Хамурабијев законик

Из Википедије, слободне енциклопедије
Део Хамурабијевог законика

Хамурабијев законик представља најпознатији и најбоље сачувани законик древне Месопотамије. Пронађен је 1902. године у иранском граду Сузи, где га је као ратни плен однео еламићански краљ Шутрук Нахунт у 12. веку п. н. е.. Текст је исписан на стени од црног диорита, високој 2,62 m. Данас се чува у музеју Лувр. Законик је превео на француски оријенталист Шел а на српски језик га је превео професор Чедомир Марковић 1925. године. На врху стеле налази се сликовни приказ бога сунца Шамаша, како седи, и Хамурабија док стоји у наклону пред њим. Бог надахњује владара да донесе свој законик, али владар врши законодавну делатност. Законик је настао у последњим деценијама владавине Хамурабија (владао 17281686. п. н. е.). У значајније карактеристике Хамурабијевог законика, по чему је он нарочито познат и што га разликује од клинописних правних зборника који су му претходили, спада законодавчева ригидна казнена политика, са упадљиво честом применом смртне казне, талиона и телесних казни.

Три дела законика[уреди]

Законик се састоји из три дела: пролог, чланови и епилог. У прологу пише како је Хамураби послат од стране богова на земљу да на њој успостави мир, ред и правичност. Други део садржи, по Шеловој нумерацији, 282. кратко исписана члана. У завршном делу Хамураби наводи своје заслуге, обећава божанске награде онима који поштују законик и проклиње оне који га не поштују. Законик се примењивао у целој Месопотамији и после Хамурабијеве смрти.

Основне одлике[уреди]

Хамурабијев законик правна питања решава од случаја до случаја, те не постоје опште правне одредбе. Питања која су решена обичајним правом се не налазе у законику. Иако се позива на божанско порекло, законик не садржи религијске одредбе и казне. Законик садржи 282 прописа, на почетку законика су одредбе о процесу суђења (до чл.5), део о имовинским односима (до чл. 126), део породичног права (до чл. 195), кривични закони (до 220) и на крају о различитим пословима и услугама до задњег члана. Битна особина закона јесте да се његове правне норме односе на појединачне случајеве и не познаје апсктрактну правну норму.

Облигационо право[уреди]

У Хамурабијевом законику облигациони односи настају уговором (уз сагласност воља) или деликтом (кршењем грађанске норме). Неке од врста облигационих уговора у законику су: купопродаја, зајам, закуп и најам.

Породично право[уреди]

Муж је имао право да на месту убије жену прељубницу и њеног заводника. За саучесништво у убиству свог супруга жена-прељубница је набијана на колац, а за рђаво понашање и расипништво жена је истеривана из куће или претварана у робињу. Син који удари, односно ошамари оца, кажњаван је одсецањем шаке, док се батинање сина уопште није сматрало преступом. Иако је брак у суштини био моногам, било је изузетака када је муж могао довести другу жену (ако му прва не подари потомство или је болесна), али је дужан да задржи прву жену, у односу на коју је друга жена у подређеном плану.

Наследно право[уреди]

Наслеђивање се углавном води по мушкој линији. Углавном се као наследници појављују синови а ако их оставилац нема браћа или стричеви. Супружници се међусобно не наслеђују па ако жена умре њу наслеђују такође синови. Син првенац нема предност у односу на остале. Законик не познаје ни тестаментално наслеђивање.

Кривично право[уреди]

Важио је принцип талиона и кривични део законика је био поприлично суров и неразвијен. Принцип зуб за зуб је важио буквално што се види из члана 200: „Ако неко избије зубе себи равном човеку, да се избију и његови зуби“. Наглашена је правна неједнакост различитих друштвених слојева. Врста и тежина казне која се изриче преступнику зависе од тога којем друштвеном слоју припада жртва, односно преступник, посебно да ли слободним људима или робовима. У правилу се начело талиона стриктно примењује на припаднике нижих слојева, док је за виши слој најчешће предвиђена новчана казна.

Хамурабијев законик представља одређен помак на дотадашњи систем кажњавања (разликује се убиство из нехата и са предумишљајем, а за ненамерно повређивање, предвиђа се само надокнада трошкова лечења). Али, за закон који за казну у 34 случаја предвиђа убиство (дављење, спаљивање, набијање на колац), и сакаћење (ломљење костију, сечење ушију, шака, груди, избијање зуба и очију), никако се не може рећи да је благ и хуман. Нема казни затвором или принудним радом, а све нејасноће и непотпуности у закону су вероватно регулисане обичајним правом.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Драган Николић - Историја права, стари и средњи век. ISBN 978-86-7746-242-0.

Спољашње везе[уреди]