Фридрих Ниче

Из Википедије, слободне енциклопедије
Фридрих Ниче

Nietzsche1882.jpg

Пуно име Фридрих Вилхелм Ниче
Информације
Датум рођења 15. октобар 1844.
Место рођења Рекен (Саксонија)
Датум смрти 25. август 1900.
Место смрти Вајмар (Немачка)
Рад
Епоха Филозофија XIX века
Регија Западна филозофија
Школа филозофије Континентална филозофија, Вајмарски класицизам;
Претеча Егзистенцијализма, Постмодернизма, Постструктурализма, Психоанализе
Главна интересовања Естетика, Епистемологија, Етика Филологија
Значајне идеје Дуализам Аполон-Дионис, Вечити повратак, Нихилизам, Смрт Бога
Утицаји од Емерсон, Гете, Хајн, Хераклит, Шилер, Шопенхауер, Спиноза, Вагнер
Утицао на Батај, Ками, Делуз, Дерида, Фуко, Хајдигер, Икбал, Џасперс, Ранд, Рилке, Сартр

Фридрих Вилхелм Ниче (нем. Friedrich Wilhelm Nietzsche; Рекен, 15. октобар 1844Вајмар, 25. август 1900) радикални немачки филозоф-песник, један од највећих модерних мислилаца и један од најоштријих критичара западне цивилизације, културе и хришћанства. филолог, есејиста[1] филозоф и песник. Студирао је класичну филологију и кратко време радио као професор у Базелу, али је морао да се повуче због болести. На Ничеа су највише утицали Шопенхауер, композитор Вагнер и предсократовски филозофи, нарочито Хераклит.[2] Неретко, Ничеа означавају као једног од зачетника егзистенцијализма, заједно са Сереном Киеркегаром[3]

Рани живот[уреди]

Рођен је око десет часова изјутра 15. октобра 1844. године [3] године у граду Рекену (поред Лицена), у протестантској породици. Његов отац Лудвиг као и његов деда били су протестански пастори.[3] Отац му је умро када је имао само 4 године што је оставило дубок траг на њега. Школовао се у Пфорти која је била изузетно строга школа и остављала ученицима јако мало слободног времена.[3] Ту је стекао и основе познавања класичних језика и књижевности. Почео је да студира (похађао само један семестар) теологију, али је под утицајем незадовољне мајке напустио студије.[4] Да би се онда уписао на класичну филологију. После бриљантно завршених студија, Ниче је био извесно време, док се није разболео, професор у Базелу. Доктор наука је постао са 24 године без одбране тезе захваљујући професору Ричлу који је у њему видео велики таленат за филологију. Године 1868. Сматра се да је под утицајем професора Ернста Ортлепа Ниче упознат са музиком и делима Рихарда Вагнера [5] Године 1871/1872. излази прва Ничеова филозофска књига Рођење Трагедије [3].

Ниче кроз перо Штефана Цвајга[уреди]

Ничеов опис верно је пренео на папир писац Штефан Цвајг.[6]

Викицитати „Пркосно уздигнута глава јунака, високо избочено чело сво избраздано мрачним мислима, тешки увојци косе изнад напетог пркосног затиљка. Испод обрва светлуца соколски поглед, а сваки мишић умнога лица, сав је напет од воље, здравља и снаге. Верцингеториксови бркови мужевно му се спуштају изнад опорих усана и избочене браде, показујући варварског ратника, па човек нехотице уз ту лављу главу чврстих мишића може замислити германски викиншки лик с победничким мачем, рогом и копљем”
({{{2}}})

Нихилизам[уреди]

Нихилизам се означава историјско кретање Европе кроз претходне векове, које је одредио и садашњи век. То је време у којем већ две хиљаде година преовлаадва онто-теолошки хоризонт тумачења света, хришћанска религија и морал. [7] Ниче разликује две врсте нихилизма: пасивни и активни. Пасивни нихилизам је израз стања у коме постојећи вредности не задовољавају животне потребе-не значе ништа.[2] Али он је полазиште за активни нихилизам, за свесно одбацивање и разарање постојећих вредности, како би се створили услови за поновно јединство културе и живота.[2] По себи се разуме да Ниче није измислио нихилизам - нити је припремио његов долазак, нити је прокрчио пут његовој превласти у нашем времену. Његова је заслуга само у томе што је први јасно препознао нихилистичко лице савременог света.[8] Што је први проговорио о растућој пустињи модерне безбедности, што је први гласно установио да је Запад изгубио веру у виши смисао живота.[8] Ниче је дошао у прилику да схвати нихилизам као пролазно, привремено стање. И штавише пошло му је за руком да октрије скривену шансу коју нихилизам пружа данашњем човеку.[8] Да схвати овај повесни догађај као добар знак, као знамење животне обнове, као први наговештај преласка на нове услове постојања[8] Ниче на једном месту изричито тврди, нихилизам је у усти мах грозничаво стање кризе с позитивним, а не само негативним предзнаком.[8] Нихилизам је залога будуће зрелости живота. Стога је неоправдано свако опирање његовој превласти, стога је неумесна свака борба против њега.[8]

Натчовек[уреди]

Натчовек је највиши облик воље за моћ који одређује смисао опстанка на Земљи: Циљ није човечанство, него више но човек![9]. Његов циљ је у сталном повећању воље за моћ из чега произилази да нема за циљ подређивање натприродном свету. Афирмација себе, а не потчињавање натприродном, суштина је Ничеове преокупације натчовеком. У супротном, човек остаје да живи као малограђанин у својим животињским ужицима као у надреалном амбијенту. Натчовек је огледало дионизијске воље која хоће само себе, односно вечна афирмација свег постојећег.

Ничеов натчовек у "Берлинским илустрованим новинама из 1903. године"
Ничеов натчовек у "Берлинским илустрованим новинама из 1903. године“.

Учинити натчовека господарем света значило бирашчовечење постојећег човека, учинити га огољеним од досадашњих вредности. Рушењем постојећих вредности, што је омогућено учењем о вечном враћању истог, натчовек се открива као природа, анималност, владавина несвесног. Тиме Ниче врши алтерацију човека од тужђег, хришћанског човека ка човеку природе, рашчовеченом човеку нових вредности. То значи да Ниче суштину човека одређује као реактивно постојање. На тај начин човек постојећих вредности мора да жели своју пропаст, свој силазак, како би превазишао себе: Мртви су сви богови, сада желимо да живи натчовек- то нека једном у велико подне буде наша последња воља![10] Човек у досадашњој историји није био способан да загосподари Земљом, јер је стално био усмерен против ње. Због тога човек треба да буде над собом, да превазиђе себе. У том погледу натчовек не представља плод необуздане испразне фантазије. Са друге стране, природу натчовека не можемо открити у оквиру традиционалне-хришћанске историје, већ је потребно искорачити из ње. Управо овај искорак може да одреди судбину и будућност целе Земље.[7]

Ничеова писма[уреди]

Између Ничеове филозофије и живота постоји присна унутрашња веза, далеко приснија него што је то случај са осталим филозофима.[11] Мотив усамљености постаје окосница Ничеових писама.[11] О својој усамљности Ниче је први пут проговорио у писмима школском другу, пријатељу Е. Родеу, писаним за време служења војног рока.[11] У једном од њих каже да је прилично усамљен јер "у кругу својих познатих" нема ни пријатеља ни филолога.[12] Млади Ниче је доживео је доживео и схватио усамљеност сасвим скромно и безазлено - као чисто спољашњу препреку.[11] Ниче је проговорио у писму Хајнриху Кезелицу из 1878[13] очигледно дубоко повређен слабим пријемом на који је наишла његова књига "Људско, одвише људско" код његових пријатеља.[11] Накнадно је тачно увидео да су унутрашње препреке људима кудикамо тежи и важнији од спољашњих. С тога је признао да се осећа усамљеним не зато што је физички удаљен од њих, већ зато што је изгубио поверење откривши да нема ничег заједничког са њима.[11]

Јачању и продубљивању осећаја усамљености знатно је допринео мучан растанака са Лу Саломе и Паулом Рееом после кратког али интензивног дружења.[14] Послењих година пред слом Ниче је најзад изгубио веру у пријатеље и пријатељство.[11] О томе веома упечатљиво сведочи писмо сестри у коме каже:[11]

Викицитати „Почев од дечјих ногу до сада нисам нашао никога с ким би имао исту муку на срцу и савести. Скоро све моје људске везе настале су из напада осећања усамљености. Овербек баш као и Рее, Малвида баш као и Кезелиц - био сам смешно срећан када сам с неким нашао или веровао да налазим макар и трунчицу заједничког.”
({{{2}}})

Свој исповедни тон наставља и у следећем писму.[15]

Викицитати „Ако изузмем Вагнера, нико ми до сада ни хиљадитим делом страсти патње није изашао у сусрет да бих се са њим "разумео", тако сам још као дете био сам, а и данас сам то у својој 44-тој години живота.”
({{{2}}})

Стил је онакав какав је човек[уреди]

Оно што је посебно карактеристично за Ничеа јесте његов стил. Тако се још једном потврђује тачност оне Бигонове да је човек стил и обратно. Прво што се може запазити јесте да Ничеова дела више личе на песничку прозу него на филозофска дела. Можда је то зато што њему никада нису својствени ведрина мудраца и спокојство уравнотеженог духа. Он је био емотиван и интуитиван, страствен и патетичан човек. Језик његовог главног јунака Заратустре јесте језик дитирамба, а не суптилне филозофске анализе. Његова песничко-филозофска реч има опојну прометејску снагу. Ниче експлиците тврди: „Моја филозофија доноси победоносну мисао од које коначно пропада сваки други начин мишљења“. Он пише по надахнућу и асоцијацијама „Задиркује“ филозофске теме, више сугерише него што аргументује. Своју филозофију назива и „експерименталном“ зато што, заправо експериментише идејама. То је навело неке педагоге да констатују како је Ниче заразан, отрован за омладину.

Негује исповедни стил писања, који су користили и неки филозофи и пре њега: Блез Паскал, Жан Жак Русо, Мишел Ејкем де Монтењ, Сорен Кјеркегор и други. Сви они мање доказују а више показују, тј. саопштавају. Ничеов "стил исповедања" више отежава него што олакшава приступ његовом делу.[16] Дијалог има субјективну дијалектику потискује монолог. Отуда није никакво изненађење што Ниче узима на нишан пре свега „дијалектичаре“ Сократа и Платона. Он као из топа испуцава идеје и, како каже сам, „филозофира чекићем“, јер „није човек, већ динамит“. У вези с тим, одбацујући тврдње да је Ниче био луд, Брана Петронијевић виспрено закључује да је Ниче само „до лудила био уверен у истинитост својих ставова“. Одиста, Ниче је волео да се изједначава са Дионисом (Бахом) и Заратрустом и да отворено иступи као профет (пророк).

Ничеова прва интелектуална љубав био је Шопенхауер, под чијим окриљем је стасао и још један необични геније Сигмунд Фројд. Међутим, насупрот „учитељевом“ песимизму, Ниче развија херојски животни оптимизам. При томе изричито каже да би више волео да буде Дионисов сатир него хришћански светац. Његови мишљеници су пресократици и спартанци. Ниче пише како му у близини Хераклита постаје топлије. И писао је по угледу на његове афоризме. У свом првом значајнијем делу Рођење трагедије из духа музике, Ниче разликује дионизијски и аполонски елеменат грчке душевности и духовности - тумачећи трагедију, слично Аристотелу, као аполонско оплемењивање дионизијских тежњи. Иначе, Ниче Аполона означава као начело ликовних уметности, а Диониса као начело Музике. Ова Ничеова дистинкција дионизијског и аполонског у човеку, слична Фројдовом разликовању Ероса и Танатоса, поклапа се заправо, са разликом између Хегелове „идеје“ и Шопенхауерове „воље“.

Појава Сократа је, и за Ничеа, прекретница у развоју грчко-европске културе, али у негативном смислу. Он је за Ничеа, у ствари, први декадент, јер је својим просветитељским интелектуализмом пореметио односе између дионизијског и аполонског елемента културе, у корист овог другог. Од њега, наводно, култура стално ретардира, превише је рационалистичка и тиме непријатељска према животу, који за Ничеа није ништа друго до „вечно враћање истог“, чија је суштина „воља за моћ“. Додуше, Фридрих Ниче на једном месту поштено признаје да можда није ни разумео Сократа.

Дела[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Internet Encyclopedia of Philosophy, Friedrich Nietzsche
  2. ^ а б в Миле Савић, Владимир Н. Цветковић, Ненад Цекић, Филозофија за 4. разред гимназије, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004
  3. ^ а б в г д .The Stanford Encyclopedia of Philosophy, Edward N. Zalta.
  4. ^ Schaberg, William (1996), The Nietzsche Canon, University of Chicago Press, pp. 32
  5. ^ Kohler, Joachim. Nietzsche & Wagner: A Lesson in Subjugation, pp. 17. Yale University Press, 1998
  6. ^ Цвајг Штефан, Градитељи свијета, Отокар Кершовани, Ријека,1965
  7. ^ а б Вечно враћање истог у Ничеовој филозофији, Милош Растовић
  8. ^ а б в г д ђ Михаило Ђурић, Утопија измене света, револуција, нихилизам, анархија
  9. ^ Ф. Ниче "Воља за моћ", параграф 1001. pp. 466
  10. ^ Ф. Ниче, Тако је говорио Заратустра pp. 119
  11. ^ а б в г д ђ е ж Михаило Ђурић, Путеви ка Ничеу, Изабрани списи, књига VIII, службени лист СРЈ, Београд, 1997
  12. ^ Писмо Ервину Родеу од 3. новембра.1867 (KGB I, pp. 235)
  13. ^ Писмо Х. Кезелицу од 31. маја.1878. KGB II, pp. 329
  14. ^ Писмо Малдиви фон Маузенбург из средине јула 1883 (KGB III, pp. 335)
  15. ^ Писмо Францу Овербеку 12.новембар.1887
  16. ^ Eugen Fink, Nietzsches Philosophie

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :