Ханза-Бранденбург W.13

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ханза-Бранденбург W.13
H.Brandenburg W13 1.jpg

Ханза-Бранденбург W.13

Опште
Намена морнарички бомбардерски авион и извиђач
Посада 3 члана
Земља порекла Застава Немачког царства Немачко царство
Произвођач Застава Немачког царства Немачко царство Ханза-Бранденбург (Hansa-Brandenburg)

Застава Аустроугарске Аустроугарска УФАГ, ЕФАГ и ФЕНИКС

Први лет 1916.
Почетак производње 1917.
Димензије
Дужина 13,70 m
Размах крила 20,40 / 13,90 m
Висина 4,23 m
Маса
Нормална полетна 2.850 kg
Погон
Клипно-елисни мотор 1 х Austro-Daimler 360
Снага 1 x 270 kW
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 150 km/h
Долет 950 km
Плафон лета 2.000 m
Портал:Ваздухопловство

Ханза-Бранденбург W.13 (нем. Hansa-Brandenburg W.13) је морнарички бомбардер-извиђач направљен у Немачкој. Авион је први пут полетео 1916. године[1].

Пројектовање и развој[уреди]

Развој авијације и поморског ратовања у току Првог светског рата створила је потребу за хидроавионом извиђачем великог домета који кад открије непријатељски брод може да га нападне бомбама. Тако је на основу искуства у градњи хидроавиона Ханза-Бранденбург CC и W.18 инж. Ернст Хајнкел пројектовао авион Ханса Бранденбург W.13 који је по својим конструктивним решењима био веома сличан претходним хидроавионима али је по димензијама и снази мотора био знатно већи авион. С обзиром на своју намену авион је био двосед, а посада му се састојала од пилота и стрелца-извиђача. Немачка морнарица није прихватила овај авион али га је прихватила ратна морнарица Аустроугарске. С обзиром да капацитети фирме Ханса Бранденбург нису били довољни ни да покрију потребе Немачке у авионима, а власници Ханса Бранденбург и аустроугарске фирме УФАГ из Будимпеште су били исти, производња авиона Ханса Бранденбург W.13 је препуштана УФАГ-у. Поред УФАГ-а ови авиони су се производили и у аустроугарским фирмама ЕФАГ и Феникс али су то биле мале количине.[2]

Технички опис[уреди]

Авион Ханса Бранденбург W.13 је једномоторни двокрилни двоседи бомбардерско извиђачки хидро авион. Авион је потпуно дрвене конструкције труп је у облику чамца обложен водоотпорним шпером, а крила су дрвене конструкције пресвучена платном. Крила су четвртастог облика са заобљеним крајевима. Са сваке стране крила, авион је имао по два пара упорница у облику слова V гледано са предње стране авиона. Укрућивање крила се постизало унакрсно постављеним челичним ужадима са затезачима. Доња крила код овог авиона су нешто краћа од горњих. Испод доњих крила су постављени пловци који обезбеђују стабилност при узбурканом мору. Крилца за управљање авионом су се налазила само на горњим крилима. У међу простору између крила је био смештен шесто цилиндарски линијски водом хлађен мотор Austro-Daimler AD12 снаге 270 kW/360 KS који је био причвршћен на челичну конструкцију ослоњену на труп авиона. Потисна елиса која покреће авион је двокрака, направљена од дрвета фиксног корака. Кокпит пилота је био отворен и налазио су у трупу авиона испред крила, а у самом носу авиона испред пилота је седео стрелац-извиђач који је био наоружан једним покретним митраљезом калибра 7,92 mm.[3]

Наоружање[уреди]

Наоружање авиона: Ханза-Бранденбург W.13
Ватрено (стрељачко) наоружање
Топ
Митраљез
Број и ознака митраљеза 1 напред
Калибар 7,92 mm
Бомбардерско наоружање (бомбе)
Укупна маса 600 kg
Ракетно наоружање (ракете)


Оперативно коришћење[уреди]

Немачка морнарица је купила само један примерак авиона Ханза-Бранденбург W.13 а Аустроугарска морнарица је у децембру месецу поручила о фирме Ханза-Бранденбург 60 авиона овог типа. Од јуна 1917. године до марта 1918. године испоручено је само 20 комплетних авиона Ханза-Бранденбург W.13, док су остали авиони испоручени без мотора, а мотори Austro-Daimler 360 су монтирани у арсеналу у Пули. Од фирме УФАГ је у јануару месецу 1917. године поручено 58 ових авиона који су се лиценцно производили у Будимпешти. Од јуна 1917. до јула 1918. године испоручено је 42 примерка ових авиона док за остале није било мотора. Бечка фирма Феникс (нем. Phoenix) је направила 8 авиона и то један комплетан а остали су испоручени без мотора. ЕФАГ је направио само два авиона типа W.13. Укупно је произведено око 130 примерака ових авиона а највећи проблем су били мотори. Неки од испоручених авиона без мотора су добили моторе у радионицама ПВ, било из резерви, било набављени на неки други начин. Производња авио мотора у Аустроугарској је при крају рата запала у велике тешкоће како у погледу квантитета тако и у погледу квалитета произведених мотора. Мотори Austro-Daimler AD12 су се у току експлоатације показали лоше, многи мотори су зарибали па је обустављена њихова производња, тако да је за кратко време половина испоручених авиона W.13 остала без агрегата.

Авиони Ханза-Бранденбург W.13 су коришћени у току рата на Јадранском мору у ратним операцијама против Италијана, и показали су се веома успешним при коришћењу на разуђеној обали Јадранског мора. Аустроугарска морнарица их је користила за намену за коју су пројектовани тј. обалско извиђачке бомбардерске задатке. Ови авиони су били стационирани у хидро базама Пула и Кумбор у Боки которској. На крају рата преостале авионе овог типа су заробили Италијани, Французи и Југословени а један примерак овог авиона је из италијанског контигента завршио у САД-у где је био детаљно испитан у фабрици за производњу хидроавиона.

У југослованском ПВ (поморском ваздухопловству Краљевине СХС) су коришћена два авиона типа Ханза-Бранденбург W.13, један је био из оригиналне производње Ханза-Бранденбург а други је био производ фирме УФАГ.[4] Ови авиони су коришћени као обалски извиђачи све до половине 20-их година 20-ог века када су их заменили домаћи хидроавиони Икарус ИО. Ханза-Бранденбург W.13 је у југословенском ПВ популарно назван Великог Бранденбург, за разлику од Малог Бранденбурга који је био назив за авион Ханза-Бранденбург W.18.[5]

Земље које су користиле овај авион[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Hanza Brandenburg W.13
  2. ^ Hansa-Brandenburg W13 : Ask Biography, Приступљено 29. 4. 2013.
  3. ^ Haddow, George (2006.). Hansa Brandenburg W.13 (на ((en))). Berkhamstead: Albatros Productions.
  4. ^ Петровић, Огњан М. (2/2000.). „Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део I : 1918 – 1930.)". Лет - Flight 2: стр. 21-84. ISSN: 1450-684X.
  5. ^ Avioni i hidroplani vazduhoplovstva vojske kraljevine Jugoslavije Hansa-Brandenburg W.13 (((sr)),((en))). airserbia.com.

Литература[уреди]

  • Haddow, George (2006) (на ((en))). Hansa Brandenburg W.13. Berkhamstead: Albatros Productions. 
  • Keimel, Reinhard (1981). „Die Seeflugzeuge der k.u.k Kriegsmarine von 1912 - 1918“ (на ((de))). Oesterreichs Luftfahrzeuge-Gschichte der Luftfahrt von den Anfaengen bis Ende 1918. AT-Graz: H.Weishaupt Verlag. стр. 428. ISBN 3-900310-03-3. 
  • Hauke, Ervin; Walter Schreder, Bernhard Tötschinger (1988) (на ((de))). Die Flugzeuge der k.u.k. Luftfahrtruppe und Seeflieger 1914-1918. AT-Graz: H.Weishaupt Verlag. стр. 224. ISBN 3-900310-46-7. 
  • Лучић, Душан (1936) (на ((sr))). Основи практичне аеродинамике са описима аероплана. YU-Нови Сад: Ваздухопловни Гласник. 
  • Микић, Сава (1933) (на ((sr))). Историја југословенског ваздухопловства. YU-Београд: Штампарија Д. Грегорић. 
  • Haberfellner, Wernfried; Walter Schroeder (1993) (на ((de))). Wiener-Neustädter Flugzeugwerke GmbH. AT-Graz: Weishaupt. ISBN 3-7059-0000-5. 
  • Angelucci, Enzo; Paolo Matricardi (1976) (на ((de))). Flugzeuge von den Anfängen bis zum Ersten Weltkrieg. Wiesbaden. ISBN 3-8068-0391-9.. 
  • Isaić, Vladimir; Danijel Frka (2010) (на ((hr))). Pomorsko zrakoplovstvo na istočnoj obali Jadrana 1918-1941. (prvi dio). Zagreb: Tko zna zna d.o.o.. ISBN 978-953-97564-6-6. 
  • Петровић, Огњан М. (2/2000.). „Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део I : 1918 – 1930.)“ (на ((sr))). Лет - Flight (YU-Београд: Музеј југословенског ваздухопловства) 2: стр. 21-84. ISSN: 1450-684X. 
  • Илић, Видосава (3/2004.). „Школе војног ваздухопловства Краљевине СХС/Југославије“ (на ((sr))). Лет - Flight (YU-Београд: Музеј југословенског ваздухопловства) 3: стр. 88-106. ISSN: 1450-684X. 
  • Оштрић, Шиме; М. Мицевски (14-27. септембра 2007.) (на ((sr))). Летећи Чунови: Чамци који лете - летјелице које плове. SRB-Београд: Галерија '73. 

Спољашње везе[уреди]