Фридрих II Велики

Из Википедије, слободне енциклопедије
Фридрих II Велики

Frederick II of Prussia Coloured drawing.png

Датум рођења 24. јануар 1712.
Место рођења Берлин (Пруска)
Датум смрти 17. август 1786.
Место смрти Потсдам (Пруска)
Титула Краљ Пруске
Период 31. мај 174017. август 1786.
Претходник/ци Фридрих Вилхелм I
Наследник/ци Фридрих Вилхелм II
Порекло и породица
Династија Хоенцолерн
Отац Фридрих Вилхелм I
Мајка Софија Доротеја Хановерска
Супружник/ци Елизабета-Кристина од Брауншвајг-Беверна

Fredericus Rex.svg
Монограм краља Фридриха II Великог

Фридрих II од Пруске, познат и као Фридрих Велики (нем. Friedrich II, Friedrich der Große; 24 јануар 1712—17. август 1786) био је краљ Пруске (1740—1786) из династије Хоенцолерн. Проширио је и консолидовао пруске поседе, нарочито ка истоку (Шлезија, прва деоба Пољске). Поред тога, уредио је државну администрацију и неговао верску толеранцију.

Фридрих је био поборник уметности и филозофије, и пријатељ многих филозофа. Познат је период када је на свом двору угостио филозофа Волтера. Интересовао се нарочито за музику и свирао је флауту. У близини Потсдама, подигао је дворац за лично уживање: Сансуси.

Његова владарска идеологија се може описати као просвећени апсолутизам.

Младост[уреди]

Родио се у Берлину као син краља Фридриха Вилхелма I и Софије Доротеје Хановерске. Његов је отац, називан и краљем-војником, поставио темеље моћне армије и радио на централизацији земље, али био је познат и по своме ауторитарном држању. Мајка Софија је, међутим, била веома образована и блага жена. Њен отац Георг, кнез-изборник Хановера, био је наследник краљице Ане и тиме престолонаследник Уједињеног Краљевства. Године 1714. је постао краљ Џорџ I.

Фридрихов отац је инсистирао да његова деца не буду образована у аристократском духу, већ више као обични грађани Пруске. За гувернанту је поставио Францускињу, Мадам де Монбел, која је одгајала и њега. Деца су тако симултано учила француски и немачки, а под утицајем Мадам де Монбел, хугеноткиње, била су образована и у строгом калвинистичком духу. Упркос очевом инсистирању на строго хришћанском и прагматичном образовању, млади Фридрих је, уз помоћ свога учитеља, Жака Дуана, прибавио кришом библиотеку са три хиљаде наслова која је садржала поезију, грчке и римске класике, као и новија дела француских филозофа, што је допуњавало Фридрихово званично образовање.

За разлику од свог оца, који је био веома религиозан калвиниста, Фридрих је одрастао углавном нерелигиозан. Ипак, задржао је калвинистичку доктрину предодређења.

Крунски принц[уреди]

Фридрихова мајка, краљица Софија Доротеја, је 1732. године покушала да организује двоструко венчање између Фридриха и његове сестре Вилхелмине и чланова британске владајуће династије, принцезе Амелије и Фредерика, принца Велса — деце њеног брата, краља Џорџа II. Плашећи се могућег савеза између Пруске и Велике Британије, аустријски амбасадор, фелдмаршал Фон Секендорф, подмитио је пруског министра војске, фелдмаршала Фон Грумбкова и пруског амбасадора на британском двору, Бенџамина Рајхенбаха, који су одмах приступили разбијању уговореног брака. Њихово дискретно клеветање дворова при којим су били посланици, убрзо је довело до неповерења између пруског и британског краља и, на крају, до неприхватљиво високих захтева за мираз од стране пруског монарха Фридриха Вилхелма. Убрзо након тога, брачни договор је раскинут.

Млади Фридрих је нашао блиског савезника у лику своје сестре Вилхелмине, са којом је остао близак током целог живота. Са 16 година, Фридрих се такође приближио и једном од слуга његовог оца, тринаестогодишњем Петру Карлу Кристофу Киту, који га је обавештавао о дешавањима у краљевом кабинету.

Са 18 година, Фридрих планира да, у пратњи блиског пријатеља, поручника Ханса Хермана фон Катеа и неколико других младих официра, пребегне у Велику Британију. План је био осујећен када је Роберт Кит, брат Фридриховог пријатеља Петра Кита, услед гриже савести због учествовања у завери, признао све краљу Фридриху Вилхелму, молећи га за опрост. Принчева поворка је заустављена код Манхајма, и Фридрих и Фон Кате нашли су се у заробљеништву у Кустрину. Како су обојица били официри у пруској армији, намерени да пребегну у Британију, обојици је претила смртна казна због издаје. Краљ се двоумио о томе да ли да усмрти Фридриха, или да га присили да препусти своје наследно право млађем брату, Аугустусу Вилхелму, али је услед компликоване процедуре у оба случаја — смртну казну као и промену наслеђа, у сложеним политичким приликама Светог Римског царства, морао би да потврди и Рајхстаг — одлучено да се усмрти само Фон Кате, а Фридрих натера да извођење смртне казне посматра. Усмрћење блиског пријатеља (по неким историчарима вероватно и љубавника), оставило је дубок утисак на младог принца, који је неколико следећих дана провео у бунилу.

Фридрих добија краљевско помиловање 18. новембра, али остаје без официрског чина. Уместо повратка у Берлин, присиљен је да остане у Кустрину, где започиње ригорозно школовање у државничким и војним пословима. Напетости између оца и сина су донекле попустиле када је Фридрих Вилхелм посетио Кустрин годину дана касније. Фридриху је било дозвољено да дође у Берлин поводом венчања сестре Вилхелмине са маргравом Бајројта Фридрихом 20. новембра 1731. Крунски принц се перманентно враћа у Берлин три месеца касније, после завршетка школовања.

Фридрих Вилхелм је планирао венчање Фридриха са принцезом Елизабетом од Мекленбург-Шверина, сестричином руске царице Ане, али се овом плану оштро успротивио принц Еуген Савојски. Фридрих лично је предложио да се ожени Маријом Терезијом, будућом царицом Аустрије, у замену за његово одрицање од наследсва пруског престола. Еуген је са друге стране предложио принцезу Елизабету Кристину од Брауншвајг-Беверна, протестантску рођаку Хабзбурга, што је прихватио и Фридрих Вилхелм. Иако је прихватио ово уређење, Фридрих сам је, у преписци са сестром Вилхелмином, јасно изразио своје неслагање са овим браком, сматрајући га примером аустријског мешања у пруске унутрашње прилике. Када је 1740. обезбедио свој престо, забранио је својој супрузи да посећује двор у Потсдаму, ограничавајући је искључиво на палату Шенхаузен и стан у берлинском Штадшлосу, а за наследника је именовао свог брата Аугустуса Вилхелма. Упркос свему, Елизабета му је остала верна до краја.

Фридрих је повратио и своју позицију у војсци, и био именован за команданта пука Фон дер Голц, стационираног у близини Нојена и Нојрупина. У току Рата за пољско наслеђе, Фридрих је, као члан пруског контингента при аустријској војсци, студирао ратну вештину под принцом Еугеном Савојским, који је командовао трупама на француском фронту, уз реку Рајну. Ослабљен гихтом чије симптоме је додатно искомпликовало изцрпљујуће ратовање, краљ Фридрих Вилхелм додељује Фридрху дворац Рајсберг северно од Нојрупина. Овде Фридрих око себе скупља групу уметника: музичара, глумаца и сликара. Проводи време читајући, гледајући извођење драмских дела и пишући и изводећи музику. Касније је сматрао ово раздобље за најсрећније у животу. Поред уметности, оснива и 'Бајардски ред' - кружок у коме, заједно са пријатељима, расправља о питањима ратне вештине. За начелника овог реда именован је Хајнрих Аугуст де ла Мо Фуке, пруски официр француског порекла кога Фридрих упознаје током свог боравка у Кустрину.

У периоду када је Макијавелијев текст 'Владар' сматран као дефинитиван приручник сваког владара, Фридрих одбацује реал-политички приступ италијанског аутора и пише властити текст назван Анти-Макијавели. Ово идеалистичко одбацивање Макијавелијевог рада објављено је анонимно 1740. али услед интересовања француског филозофа Волтера, дело постиже велику популарност. Овај период живота када Фридрих посвећује више пажње уметности него политици, завршава смрћу његовог оца 1740. Са 28 година, Фридрих постаје пруски краљ, Фридрих II.

Спољашње везе[уреди]