Харков

Уреди везе
Координате: 49° 59′ 45″ С; 36° 13′ 45″ И / 49.995883° С; 36.229237° И / 49.995883; 36.229237
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Харкив)

Харков
укр. Харків, рус. Харьков
Панорама Харкова
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Украјина
ОбластХарковска област
Становништво
Становништво‍
 — 2012.1.441.362 (процена)
 — густина4.500 ст./km2
Географске карактеристике
Координате49° 59′ 45″ С; 36° 13′ 45″ И / 49.995883° С; 36.229237° И / 49.995883; 36.229237
Временска зонаUTC+2 (EET), лети UTC+3 (EEST)
Апс. висина135 m
Површина310 km2
Харков на карти Украјине
Харков
Харков
Харков на карти Украјине
Остали подаци
ГрадоначелникИгор Терехов[1]
Поштански број61000–61499
Позивни број(+380) 572
Регистарска ознакаХА
Веб-сајт
citynet.kharkov.ua

Харков (укр. Харків, рус. Харьков) град је у Украјини, у Харковској области и други по величини град у Украјини.[2] Према процени из 2012. у граду је живело 1.441.362 становника.

Харков се налази на североистоку земље. Основан је 1654, а име је добио по истоименој реци. Био је главни град совјетске Украјине у периоду 1917—1934. За време Другог светског рата два пута су га заузимали Немци. Ослобођен је 23. августа 1943. Нацисти су овде побили око 30.000 становника, углавном Јевреја, децембра 1941. и јануара 1942. Био је то највећи град Совјетског Савеза кога су заузели Немци (Кијев је био мањи у то време). У рату је уништено 70% града. У спомен безбројним жртвама Другог светског рата на обронцима града налази се монументални парк „Родина Мат“ са вечном ватром. Сам споменик Родина Мат одаје звук срца, који се чује у близини споменика.[3]

По попису из 1989. у граду је живело 1.593.970 становника, од тога: 50,38% Украјинаца, 43,63% Руса, 3% Јевреја, 0,75% Белоруса и друге нације. Главни језик становништва је руски. Од 1989. број становника је у паду.

Значајан је центар металургије и других индустријских грана (авиони, турбине, електроника, хемија, прехрамбена индустрија). Харков је познат и по војној индустрији, односно традицији производње тенкова (познат је T-34 који је био пројектован на техничком институту у Харкову).

У Харкову ради чак 13 универзитета са 150.000 студената. Харковски национални универзитет има 12.000 студената, а Национални технички универзитет 10.000.

Историја[уреди | уреди извор]

Рана историја[уреди | уреди извор]

Културни артефакти датирају из бронзаног доба, као и из каснијег периода скитских и сарматских досељеника. Локалитет је био део Черњаховске културе током периода од 2. до 6. века. Хазарска тврђава (од 8. до 10. века) била је око 40 км источно од места данашњег града, у близини Старог Салтива.[4] Током 12. века био је део територије Кумана.

Приказ легендарног оснивача Харитон или Харко (разгледница из руског царског периода, око 1890-их)

Тврђаву су основали досељеници који су бежали од рата који је захватио Десну обалу Украјине 1654. (види Устанак Богдана Хмељницког). Годинама пре тога регион је био ретко насељен део Козачког хетманата.[5] Група људи је дошла на обале река Лопан и Харков где се налазило напуштено насеље.[6] Према архивским документима, вођа досељеника био је атаман Иван Кривошљик.

Тврђава је добила име по реци Харков. Постоји народна етимологија која повезује име и града и реке са легендарним оснивачем козака по имену Харко[7] (деминутивни облик имена Харитон, укр. Харитон, или Захарија, укр. Захарій).[8] Ј. Б. Рудницкиј је 1950-их утврдио да је име реке посведочено раније од оснивања тврђаве, крајем 16. века.[9]

Харков из 19. века.

У почетку је насеље било самоуправно под јурисдикцијом војводе из Чугујива који се налази 40 km источно.[6] Први постављени војвода из Москве Москве био је Војин Селифонтов 1656. године који је почео да гради локални острог (тврђаву).[6] У то време у Харкову је живело нешто више од 1000 становника, од којих су половина били локални козаци, док је са Селифонтовим стигао московски гарнизон од 70 војника.[6]

Први харковски војвода смењен је након две године пошто се стално жалио да мештани одбијају да сарађују у изградњи тврђаве.[6] Харков је такође постао центар локалног козачког пука "Слободе" јер је област око Белгородске тврђаве била снажно милитаризована. Са пресељењем Украјинаца, област је постала позната као "Слободска Украјина", од које је већина била укључена у надлежност Разријадског приказа (војног именовања) на чијем је челу био окружни званичник из Белгорода. До 1657. насеље Харков је имало тврђаву[6] са подземним пролазима.

Године 1658. за новог војводу је постављен Иван Офросимов, који је радио на томе да мештане примора да љубе крст да би показали лојалност руском цару.[6] Мештани предвођени својим атаманом Иваном Кривошликом су то одбили.[6] Међутим, избором новог атамана Тимиша Лавринова, заједница (хромада) је послала цару молбу за оснивање локалне Успењске пијаце, коју су потписали декани харковских цркава (Успењске катедрале и парохијске цркве Благовести и Тројице).[6] Односи са суседним градом Чугујивом понекад су били непријатељски.[6] Постављањем трећег војводе Василија Сухотина у потпуности је завршена изградња градског утврђења.[6]

У међувремену, Харков је постао центар Слободске Украјине.[10]

Харковска тврђава[уреди | уреди извор]

Сумска улица је главна саобраћајница Харкова
Поглед на Успењски сабор у Харкову

Харковска тврђава је подигнута око Успењске катедрале и њен замак је био на Универзитетском брду.[6] Налазила се између данашњих улица: улице Квитки-Основијаненко, Уставног трга, Трга луксембуршке руже, Пролетерског трга и Катедралног спуста.[6] Тврђава је имала 10 кула: Чухујевска кула, Московска кула, Вестовска кула, Тајницка кула, Лопанска угаона кула, Харковска угаона кула и друге.[6] Највиша је била Вестовска, висока неких 16 m,[6] док је најнижа била Тајницка која је имала тајни бунар дубок 35 m.[6] Тврђава је имала излаз на реку Лопан.[6]

Године 1689. тврђава је проширена на Покровску катедралу и манастир, који је постао седиште локалног црквеног јерарха, протопопа.[6] Игром случаја исте године у околини Харкова у Коломаку, Иван Мазепа је проглашен за хетмана Украјине.[6] Водећа образовна институција Харкова, Колегијум, налазила се поред Покровске катедрале. Из Билгорода је пребачена у Харков 1726. године.[6]

У Руској Империји[уреди | уреди извор]

У току административне реформе коју је 1708. године спровео Петар Велики, област је укључена у Кијевску губернију. Харков се посебно помиње као један од градова који чине део губерније.[11] Године 1727. Белгородска губернија је одвојена, а Харков је прешао у Белгородску губернију. Био је центар посебне административне јединице, Харковског слободног козачког пука. Пук је у једном тренутку био одвојен од Белгородске губерније, а затим јој поново придружен, све док 1765. године није основана Слободска Украјинска губернија са седиштем у Харкову.[12]

Универзитет у Харкову је основан 1805. године у Палати Генерал-губернаторства.[6] Александар Миколајевич Мицкјевич, брат Адама Мицкјевича био је професор права на универзитету, друга позната личност Гете је тражио инструкторе за школу.[6] Иван Франко је овде докторирао руску лингвистику 1906. године.[6][13]

Покровска катедрала са звоником и Озерјанска црква (десно) изграђена у Харкову 1689.

Улице су први пут калдрмисане у центру града 1830. године.[14] Године 1844. подигнут је Александров звоник висок 90 m поред прве Успењске катедрале, који је 16. новембра 1924. претворена у радио торањ.[6] Систем текуће воде успостављен је 1870. године. Катедрални спуст је једно време носио име по локалном трговцу Василу Ивановичу Пашченко-Трјапкину као Пашченков спуст.[6] Пашченко је чак закупио простор градском већу (думи) и био је власник градског Старог пролаза, највећег градског трговачког центра.[6] Након смрти 1894. Пашченко је оставио сву своју имовину граду.[6]

Харков је постао велики индустријски центар, а са њим и центар украјинске културе. Године 1812. тамо су изашле прве украјинске новине. Једна од првих Просвита у источној Украјини такође је основана у Харкову. Ту је такође основан моћан национално свестан политички покрет и ту је концепт независне Украјине први прогласио адвокат Никола Михновски 1900. године.

Убрзо након Кримског рата, 1860–1861. године, широм украјинских градова, укључујући Харков, појавио се велики број хромадских друштава.[15] Међу најистакнутијим харковским хромађанима био је и Олександар Потебња, родом из Слободске Украјине.[15] У Харкову је поред старе хромаде постојало и неколико студентских хромада, чији су чланови били будући политички лидери Украјине попут Бориса Мартоса, Дмитрија Антоновича и многих других.[15] Један од дипломаца Универзитета у Харкову Александар Коваленко, био је један од покретача побуне на руском бојном броду Потемкин као једини официр који је подржавао морнаре нижег чина.

Од априла 1780. био је административни центар Харковског ујезда.

Црвени октобар и совјетски период[уреди | уреди извор]

Поглед на модеран пешачки мост преко реке Харков у Харкову

Бољшевик Балтин у Хроници револуције (рус. Летопись Революции) је приметио да је током Првог светског рата у децембру 1914. Харков доживео најјезивији руски шовинизам који није познавао границе када је руском ултранационалистичком покрету црне центурије помагала локална полиција.[16] Балтин је такође навео да се у то време Харковска фабрика локомотива (запошљавала 6.000 радника) сматрала цитаделом револуционарног покрета[16] али је под притиском локалне полиције и руских националиста револуционарни живот био потпуно угушен.[16]

У јануару 1915. године харковска бољшевичка организација није имала више од 10 људи.[16] Бољшевичка организација у Харкову је поново оживела након доласка Алексеја Медведева, Николаја Љахина (Петроградски бољшевици) и Максимова и Марије Скобејеве (Московски бољшевици).[16] Након руског пораза током офанзиве Горличко-тарновске офанзиве и почетка великог повлачења, у Харков је из Риге евакуисано постројење Јавног предузећа за електричну енергију (рус. Всеобщая Компания Электричества) са 4.000 радника.[16]

Балтин је такође указао да је национално угњетавање током Првог светског рата порасло и од њега су страдали посебно Украјинци.[16] Објавом рата затворене су све новине на украјинском језику и друга периодична издања.[16] Током Великог повлачења, локални проукрајински социјалисти-демократе успели су да добију дозволу за издавање украјинскофонског листа Слово.[16] То су биле прве новине на украјинском језику након годину дана паузе.[16] Али убрзо је градска управа казнила издавача новина, након чега ниједан други издавач није хтео да штампа новине.[16]

Споменик хиљадама украјинских интелектуалаца које је убио НКВД у периоду 1937–1938.

Када је Централна Рада објавила оснивање Украјинске Народне Републике у новембру 1917. предвиђала је да Губернија Слободске Украјине буде њен део. У децембру 1917. Харков је постао први град у Украјини који су окупирале совјетске трупе Владимира Антонова-Овсејенка.[17] Бољшевици из Централне Ради су се убрзо након тога преселили у Харков како би га учинили својим упориштем и формирали сопствену Раду 13. децембра 1917. године.[17][18] До фебруара 1918. бољшевичке снаге су заузеле већи део Украјине.[19]

У фебруару 1918. Харков је постао главни град Доњецк-Кривојрошке Совјетске Републике, али је овај ентитет распуштен шест недеља касније.[20] У априлу 1918. немачка војска је заузела Харков.[21] А према Брест-Литовском уговору из фебруара 1918. између Украјинске Народне Републике и Централних сила постао је део Украјинске Народне Републике.[22] Почетком јануара 1919. бољшевичке снаге су заузеле Харков.[10] Средином јуна 1919. Добровољачка војска Белог покрета под командом Антона Дењикина заузела је град.[23] У децембру 1919. бољшевичка Црвена армија је поново заузела Харков.[24]

Пре формирања Совјетског Савеза, бољшевици су успоставили Харков као главни град Украјинске ССР (од 1919. до 1934) у супротности са Украјинском Народном Републиком са главним градом Кијевом.[25]

Споменик прогоњеним кобзарима у Харкову

Према лингвисти Џорџу Шевелову, почетком 1920-их удео средњих школа са наставом на украјинском језику био је мањи од удела украјинског становништва у Харковској области,[26] иако је Совјетски Савез наредио да све школе у Украјинској ССР треба да говори украјински (као део његове политике украјинизације).[27]

Као главни град земље, доживео је интензивну експанзију изградњом зграда за смештај новоосноване украјинске совјетске владе и администрације. Держпром је био друга највиша зграда у Европи и највиша у Совјетском Савезу у то време са висином од 63 m.[28] Током 1920-их, на врху зграде је изграђен дрвени радио торањ од 150 m. Роентген институт је основан 1931. године.[29] У међуратном периоду град је доживео ширење архитектонског конструктивизма.[6]

Један од његових најбољих представника био је већ поменути Держпром, Зграда Црвене армије, Украјински политехнички институт за учење на даљину (УЗПИ), зграда Градског већа, са масивним асиметричним торњем, централна робна кућа која је отворена на 15. годишњицу Октобарске револуције.[6] Исте године 7. новембра 1932. зграда Племићке скупштине претворена је у зграду Свеукрајинског централног извршног комитета.[6][30][31]

Споменик хиљадама пољских официра које је НКВД погубио у Харкову (Катињски масакр)

Године 1928. покренут је процес СВУ (Савез за слободу Украјине) и судске седнице су приређиване у згради Харковске опере (данас Филхармонија). Ухапшено је и депортовано на стотине украјинских интелектуалаца.

Почетком 1930-их, Голодомор је отерао многе људе из села у градове, а посебно у Харков, у потрази за храном. Многи људи су умрли и тајно су сахрањени у масовним гробницама на гробљима око града.

Године 1934. стотине украјинских писаца, интелектуалаца и културних радника су ухапшене и погубљене у покушају да се искорене сви остаци украјинског национализма у уметности. Чистке су се наставиле и 1938. Слепи украјински улични свирачи Кобзари су такође били окупљени у Харкову и убијени од стране НКВД-а.[32] У јануару 1934. главни град Украјинске ССР је премештен из Харкова у Кијев.

Током априла и маја 1940. године око 3.900 пољских затвореника из логора Старобиљск погубљено је у згради НКВД у Харкову и тајно сахрањеној на територији пансионата НКВД-а у шуми Пјатихатки (део Катињског масакра) на периферији Харкова.[33] У тој гробници се налазе и бројна тела украјинских културних радника који су ухапшени и стрељани у стаљинистичким чисткама 1937–1938.

Немачка окупација[уреди | уреди извор]

Током Другог светског рата, Харков је био место неколико војних сукоба. Град је заузела нацистичка Немачка 24. октобра 1941. године.[34][35] Дошло је до катастрофалне офанзиве Црвене армије која није успела да заузме град у мају 1942.[36][37]

Совјети су успешно поново заузели град 16. фебруара 1943. Немци су га по други пут заузели 15. марта 1943. Затим је коначно поново заузет од стране Совјета 23. августа 1943.

Седамдесет посто града је уништено, а десетине хиљада становника убијено. Харков, трећи по величини град у Совјетском Савезу, био је најнасељенији град у Совјетском Савезу који су заузели Немци, пошто је у годинама које су претходиле Другом светском рату Кијев по броју становника био мањи од њих.

Спомен обележје 23. августа 1943. године, завршетка немачке окупације током Другог светског рата

Значајна јеврејска популација Харкова (јеврејска заједница у Харкову се поносила другом по величини синагогом у Европи) је у великој мери страдала током рата. Између децембра 1941. и јануара 1942. године, процењује се да су Немци убили 15.000 Јевреја и сахранили их у масовној гробници у јарузи изван града по имену Дробицки Јар.[38]

Током Другог светског рата, одиграле су се четири битке за контролу над градом:

Пре окупације, харковска тенковска индустрија је евакуисана на Урал са свом својом опремом и постала је срце тенковских програма Црвене армије (нарочито производња тенка Т-34 раније дизајнираног у Харкову). Ова фабрика је враћена у Харков после рата и наставила је да производе тенкове.

Од 700.000 становника Харкова пре почетка Другог светског рата, 120.000 су постали остарбајтери (робовски радници) у Немачкој, 30.000 је погубљено, а 80.000 је умрло од глади током рата.[10]

Совјетски период после Другог светског рата[уреди | уреди извор]

У периоду после Другог светског рата, многе уништене куће и фабрике су поново изграђене. Планирано је да се град обнови у стилу стаљинистичког класицизма.[6]

Од 1961. до 1975. године постојала је Харковска највиша инжењерска артиљеријска школа за Ракетне снаге стратешке намене.[39]

Аеродром је изграђен 1954. После рата, Харков је био трећи највећи научни и индустријски центар у бившем СССР-у (после Москве и Лењинграда).[тражи се извор]

Године 1975. отворен је метро у Харкову.

У независној Украјини[уреди | уреди извор]

Фонтана у Харкову

Својим територијалним проширењем 6. септембра 2012, град је повећао своју површину са око 310 на 350 km².[40]

Позната знаменитост Харкова је Трг слободе (раније познат као Трг Џержинског), који је девети по величини градски трг у Европи и 28. највећи трг на свету.

Постоји подземни брзи транзитни систем (метро) са око 38,7 км пруге и 30 станица. Најновија подземна станица Перемоха отворена је 19. августа 2016. године.[41] Све подземне станице имају веома препознатљиву архитектуру.

Харков је био град домаћин Европског првенства у фудбалу 2012., и био је домаћин три групне фудбалске утакмице на реконструисаном стадиону Металист.

Много православних цркава је подигнуто у Харкову 1990-их и 2000-их. На пример: црква Светог Владимира, црква Свете Тамаре итд.

Године 2006. импровизована експлозивна направа експлодирала је у близини супермаркета.[42]

У 2007. години вијетнамска мањина у граду изградила је највећи будистички храм у Европи на парцели од 1 хектар са спомеником Хо Ши Мину.[43]

Парк Горког је у потпуности реновиран 2000-их, са великим бројем модерних атракција, језером са љиљанима и спортским објектима за играње тениса, фудбала, одбојке на песку и кошарке.

Фелдман екопарк је отворен 2017. године и поседује велику колекцију животиња, коња итд.

Судија и његова породица су брутално убијени 2012. године у Харкову.[44]

Проруски немири 2014.[уреди | уреди извор]

Евромајдански протести у зиму 2013–2014. против тадашњег председника Виктора Јануковича састојали су се од свакодневних окупљања око 200 демонстраната у близини статуе Тараса Шевченка, а који су били претежно мирни.[45] Про-Јануковичеве демонстрације, одржаване су у близини статуе Лењина, биле су сличног обима.[45]

Проруски немири у Украјини 2014. утицали су на Харков, али у мањој мери него у суседном Донбасу, где су тензије довеле дo оружаног сукоба.[46] Руски "туриста" из Москве је 2. марта 2014. заменио украјинску заставу са руском на згради регионалне државне администрације у Харкову.[47] Проруски демонстранти су 6. априла 2014. заузели зграду и једнострано прогласили независност од Украјине као "Харковска Народна Република".[45][48]

Устанак је угушен за мање од два дана због брзог реаговања украјинских снага безбедности под тадашњим украјинским министром унутрашњих послова Арсеном Аваковом и Степаном Полтораком, тадашњим вршиоцем дужности команданта украјинских унутрашњих снага.[45][49] Јединица специјалних снага из Винице послата је у град да разбије сепаратисте.[45] Сумње у вези са локалним пореклом демонстраната су се појавиле након што су на почетку побуне упали у оперско и балетско позориште верујући да је то градска већница.[50]

Дана 13. априла, неки проруски демонстранти су поново ушли у зграду регионалне државне администрације у Харкову.[51] Касније, 13. априла, зграда је трајно враћена под пуну украјинску контролу.[48][49][51][52][53][54][55] Насилни сукоби су резултирали тешким премлаћивањем најмање 50 проукрајинских демонстраната у нападима проруских демонстраната.[51][54]

Градоначелник града, Хенадиј Кернес, који је подржао Наранџасту револуцију али се касније придружио Партији региона, одлучио је да стане на страну украјинске владе.[45]

Харков се вратио у релативно мирно стање до 30. априла.[56] Релативно мирне демонстрације су се наставиле одржавати, при чему су се "проруски" скупови постепено смањивали, а демонстрације "проукрајинског јединства" све више расле.[57][58][59] Активисти су 28. септембра срушили највећи украјински споменик Лењину на проукрајинском митингу на централном тргу.[60] Анкете спроведене од септембра до децембра 2014. наишле су на малу подршку у Харкову за придруживање Русији.[61][62]

Од почетка новембра до средине децембра, Харков је погођен са седам бомби при чему није било жртава. Мете ових напада укључивале су рок паб познат по прикупљању новца за украјинске снаге, болницу за украјинске снаге, војни центар за регрутацију и базу Националне гарде.[63] Према истражитељу СБУ-а Василију Вовку, руске тајне снаге су стајале иза напада и намеравале су да дестабилизују иначе миран град Харков.[64]

Дана 8. јануара 2015. петорица мушкараца у балаклавама упали су у канцеларију (добровољачке групе која помаже избеглицама из Донбаса) станице Харков.[65] Истовремено са физичким претњама, мушкарци су захтевали да чују политички став станице Харков.[65] Након што су добили одговор, мушкарци су се извинили и отишли.[65]

У недељу 22. фебруара 2015. године, импровизована експлозивна направа убила је четири особе и ранила деветоро током марша комеморације жртвама Евромајдана.[45] Власти су покренуле антитерористичку операцију.[66] Харков је доживео више несмртоносних малих бомбашких напада од 22. фебруара 2015. усмерених на војне резервоаре са горивом, путнички воз и украјинску заставу у центру града.[67]

Дана 23. септембра 2015, 200 људи у балаклавама и маскирним одећама је окружило кућу бившег гувернера Михаила Добкина, а затим отишло у градску већницу Харкова, где су покушали да се пробију кроз полицијски кордон. Употребљена је најмање једна граната сузавца. Изгредници су позвали градоначелника Хенадија Кернеса да изађе.[68][69]

Последњих година[уреди | уреди извор]

До 18. јула 2020. Харков је био укључен као град од обласног значаја и служио је као административни центар Харковског округа иако није припадао округу. У јулу 2020. године, као део административне реформе Украјине, којом је број области Харковске области смањен на седам, град Харков је спојен у Харковски округ.[70][71]

У пожару 2021. године погинуло је 15 људи.[72]

Дугогодишњи градоначелник Харкова, Хенадиј Кернес, преминуо је 17. децембра 2020. у Берлину од последица вируса Ковид 19.[73][74] Игор Терехов из Кернесове партије "Кернесов блок — успешан Харков" га је наследио на месту градоначелника у новембру 2021. године.

Током руске инвазије на Украјину, Харков је био место тешких борби између украјинских и руских снага.[75] Гувернер Харковске области Олег Сињехубов је 27. фебруара изјавио да су руске трупе одбачене од Харкова.[76]

Географија[уреди | уреди извор]

Харков и околина, 2011.
Ушће Лопан-Харков

Смештен је у североисточном делу Украјине. У историјском смислу, налази се у регији познатој као Слобидска Украјина (Слобидшчина), где је дужи период представљао главни центар целе регије. Град се налази на месту спајања река Харков, Лопањ и Уди, које се уливају у реку Доњец (Северски Доњец). Клима је умерено континентална, зиме су углавном ветровите и сnеговите, лета су довољно топла и за многе врло угодна. Сезонске просечне температуре зими нису превише хладне, али ни лета нису превише топла: температуре се углавном крећу између -6,9 °C у јануару и 20,3 °C у јулу. Просечна количина падавина на годину износи 513 mm, највише у јуну и јулу.

Клима[уреди | уреди извор]

Клима Харкова је umereno kontinentalna (Кепенова класификација климе Dfa/Dfb) са дугим, хладним, снежним зимама и топлим летима.

Просечна количина падавина износи 519 мм годишње, а највише у јуну и јулу.

Харков има релативно дуге и хладне зиме.

Клима Харков, Украјина (1991−2020, екстреми 1936–данас)
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 11,1
(52) 		14,6
(58,3) 		21,8
(71,2) 		30,5
(86,9) 		34,5
(94,1) 		39,8
(103,6) 		38,4
(101,1) 		39,8
(103,6) 		34,5
(94,1) 		29,3
(84,7) 		20,3
(68,5) 		13,4
(56,1) 		39,8
(103,6)
Максимум, °C (°F) −2,1
(28,2) 		−0,8
(30,6) 		5,2
(41,4) 		14,7
(58,5) 		21,4
(70,5) 		25,2
(77,4) 		27,4
(81,3) 		26,8
(80,2) 		20,5
(68,9) 		12,6
(54,7) 		4,3
(39,7) 		−0,7
(30,7) 		12,9
(55,2)
Просек, °C (°F) −4,5
(23,9) 		−3,8
(25,2) 		1,4
(34,5) 		9,7
(49,5) 		16,1
(61) 		20,0
(68) 		22,0
(71,6) 		21,1
(70) 		15,1
(59,2) 		8,2
(46,8) 		1,6
(34,9) 		−2,9
(26,8) 		8,7
(47,7)
Минимум, °C (°F) −6,8
(19,8) 		−6,6
(20,1) 		−1,9
(28,6) 		4,8
(40,6) 		10,7
(51,3) 		14,7
(58,5) 		16,6
(61,9) 		15,4
(59,7) 		10,2
(50,4) 		4,4
(39,9) 		−0,8
(30,6) 		−5,1
(22,8) 		4,6
(40,3)
Апсолутни минимум, °C (°F) −35,6
(−32,1) 		−29,8
(−21,6) 		−32,2
(−26) 		−11,4
(11,5) 		−1,9
(28,6) 		2,2
(36) 		5,7
(42,3) 		2,2
(36) 		−2,9
(26,8) 		−9,1
(15,6) 		−20,9
(−5,6) 		−30,8
(−23,4) 		−35,6
(−32,1)
Количина падавина, mm (in) 37
(1,46) 		33
(1,3) 		36
(1,42) 		32
(1,26) 		54
(2,13) 		58
(2,28) 		63
(2,48) 		39
(1,54) 		44
(1,73) 		44
(1,73) 		39
(1,54) 		40
(1,57) 		519
(20,43)
Дани са кишом 10 8 10 13 14 15 13 10 12 13 13 12 143
Дани са снегом 19 18 12 2 0,1 0 0 0 0,03 2 9 18 80
Релативна влажност, % 85,6 83,0 77,3 65,7 60,9 65,2 65,3 62,9 70,2 77,6 85,7 86,5 73,8
Сунчани сати — месечни просек 41,5 63,3 123,5 166,7 252,9 266,6 278,0 262,4 176,6 112,8 51,0 31,4 1.826,7
Извор #1: Pogoda.ru.net[77]
Извор #2: Светска метеоролошка организација (влажност и сунце 1981–2010)[78]

Градски пејзаж[уреди | уреди извор]

Панорамски поглед на централни округ у Харкову
  • Архитектура у центру града Харкова

Градска управа[уреди | уреди извор]

Правни статус и локална управа[уреди | уреди извор]

Градоначелник Харкова и Градско веће управљају свим пословним и административним пословима у граду Харкову.

Градоначелник Харкова има извршна овлашћења; Градско веће има административна овлашћења што се тиче питања власти.

Градоначелник Харкова се бира на непосредним јавним изборима у Харкову сваке четири године.

Градско веће се састоји од изабраних представника, који одобравају или одбијају иницијативе о расподели буџета, приоритетима задатака и другим питањима у Харкову. Представници Градског већа бирају се сваке четири године.

Градоначелник и градско веће одржавају редовне састанке у Градској кући у Харкову.

Административна подела[уреди | уреди извор]

Док је Харков административни центар Харковске области, градским пословима управља општина Харков. Харков је град подређене области.

  1. Холодногорски рејон
  2. Шевченковски рејон
  3. Кијевски рејон
  4. Московски рејон
  5. Немишљански рејон
  6. Индустријални рејон
  7. Слобидски рејон
  8. Основијански рејон
  9. Новобаварски рејон

Територија Харкова је подељена на 9 административних рејона (дистрикта), до фебруара 2016. су носили називе по људима, местима, догађајима и организацијама повезаним са раним годинама Совјетског Савеза, али су многи преименовани у фебруару 2016. да би били у складу са законима о декомунизацији.[79] Такође, захваљујући овом закону, у Харкову је од 20. новембра 2015. године преименовано преко 200 улица.[80]

Рејони су:[79][81]

  1. Холодногорски рејон (укр. Холодногірський район, у преводу Хладна планина: историјско име насеља [82]) (раније Лењински; назван по Лењину)
  2. Шевченковски рејон (укр. Шевченківський район); назван по Тарасу Шевченку (бивши Дзержинскијев; назван по Феликсу Дзержинском)
  3. Кијевски рејон (укр. Київський район); назван по Кијеву (бивши Кагановичов; namesake: Лазару Кагановичу)
  4. Московски рејон (укр. Московський район); назван по Москви
  5. Немишљански рејон (укр. Немишлянський район) (бивши Фрунзеов, назван по Михаилу Фрунзеу[81]);
  6. Индустријални рејон (укр. Індустріальний район) (бивши Орџоникидзеов, назван по Григорију Орџоникидзеу)
  7. Слобидски рејон (укр. Слобідський район) (бивши Коминтернски[81]); назван по Слобидској Украјини
  8. Основијански рејон (укр. Основ'янський район) (бивши Черновозаводски[81]); назван по градској махали "Основи"
  9. Новобаварски рејон (укр. Новобаварський район) (бивши Жовтњевски[81]); назван по градској махали "Новој Баварији"

Демографија[уреди | уреди извор]

Популација (ист.)
Год.Поп.
1660. 1.000
1788. 10.742
1850. 41.861
1861. 50.301
1901. 198.273
1916. 352.300
1917. 382.000
1920. 285.000
1926. 417.000
1939. 833.000
1941. 902.312
1941. 1.400.000
1941. 456.639
1943. 170.000
1959. 930.000
1962. 1.000.000
1976. 1.384.000
1982. 1.500.000
1989. 1.593.970
1999. 1.510.200
2001. 1.470.900
2014. 1.430.885

Према попису становништва Совјетског Савеза из 1989. године, у граду је живело 1.593.970 становника. Године 1991. смањио се на 1.510.200, укључујући 1.494.200 сталних становника.[83] Харков је други по величини град у Украјини после главног града Кијева.[84] Први независни украјински попис становништва спроведен је у децембру 2001. године, а следећи украјински попис становништва је спроведен 2020. године. Од 2001. године, становништво Харковске области је следеће: 78,5% живи у урбаним срединама, а 21,5% живи у руралним подручјима.[85]

Етнички састав[уреди | уреди извор]

Етничке групе 1897[86] 1926 1939 1959[87] 1989[83] 2001[88][89][нејасно — разговор]
Украјинци 25.9% 38.6% 48.5% 48.4% 50.4% 62.8%
Руси 63.2% 37.2% 32.9% 40.4% 43.6% 33.2%
Јевреји 5.7% 19.5% 15.6% 8.7% 3.0% 0.7%

Белешке[уреди | уреди извор]

  • 1660. година – приближна процена
  • 1788. година – без рачунања деце
  • 1920. година – период Руског грађанског рата
  • 1941. година – процена 1. маја, непосредно пред Немачко-совјетски рат
  • 1941. година – следећа процена у септембру варира између 1.400.000 и 1.450.000
  • 1941. година – још једна процена у децембру за време окупације без рачунања деце
  • 1943. година – 23. август, ослобођење града; процена је варирала од 170.000 до 220.000
  • 1976. година – процена 1. јуна
  • 1982. година – процена у марту

Религија[уреди | уреди извор]

Успењски сабор у Харкову
Саборна црква Светог Благовештења у Харкову је једна од највиших православних цркава на свету. Завршена је 2. октобра 1888. године.

Харков је важан верски центар у источној Украјини.

У Харкову постоји много старих и нових верских објеката, повезаних са различитим деноминацијама.

Православна саборна црква Светог Успења подигнута је у Харкову 1680-их година и комплетно обновљена током 1820-1830-их година.[90]

Покровски православни манастир и Саборна црква подигнути су у Харкову 1689–1729.[91][92]

Саборна црква Светог Благовештења у Харкову је једна од највиших православних цркава на свету. Завршена је 2. октобра 1888. године.[93]

Православна црква Свете Тројице подигнута је у Харкову 1758–1764, а обновљена 1857–1861.[94]

Православна црква Светог Валентина подигнута је у Харкову 2010. године.[95]

Православна црква Свете Тамаре подигнута је у Харкову 2012. године.[96]

Римокатоличка црква Свете Марије подигнута је у Харкову 1887–1892.

Ту је стара Харковска хорска синагога, која је у потпуности реновирана у периоду 1991–2016. Јеврејско заједница у Харкову броји око 8.000 људи.[97]

У Харкову постоје две џамије, укључујући Катедралну џамију у Харкову и један исламски центар.

Економија[уреди | уреди извор]

Стратегија економског развоја 2016–2020: "Харковска стратегија успеха", креирана је у Харкову.[98][99][100] Харков има разнолику услужну економију, са запошљавањем у широком спектру професионалних услуга, укључујући финансијске услуге, производњу, туризам и високу технологију.

Међународни економски форум[уреди | уреди извор]

Међународни економски форум: "Иновације. Инвестиције. Харковска иницијатива!" одржава се у Харкову сваке године.[101]

На Међународном економском форуму "Иновације. Инвестиције. Харковска иницијатива!" 2015. године присуствовали су представници дипломатског кора из 17 земаља света, који раде у Украјини заједно са највишим менаџментом транснационалних корпорација и инвестиционих фондова, затим украјински народни посланици, званичници централне владе Украјине, који одређују националну стратегију економског развоја, руководиоци локалне самоуправе, који предузимају практичне кораке у спровођењу те стратегије, потом менаџери техничке помоћи Украјини, представници бизниса и НВО и представници медија.[101][102][103][104][105]

Кључне теме седница и панел дискусија Међународног економског форума "Иновације. Инвестиције. Харковска иницијатива!" су имплементација Стратегије одрживог развоја „Украјина – 2020“, постигнути резултати и план даљих акција на реформи локалне управе и територијалне организације власти у Украјини, промоција извоза и привлачење инвестиција у Украјину, нове могућности за јавно-приватно партнерства, практични кораци за стварање „електронске владе“, питања очувања енергије и развоја индустрије нафте и гаса у Харковској области, стварање ефикасног система производње и прераде пољопривредних производа, инвестициони пројекти који ће добити средства из Државног фонда за Регионални развој, развој међународних интеграција, припрема за приватизацију државних предузећа.[101][102][103][104][105]

Међународне индустријске изложбе[уреди | уреди извор]

Међународне индустријске изложбе обично се одржавају у изложбеном центру Радмир Експохол у Харкову.[106]

Индустријске корпорације[уреди | уреди извор]

Модул Квант-2 - његов систем управљања је дизајниран у Хартрону у Харкову

Током совјетске ере, Харков је био главни град индустријске производње у Украјини и велики центар индустрије и трговине у СССР-у. Након распада Совјетског Савеза, индустријска производња града углавном оријентисана на систем одбране је значајно опала. Почетком 2000-их, индустрија је почела да се опоравља и прилагођава потребама тржишне економије. Предузећа чине машинске, електротехнолошке, инструментарске и енергетске конгломерате.

Индустријски гиганти у државном власништву, као што су Турбоатом и Електротјажмаш[107] заузимају 17% тржишта тешке енергетске опреме (нпр. турбине) широм света. Вишенаменске авионе производи фабрика за производњу авиона АНТК Антонов. Фабрика Малишев производи не само оклопна возила, већ и комбајне. Хартрон[108] је водећи дизајнер космичких и комерцијалних система управљања у Украјини и бившој ЗНД.

ИТ индустрија[уреди | уреди извор]

Од априла 2018. било је 25.000 стручњака за ИТ индустрију Харковске области, од којих је 76% било повезано са рачунарским програмирањем. Дакле, Харков чини 14% свих ИТ стручњака у Украјини и чини другу највећу ИТ локацију у земљи, одмах после главног града Кијева.[109]

Такође, број активних ИТ компанија у региону је 445, од којих пет запошљавају више од 601 особу. Осим тога, постоје 22 велике компаније са бројем радника од 201 до 600. Више од половине ИТ компанија које се налазе у Харковској области спадају у категорију „екстра мале“ са мање од 20 запослених. Списак обухвата 43 средња (81—200 послодаваца) и 105 малих предузећа (21—80).

Због релативно уског тржишта ИТ услуга у Украјини, већина компанија у Харкову је извозно оријентисана са више од 95% укупне продаје остварене у иностранству у 2017. Све у свему, процењени приход ИТ компанија у Харкову ће се више него удвостручити са 800 милиона долара у 2018. на 1,85 милијарди долара до 2025. Главна тржишта су Северна Америка (65%) и Европа (25%).[110]

Финансијска индустрија[уреди | уреди извор]

Харков је такође седиште једне од највећих украјинских банака, УкрСиббанк, која је део групе БНП Парибас од децембра 2005. године.

Трговина[уреди | уреди извор]

У Харкову постоји много великих модерних тржних центара. Барабашова пијаца је највећа пијаца у Украјини и једно од највећих у Европи.

Наука и образовање[уреди | уреди извор]

Главна зграда Харковског националног универзитета В. Н. Каразин.
Северна зграда Харковског националног универзитета В. Н. Каразин.
Нобеловци: Иља И. Мечников, Лев Д. Ландау, Симон А. Кузњец, споменици на Харковском националном универзитету В. Н. Каразин.

Високо образовање[уреди | уреди извор]

Харковски национални универзитет В. Н. Каразин је најпрестижнији угледни класични универзитет, који је основан напорима Василија Каразина у Харкову 1804–1805.[111][112] Дана 29. јануара (по старом календару 17. јануар) 1805. године ступио је на снагу Указ о отварању Царског универзитета у Харкову.

Ренгентски институт отворен је 1931. Био је то специјализована установа за лечење рака са 87 истраживачких радника, 20 професора и специјалистичким медицинским особљем. Објекти су укључивали хемијске, физиолошке и бактериолошке лабораторије за експериментални третман. Произвео је рендгенске апарате за целу земљу.[29]

Град има 13 националних универзитета и бројне професионалне, техничке и приватне високошколске установе које својим студентима нуде широк спектар дисциплина. Универзитет у Харкову (12.000 студената), Национални технички универзитет „КхПИ“ (20.000 студената), Харковски национални универзитет за радиоелектронику (12.000 студената), Харковски национални ваздухопловни универзитет „КхАИ“, Харковски национални економски универзитет, Харковски национални фармацеутски универзитет, Харковски национални медицински универзитет су водећи универзитети у Украјини.

Више од 17.000 наставног и истраживачког особља запослено је у институцијама високог образовања у Харкову.

Научна истраживања[уреди | уреди извор]

Град има високу концентрацију истраживачких институција, које су независне или лабаво повезане са универзитетима. Међу њима су три национална научна центра: Харковски институт за физику и технологију, Институт за метеорологију, Институт за експерименталну и клиничку ветеринарску медицину и 20 националних истраживачких институција Националне академије наука Украјине, као што је Институт за физику ниских температура Б Веркин. и инжењерство, Институт за проблеме криобиологије и криомедицине, Државна научна установа „Институт за монокристале“, Институт за радиофизику и електронику Усиков (ИРЕ), Институт за радиоастрономију (ИРА) и др. У истраживању и развоју ради укупно 26.000 научника.

У Харкову постоји низ светски признатих научних школа, као што су школа теоријске физике и математичка школа.

У граду се налази Харковска кућа научника коју је изградио А. Н. Бекетов, архитекта у Харкову 1900. године. Сви научници воле да се састају и разговарају о разним научним темама у Харковском дому научника у Харкову.[113]

Библиотеке[уреди | уреди извор]

Поред библиотека повезаних са различитим универзитетима и истраживачким институцијама, Харковска државна научна библиотека В. Короленко је главна истраживачка библиотека.

Средње школе[уреди | уреди извор]

Харков има 212 средњих школа, укључујући 10 лицеја и 20 гимназија.

Образовни центри[уреди | уреди извор]

Ту је едукативни „Ландау центар“, који носи име проф. Л.Д. Ландауа, нобеловца из Харкова.[114]

Култура[уреди | уреди извор]

Харков је један од главних културних центара Украјине. То је дом за 20 музеја, преко 10 позоришта и бројних уметничких галерија. У Харкову се скоро сваке године одржавају велики музички и биоскопски фестивали.

Позоришта[уреди | уреди извор]

Украјинско драмско позориште Харков

Харковско национално академско позориште опере и балета названо по Н. В. Лисенку је највеће позориште у Харкову.[115][116]

Харковско украјинско драмско позориште названо по Т. Г. Шевченку је популарно међу људима који говоре украјинским језиком [117]

Харковско академско руско драмско позориште названо по А.С. Пушкин је недавно реновиран и веома је популаран међу грађанима.[118]

Позориште за децу и младе је једно од најстаријих позоришта за децу.[119]

Харковско позориште лутака (Харковско државно академско позориште лутака В.А. Афанасјева) је прво луткарско позориште на територији Харкова. Отворено је 1935. године.

Харковско академско позориште музичке комедије је основано 1. новембра 1929. у Харкову.

Књижевност[уреди | уреди извор]

Харковско академско драмско позориште

Харков је био центар за рад књижевних личности као што су: Лес Курбас, Микола Кулиш, Микола Хвиловиј, Микола Зеров, Валеријан Пидмохилни, Павло Филипович, Марко Ворони, Олекса Слисаренко. Преко 100 ових писаца је убијено током стаљинистичких чистки 1930-их. Овај трагични догађај у украјинској историји назива се „Погубљена ренесанса“. Данас њихов рад и достигнућа обележава књижевни музеј који се налази у Фрунзеовој улици.

Данас се Харков често помиње као „главни град“ украјинске научне фантастике и фантазије.[120][121] Дом је бројним популарним писцима, као што су Х. Л. Олдие, Александар Зорич, Андреј Дашков, Јуриј Никитин и Андреј Валентинов; већина њих пише на руском и популарна је и у Русији и у Украјини. Годишња конвенција научне фантастике "Звездани мост" (укр. "Звёздный мост") одржава се у Харкову од 1999. године.[122]

Музика[уреди | уреди извор]

У граду постоји Харковска филхармонија. Водећи састав Филхармоније је Академски симфонијски оркестар. Има 100 музичара високог професионалног нивоа, од којих су многи добитници награда на међународним и националним такмичењима.

Академски хор Харковске филхармоније имена В. Палкина и шеф хора, добитник награде Свеукрајинског такмичења хорских мајстора, Андриј Сиротенко

У граду постоји Оргуљска музичка сала. Оргуље су постављене у згради Оргуљашке музичке сале далеке 1986.[123] Нова сала је отворена у реновираној згради Харковске филхармоније у Харкову у новембру 2016. године.

У граду се налазе и Харковски конзерваторијум и Харковски национални универзитет уметности И.П. Котљаревски.[124]

Харков спонзорише престижно међународно музичко такмичење извођача украјинским народним инструменатима Хнат Хоткевич, које се одржава сваке три године. Од 1997. одржана су четири трогодишња такмичења. Конкурс за 2010. поништило је украјинско Министарство културе два дана пре његовог отварања.[125]

У Харкову се одржава музички фестивал: "Харков – град добрих нада".[126]

Из Харкова долази и блек метал бенд "Drudkh".

Филм[уреди | уреди извор]

Од 1907. до 2008. године на територији града и региона снимљено је најмање 86 играних филмова. Најпознатији је Фрагмент империје (1929). Доласком у Лењинград, главни лик, поред уобичајених предреволуционарних зграда, види Госпром - симбол нове ере.

Филмски фестивали[уреди | уреди извор]

Међународни филмски фестивал Харков Јоргован је веома популаран међу филмским звездама, ствараоцима и продуцентима у Украјини, Источној Европи, Западној Европи и Северној Америци.[127][128]

Годишњи фестивал се обично одржава у мају.[127][128]

У парку Шевченко у Харкову постоји посебна уличица са отисцима металних руку популарних филмских глумаца. [128][129]

Уметност[уреди | уреди извор]

Харков је био дом многих познатих сликара, међу којима спадају Иља Рјепин, Зинаида Серебрјакова, Хенрик Сјемирацки, и Васил Јермилов. У граду постоји много галерија модерне уметности: Центар Јермилов, Галерија Јоргована, Харковски уметнички музеј, Харковска општинска галерија, Галерија АЦ, Галерија Паладијум, Галерија Семирадски, Галерија АВЕК итд.

Музеји[уреди | уреди извор]

М. Ф. Сумцов Харковски историјски музеј
Музеј уметности

У граду се налази Харковски историјски музеј М. Ф. Сумцов.[130]

Природњачки музеј Харковског националног универзитета В. Н. Каразин основан је у Харкову 2. априла 1807. Музеј сваке године посети 40.000 посетилаца.[131][132]

Историјски музеј Харковског националног универзитета В. Н. Каразин основан је у Харкову 1972. године.[133][134][135]

Археолошки музеј Харковског националног универзитета В. Н. Каразин основан је у Харкову 20. марта 1998. [136][137]

Музеј Националног техничког универзитета „Харковски политехнички институт“ основан је у Харкову 29. децембра 1972. године.[138][139][140][141][142]

Музеј Националног ваздухопловног универзитета „Харковски институт за ваздухопловство“ основан је 29. маја 1992. године.[143]

Музеј „Национални фармацеутски универзитет“ основан је у Харкову 15. септембра 2010. године.[144][145][146]

У Харковској области постоји око 147 музеја.[147]

Харковски поморски музеј – музеј посвећен историји бродоградње и навигације.[148]

Харковски музеј лутака је најстарији музеј лутака у Украјини.

Меморијални музеј-стан породице Гризодубов.

Клуб-музеј Клаудије Шулженко.[149]

Музеј "Прве помоћи".

Музеј градског саобраћаја.

Знаменитости[уреди | уреди извор]

Ватромет током националног празника на Тргу слободе

Од многих атракција града Харкова су: Успењски сабор, Благовештенски сабор, зграда Держпрома, Трг слободе, Споменик Тарасу Шевченку, Историјски музеј, Хорска синагога, вртови Т. Шевченка, Зоолошки врт, тенк из Првог светског рата Мк V, Меморијални комплекс и још много тога.

Након руске анексије Крима 2014. споменик Петру Конашевич-Сагајдачнину у Севастопољу је уклоњен и предат Харкову.[150]

Паркови[уреди | уреди извор]

Парк Горки је једна од главних породичних атракција у Харкову.

Харков садржи бројне паркове и баште као што су Горски парк, Шевченков парк, Хидропарк, Стрелка парк, Саржин Јар и Фелдман екопарк. Горки парк је уобичајено место за рекреативне активности посетилаца и локалног становништва. Шевченков парк налази се у непосредној близини Националног универзитета В.Н. Каразин. Такође је уобичајено место за рекреативне активности студената, професора.

Екопарк се налази на обилазници око Харкова. Привлачи децу, родитеље, студенте, професоре, домаће и странце да се баве рекреативним активностима. Шаржин Јар је природна јаруга на три минута хода од станице "Ботанички Сад". Ту је и извор минералне воде са купелом и спортски терен.[151]

Медији[уреди | уреди извор]

У Харкову постоји велики број радио и интернет ТВ канала, АМ/ФМ/ПМ/интернет радио-станица и папирних/интернет новина. Неки су наведени у наставку.

Новине[уреди | уреди извор]

  • Слобидски крај
  • Времја
  • Сегодња
  • Вести

Магазини[уреди | уреди извор]

ТВ станице[уреди | уреди извор]

  • "7 канал"
  • "А/ТБК"
  • "Симон"
  • "АТН Харков"
  • "УА: Харков"

Радио станице[уреди | уреди извор]

  • "Промин"
  • "Украјинске радио"
  • "Радио Харков"
  • "Шансон"
  • "Ретро ФМ"

Онлајн вести на енглеском[уреди | уреди извор]

  • The Kharkiv Times
  • Kharkiv Observer

Транспорт[уреди | уреди извор]

Харковски метро.

Град Харков је један од највећих саобраћајних центара у Украјини, који је ваздушним, железничким и друмским саобраћајем повезан са бројним градовима света. Град има много начина превоза, укључујући: јавни превоз, такси, железницу и ваздушни саобраћај. У граду има око 250 хиљада аутомобила.[153]

Локални превоз[уреди | уреди извор]

Као важан транспортни центар Украјине, у Харкову је доступно много различитих превозних средстава. Харковски метро је градски систем брзог превоза који функционише од 1975. Обухвата три различите линије са укупно 30 станица.[154][155] Харковски аутобуси превозе око 12 милиона путника годишње. Тролејбуси, трамваји (који су 2006. године прославили 100-годишњицу рада) и маршрутке (приватни минибусеви) су такође важна превозна средства у граду.

Железнице[уреди | уреди извор]

Главни улаз на железничку станицу Харков

Прва железничка веза Харкова отворена је 1869. Први воз у Харков је стигао са севера 22. маја 1869, а 6. јуна 1869. отворен је саобраћај на прузи Курск–Харков–Азов. Путничка железничка станица у Харкову је реконструисана и проширена 1901. године, да би касније била уништена у Другом светском рату. Нова железничка станица у Харкову изграђена је 1952. године.[156]

Харков је повезан са свим већим градовима у Украјини и иностранству редовним железничким возовима. Регионални возови, познати као електричкаси, повезују Харков са оближњим градовима и селима.

Историјска зграда аеродрома Харков

Авиопревоз[уреди | уреди извор]

Харков опслужује међународни аеродром Харков који је добио међународни статус. Доступни су и чартер летови. Некадашњи највећи превозник аеродрома Харков — Аеромост-Харков — од 2007. године не саобраћа ни на једну редовну дестинацију. Северни аеродром Харков је фабрички аеродром и био је главни производни погон компаније АНТК Антонов.

Спорт[уреди | уреди извор]

Харковски међународни маратон[уреди | уреди извор]

Међународни маратон у Харкову се сматра главним међународним спортским догађајем, који привлачи хиљаде професионалних спортиста, младих људи, студената, професора, локалног становништва и туриста да путују у Харков и учествују на међународном догађају.[157][158][159][160]

Фудбал[уреди | уреди извор]

Харков, лого града током ЕУРО 2012
Стадион Металист

Најпопуларнији спорт је фудбал. Град има неколико фудбалских клубова који играју на украјинским националним такмичењима. Најуспешнији је ФК Динамо Харков који је освојио осам националних титула током 1920-1930-их.

Ту је и женски фудбалски клуб ЖФК Житлобуд-1 Харков, који је представљао Украјину у европским такмичењима и стално је главни кандидат за титулу националног првака.

Стадион Металист био је домаћин три утакмице у групи на Европском првенству у фудбалу 2012.

Партнерски градови[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ (језик: украјински) Terekhov officially became the mayor of Kharkiv, Ukrayinska Pravda (11 November 2021)
  2. ^ „Kharkiv on Encyclopædia Britannica - current edition”. Britannica.com. Приступљено 20. 4. 2012. 
  3. ^ „Старе фотографије Харкова”. 
  4. ^ Kevin Alan Brook, The Jews of Khazaria (2006), p. 34.
  5. ^ Solchanyk, Roman (јануар 2001). Ukraine and Russia: The Post-Soviet Transition. Rowman & Littlefield. стр. 6. ISBN 978-0-7425-1018-0. Приступљено 31. 3. 2015. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа Живий Харків. Нічна екскурсія містом-господарем (Living Kharkiv. Nightly excursion through the host-city) Ukrayinska Pravda. June 9, 2012
  7. ^ Ivan Katchanovski (eds.), Historical Dictionary of Ukraine (2013), p. 253
  8. ^ „Сторінка:Котляревський. Енеида на малороссійскій языкъ перелицїованная. 1798.pdf/175 — Вікіджерела” (PDF). uk.wikisource.org. Приступљено 18. 6. 2017. 
  9. ^ Slavs in Canada, vol. 2, Inter-university Committee on Canadian Slavs. 1968. стр. 255.
  10. ^ а б в Ukraine: A History 4th Edition by Subtelny, Orest, University of Toronto Press. ] Subtelny, Orest (2009). Ukraine: A History, Fourth Edition. University of Toronto Press. ISBN 978-1442609914. 
  11. ^ Указ об учреждении губерний и о росписании к ним городов, 1708 г., декабря 18 [Decree on the establishment of Provinces and cities assigned to them, December 18, 1708]. constitution.garant.ru (на језику: руски). Приступљено 31. 3. 2015. 
  12. ^ История административно-территориального деления воронежского края. 2. Воронежская губерния [History of the Administrative-Territorial Division of the Voronezh Region. 2. Voronezh Province.] (на језику: руски). Archive service of Voronezh Oblast. Архивирано из оригинала 25. 5. 2013. г. Приступљено 10. 6. 2012. 
  13. ^ У Харкові відкрили меморіальну дошку Івану Франку [A memorial plaque to Ivan Franko was unveiled in Kharkiv] (на језику: украјински). Istpravda.com.ua. 23. 8. 2011. Приступљено 21. 7. 2012. 
  14. ^ Харків і харків'яни XIX-го сторіччя [Kharkiv and Kharkiv denizens in 19th century photos] (на језику: украјински). Istpravda.com.ua. 24. 1. 2011. Приступљено 21. 7. 2012. 
  15. ^ а б в „Hromadas”. Encyclopedia of Ukraine. Приступљено 14. 1. 2016. 
  16. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Балтин, А. "Харьковская организация Р. С.-Д. Р. П. большевиков во время войны." // Летопись Революции. - 1923. No.5. С. 3-20
  17. ^ а б Katchanovski, Ivan (2013). Historical Dictionary of Ukraine (Historical Dictionaries of Europe). Scarecrow Press. стр. 713. ISBN 978-0810878457. 
  18. ^ George S. N. Luckyj (1990). Literary Politics in Soviet Ukraine, 1917–1934. Durham and London: Duke University Press. стр. 7. ISBN 0-8223-1099-6. 
  19. ^ Tucker, Spencer; Priscilla Mary Roberts (2005). World War I: A Student Encyclopedia. ABC-CLIO. стр. 1195. ISBN 978-1-85109-879-8. 
  20. ^ Ukraine: The Phony War?, The New York Review of Books (27 April 2014)
  21. ^ Service, Robert (2012). Spies and Commissars: The Early Years of the Russian Revolution. New York: PublicAffairs. ISBN 978-1-61039-140-5. 
  22. ^ Tatiana (2010). Borderlands into Bordered Lands: Geopolitics of Identity in Post-Soviet Ukraine. Columbia University Press. стр. 24. ISBN 978-3838200422. 
  23. ^ Courtois, Stéphane (1999). The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression. Harvard University Press. стр. 97. ISBN 0-674-07608-7. 
  24. ^ Kowner, Rotem (20. 8. 2009). The a to Z of the Russo-Japanese War. Scarecrow Press. стр. 101. ISBN 978-0-8108-6841-0. 
  25. ^ „Донбас і Україна (з історії революційної боротьби 1917–18 р.) (Donbas and Ukraine. (From articles and declarations of Mykola Skrypnyk))”. Istpravda.com.ua. Приступљено 21. 7. 2012. 
  26. ^ Games from the Past: The continuity and change of the identity dynamic in Donbas from a historical perspective , Södertörn University (May 19, 2014)
  27. ^ Grenoble, L. A. (2003). Language Policy in the Soviet Union. Springer. стр. 84. ISBN 978-1-4020-1298-3. 
  28. ^ „Derzhprom statistics”. Kharkov.ua. Приступљено 21. 7. 2012. 
  29. ^ а б Khwaja, Barbara (26. 5. 2017). „Health Reform in Revolutionary Russia”. Socialist Health Association. Приступљено 26. 5. 2017. 
  30. ^ „Picture of the building in the Vsesvit magazine”. Istpravda.com.ua. 30. 4. 2012. Приступљено 21. 7. 2012. 
  31. ^ „Photos of the newspaper "Proletarian" for 1932-33”. Istpravda.com.ua. Приступљено 21. 7. 2012. 
  32. ^ Kononenko, Natalie O. (1998). Ukrainian Minstrels: And the Blind Shall Sing. M.E. Sharpe. стр. 116. ISBN 978-0-7656-0144-5. 
  33. ^ Fischer, Benjamin B., "The Katyn Controversy: Stalin's Killing Field", Studies in Intelligence, Winter 1999–2000, last accessed on 10 December 2005
  34. ^ „Харків часів "дорослого дитинства" Людмили Гурченко (Kharkiv at times of "matured childhood" of Lyudmila Gurchenko)”. Istpravda.com.ua. Приступљено 21. 7. 2012. 
  35. ^ „Kharkiv through the eyes of Lyudmila Gurchenko”. Andersval.nl. 31. 3. 2011. Приступљено 15. 7. 2012. 
  36. ^ The Red Army committed 765,300 men to this offensive, suffering 277,190 casualties (170,958 killed/missing/PoW, 106,232 wounded) and losing 652 tanks, and 4,924 guns and mortars. Glantz, David M., Kharkov 1942, anatomy of a military disaster through Soviet eyes, pub Ian Allan. 1998. ISBN 0-7110-2562-2. стр. 218.
  37. ^ per Robert M. Citino, author of "Death of the Wehrmacht", and other sources, the Red Army came to within a few miles of Kharkiv on 14 May 1942 by Soviet forces under Marshal Timoshenko before being driven back by German forces under Field Marshal Fedor von Bock, p. 100
  38. ^ Karpyuk, Gennady (29. 12. 2006), Трагедія, про яку дехто не дуже хотів знати [A tragedy that not everyone wanted to know about], 49 (628), Архивирано из оригинала 9. 12. 2008. г., Приступљено 16. 12. 2011  Непознати параметар |script-work= игнорисан (помоћ)
  39. ^ „High Command Strategic Rocket Forces (GK RVSN)”. Приступљено 1. 8. 2021. 
  40. ^ „Про зміну і встановлення меж міста Харків, Дергачівського і Харківського районів Харківської області”. Search.ligazakon.ua. 18. 9. 2012. Архивирано из оригинала 29. 07. 2013. г. Приступљено 12. 3. 2013. 
  41. ^ Kharkiv metro reaches 30 stations Kharkiv metro reaches 30 stations Архивирано на сајту Wayback Machine (8. новембар 2020), Railway Gazette International (22 August 2016)
  42. ^ „Ukraine supermarket blasts injure 14 - unconfirmed reports”. Interfax. 22. 4. 2006. Архивирано из оригинала 24. 9. 2006. г. Приступљено 8. 1. 2007. 
  43. ^ In↑ «Сегодня»,21 December 2007.
  44. ^ „Judge, Family Beheaded In Kharkiv”. Radio Free Europe/Radio Liberty (на језику: енглески). 16. 12. 2012. Приступљено 6. 12. 2019. 
    „Beheaded body of Ukraine judge found in apartment”Неопходна новчана претплата. The Telegraph. Agence France-Presse. 16. 12. 2012. Архивирано из оригинала 11. 1. 2022. г. Приступљено 18. 8. 2013. 
  45. ^ а б в г д ђ е Ukraine Authorities Clear Kharkiv Building, Arrest Scores Of 'Separatists', Radio Free Europe (8 April 2014)
    How Eastern Ukraine Is Adapting and Surviving: The Case of Kharkiv, Carnegie Europe (12 September 2018)
  46. ^ „Ukraine crisis: Timeline”. BBC News. 13. 11. 2014. Приступљено 22. 3. 2015. 
  47. ^ Roth, Andrew (4. 3. 2014). „From Russia, 'Tourists' Stir the Protests”. The New York Times. 
    „Russian site recruits 'volunteers' for Ukraine”. BBC News. 4. 3. 2014. 
  48. ^ а б „Pro-Russia activists declare establishment of 'Kharkiv people's republic'”. Focus Information Agency. 7. 4. 2014. Архивирано из оригинала 9. 4. 2014. г. Приступљено 13. 4. 2014. 
  49. ^ а б „Kharkiv settles down, while pro-Russian separatists still hold buildings in Luhansk, Donetsk”. Kyiv Post. 8. 4. 2014. Приступљено 13. 4. 2014. 
  50. ^ „Protesters Storm Kharkiv Theater Thinking It Was City Hall”. The Moscow Times. 8. 4. 2014. 
  51. ^ а б в „Kharkiv city government building infiltrated by pro-Russian protesters”. Kyiv Post. 13. 4. 2014. Приступљено 13. 4. 2014. 
  52. ^ „Кернес пообіцяв допомогти звільнити затриманих сепаратистів | Українська правда”. Pravda.com.ua. Приступљено 28. 4. 2014. 
  53. ^ Kharkiv torn between Europe and Russia, Deutsche Welle (6 March 2014)
  54. ^ а б „После нападения антимайдановцев на митинг Евромайдана в Харькове пострадало 50 человек : Новости УНИАН”. Unian.net. 14. 4. 2014. Приступљено 28. 4. 2014. 
  55. ^ „Latest from the Special Monitoring Mission in Ukraine”. Organisation for Security and Co-operation in Europe. 14. 4. 2014. Архивирано из оригинала 16. 4. 2014. г. Приступљено 16. 4. 2014. 
  56. ^ „Latest from the Special Monitoring Mission in Ukraine – based on information received up until 29 April 2014” (Саопштење). Organization for Security and Co-operation in Europe. 30. 4. 2014. Приступљено 1. 5. 2014. 
  57. ^ „Latest from the Special Monitoring Mission in Ukraine based on information received until 23 June 2014” (Саопштење). Organization for Security and Co-operation in Europe. 24. 6. 2014. Архивирано из оригинала 22. 11. 2015. г. Приступљено 22. 8. 2014. 
  58. ^ „Latest from the Special Monitoring Mission (SMM) in Ukraine based on information received until 18:00 hrs, 23 July” (Саопштење). Organization for Security and Co-operation in Europe. 24. 7. 2014. Приступљено 25. 7. 2014. 
  59. ^ Two liberty square rally, Status quo (17 August 2014)
  60. ^ Ukrainian Crowds Topple Lenin Statue (Again). Retrieved 29 September 2014.
  61. ^ Navalny, Alexei (23. 9. 2014). Соцопрос ФБК по Харьковской и Одесской областям. Европа, Россия, Новороссия [Survey of Kharkov and Odessa Oblasts] (на језику: руски). navalny.com. Архивирано из оригинала 23. 9. 2014. г. 
  62. ^ Лише 3% українців хочуть приєднання їх області до Росії [Only 3% of Ukrainians want their region to become part of Russia]. Dzerkalo Tyzhnia (на језику: украјински). 3. 1. 2015. Архивирано из оригинала 19. 10. 2017. г. Приступљено 31. 05. 2022. 
  63. ^ Seven recent blasts in Ukraine city stir fear of new Russian menace, Los Angeles Times (11 December 2014)
    Mysterious spate of bombings hit Ukraine military hub, Agence France-Presse (10 December 2014)
  64. ^ SBU: Russian special services target Kharkiv, Odesa, situation difficult to control, Ukrainian Independent Information Agency (10 December 2014)
  65. ^ а б в Міліція з ясовує, хто напав на волонтерську "Станцію Харків" [Police finds out who attacked the volunteer-run "Station Kharkiv"] (на језику: украјински). ukrinform.ua. 9. 1. 2015. Приступљено 22. 3. 2015. "Станция Харьков" — первый пункт помощи переселенцам из зоны АТО ["Station Kharkiv" - the first point of assistance for displaced persons from the Donbass zone] (на језику: руски). 24tv.ua. 25. 10. 2014. Приступљено 22. 3. 2015. 
  66. ^ UNIAN Anti-terrorist operation launched in Kharkiv due to fatal blast on Sunday – Turchynov, 22 February 2015.
    En.Censor.Net, Anti-terrorist operation started in Kharkiv: four participants on the explosion detained, 22 February 2015.
    Novorossia.Today, Turchinov announced start of the ATO in Kharkov. The highest level of terrorist threat had been introduced in the city, 23 February 2015.
  67. ^ Bomb Attacks Increase In Ukraine's Second-Largest City, Kharkiv, NPR (6 April 2015)
    Kharkiv explosion targeting Ukrainian flag classified as 'terrorist act', Ukraine Today (7 April 2015)
    Explosion In Ukraine's Kharkiv Targets National Flag Memorial, Radio Free Europe/Radio Liberty (7 April 2015)
  68. ^ Unian, Over 200 men in balaclavas brawl at Kharkiv town hall, clash with police, 23 September 2015, 14:10.
  69. ^ Korrespondent, Появилось видео столкновений у горсовета Харькова [Video of riot at Kharkov City Council], 23 September 2015 17:40
  70. ^ „Про утворення та ліквідацію районів. Постанова Верховної Ради України № 807-ІХ.”. Голос України (на језику: украјински). 18. 7. 2020. Приступљено 3. 10. 2020. 
  71. ^ „Нові райони: карти + склад” (на језику: Ukrainian). Міністерство розвитку громад та територій України. 17. 7. 2020. 
  72. ^ „At least 15 killed, 11 injured in nursing home fire in Ukraine”. Reuters. 21. 1. 2021. Приступљено 21. 1. 2021. 
    Kennedy, Rachael (21. 1. 2021). „Nursing home blaze in Ukraine kills at least 15 people”. Euronews. Приступљено 21. 1. 2021. 
  73. ^ Kharkiv mayor Kernes dies, Ukrinform (17 December 2020)
    Помер Геннадій Кернес: мер Харкова, який виграв вибори з реанімації, BBC Ukrainian (17 December 2020)
  74. ^ Keys to cities. What is the secret of longevity of mayors, The Ukrainian Week (10 August 2020)
  75. ^ Schwirtz, Michael (25. 2. 2022). „Scenes from Kharkiv: Battle wreckage, the boom of artillery, and people sheltering in the subway.”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 26. 2. 2022.  Текст „date25. 2. 2022” игнорисан (помоћ)
  76. ^ Harding, Luke (27. 2. 2022). „Kharkiv governor claims Russian troops repelled from city”. The Guardian. Приступљено 27. 2. 2022. 
  77. ^ „Weather and Climate - The Climate of Kharkiv” (на језику: руски). Weather and Climate (Погода и климат). Архивирано из оригинала 13. 12. 2019. г. Приступљено 8. 11. 2021. 
  78. ^ „World Meteorological Organization Climate Normals for 1981–2010”. World Meteorological Organization. Архивирано из оригинала 17. 7. 2021. г. Приступљено 18. 7. 2021. 
  79. ^ а б Another 48 streets and 5 districts "decommunized" in Kharkiv, Ukrayinska Pravda (3 February 2015)
    Three districts renamed in Kharkiv, SQ (3 February 2015)
    It was decided not to rename the Zhovtnevyi and the Frunzenskyi districts in Kharkiv, Korrespondent.net (3 February 2015)
  80. ^ List of 170 renamed streets, SQ (20 November 2015)
    Kharkiv city council renamed 173 streets, 4 parks and a metro station, RBC Ukraine (20 November 2015)
    50 streets renamed in Kharkiv: list, SQ (3 February 2015)
  81. ^ а б в г д In Kharkiv, five metro stations and fifty streets have been communicated, Korrespondent.net, 18 May 2016)
  82. ^ Districts Of Kharkiv. History with geography, SQ (23 February 2015)
  83. ^ а б „Kharkiv today”. Our Kharkiv (на језику: руски). Архивирано из оригинала 22. 8. 2006. г. Приступљено 4. 5. 2007. 
  84. ^ „Results / General results of the census / Number of cities”. 2001 Ukrainian Census. Архивирано из оригинала 9. 1. 2006. г. Приступљено 28. 8. 2006. 
  85. ^ „Всеукраїнський перепис населення 2001 | English version | Results | General results of the census | Urban and rural population”. 2001.ukrcensus.gov.ua. Приступљено 11. 1. 2017. 
  86. ^ Первая всеобщая перепись населения Российской Империи 1897 г. Распределение населения по родному языку и уездам 50 губерний Европейской России Демоскоп
  87. ^ Історія міста Харкова ХХ століття, Харків 2004, р. 456
  88. ^ „Общая информация о Харькове на vharkov”. vharkov.ru. Архивирано из оригинала 29. 8. 2014. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  89. ^ „Всеукраїнський перепис населення 2001 – Результати – Основні підсумки – Загальна кількість населення – Харківська область”. 2001.ukrcensus.gov.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  90. ^ „Харьковская епархия Украинской Православной Церкви”. eparchia.kharkov.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  91. ^ „Харьковская епархия Украинской Православной Церкви”. eparchia.kharkov.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  92. ^ „Официальный сайт Свято-Покровского мужского монастыря г. Харьков”. pokrovsky-monastyr.kh.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  93. ^ „Харьковская епархия Украинской Православной Церкви”. eparchia.kharkov.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  94. ^ „Харьковская епархия Украинской Православной Церкви”. eparchia.kharkov.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  95. ^ „Харьковская епархия Украинской Православной Церкви”. eparchia.kharkov.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  96. ^ „Освящен храм благоверной царицы Тамары города Харькова – Харьковская епархия”. eparchia.kharkov.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  97. ^ „Kharkov Jewish Community”. jewishkharkov.org. Архивирано из оригинала 03. 06. 2016. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  98. ^ „Розробка стратегії розвитку міста Харкова на 2016-2020 роки "Харків – стратегія успіху"”. strategy.kharkov.ua. Архивирано из оригинала 18. 06. 2016. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  99. ^ „Круглий стіл "Розробка Стратегії розвитку міста Харкова до 2020 року: наука і освіта" >> ХНУ імені В. Н. Каразіна”. univer.kharkov.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  100. ^ LLC, Hulu. „В університеті Каразіна обговорять перспективи розвитку освіти”. city.kharkov.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  101. ^ а б в „www.led.org.ua/en/”. led.org.ua. Архивирано из оригинала 9. 8. 2016. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  102. ^ а б „VII International economic forum "INNOVATIONS. INVESTMENTS. KHARKIV INITIATIVES!" - Announcements - Embassy of Ukraine in the United States of America”. usa.mfa.gov.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  103. ^ а б http://www.kmu.gov.ua/control/publish/article?art_id=247530844%7Cpublisher=kmu.gov.ua
  104. ^ а б „statements/amb-kharkiv-econ-forum-09042015”. ukraine.usembassy.gov. Архивирано из оригинала 7. 6. 2017. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  105. ^ а б „Kharkiv – U.S. Embassy Kyiv Blog”. usembassykyiv.wordpress.com. Архивирано из оригинала 21. 01. 2012. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  106. ^ „Radmir Expohall | Radmir Expohall”. radmir-expohall.com.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  107. ^ „spetm.com.ua”. spetm.com.ua. Архивирано из оригинала 28. 9. 2008. г. Приступљено 20. 4. 2012. 
  108. ^ „Hartron: Forms of cooperation”. hartron.com.ua. Приступљено 22. 3. 2015. 
  109. ^ „Kharkiv”. Kharkiv. Приступљено 13. 6. 2019. 
  110. ^ „Kharkiv”. Kharkiv. Приступљено 13. 6. 2019. 
  111. ^ „Харківський національний університет імені В. Н. Каразіна”. univer.kharkov.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  112. ^ „Харківський національний університет імені В.Н. Каразіна”. vnz.univ.kiev.ua. Архивирано из оригинала 27. 8. 2016. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  113. ^ „house”. khdu.org. Архивирано из оригинала 27. 7. 2016. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  114. ^ „ПРО "ЛАНДАУЦЕНТР" |”. landaucentre.org. Архивирано из оригинала 18. 07. 2016. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  115. ^ „Головна - ХАТОБ, ХНАТОБ, хатоб харьков, хатоб афиша, хатоб 2017, афиша хатоб 2017, хатоб сайт, хатоб харьков официальный, хатоб официальный сайт, хатоб харьков сайт, хатоб харьков официальный сайт, хатоб харьков афиша, хнатоб сайт, хнатоб официальный, хнатоб официальный сайт, афиша хнатоб, хнатоб сайт афиша, хнатоб билеты, хнатоб харьков, хнатоб купить билеты, хнатоб официальный сайт афиша, хнатоб афиша”. hatob.com.ua. Архивирано из оригинала 16. 07. 2016. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  116. ^ „Home”. hatob.com.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  117. ^ „Харківський Державний Академічний Драматичний Театр ім. Т.Г.Шевченка”. theatre-shevchenko.com.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  118. ^ „rusdrama.kh.ua/”. rusdrama.kh.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  119. ^ „Харьковский театр для детей и юношества” [Theatre for Children and Youth]. Приступљено 6. 8. 2018. 
  120. ^ „Kharkiv city guide”. uefa.com. 25. 1. 2010. Приступљено 22. 3. 2015. 
  121. ^ „Ukraine Travel Guide: Kharkiv, Ukraine”. ukrainetravel.co. Приступљено 22. 3. 2015. 
  122. ^ „Kharkiv International Festival of Science Fiction "Star Bridge - 2011"”. V. N. Karazin Kharkiv National University. септембар 2011. Приступљено 22. 3. 2015. 
  123. ^ „Органный зал, Харьков – концерты, камерная и органная музыка | Харьковская филармония”. filarmonia.kh.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  124. ^ „Харківський національний університет мистецтв ім І.П.Котляревського”. dum.kharkov.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  125. ^ „Минкультуры запретил Харькову проводить конкурс им. Гната Хоткевича - Комментарии”. Proua.com. 16. 4. 2010. Архивирано из оригинала 28. 12. 2013. г. Приступљено 15. 7. 2012. 
  126. ^ „Фестиваль "Харків - місто добрих надій". Информация для участников | Харьковская филармония”. filarmonia.kh.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  127. ^ а б „Харьковская сирень - Главная”. sirenfest.net.ua. Архивирано из оригинала 27. 09. 2014. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  128. ^ а б в „times.kh.ua/news/fresh/kharkovskaya_siren_2016_novye_ladoni_znamenitykh_akterov_na_allee_zvezd_foto/158954/”. times.kh.ua. Архивирано из оригинала 24. 10. 2016. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  129. ^ „Возвращение "Харьковской сирени": новые ладони знаменитых актеров на Аллее звезд (ФОТО) | Восточный Дозор”. kharkov.dozor.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  130. ^ „Information in English - Харківський історичний музей імені М.Ф.Сумцова”. museum.kh.ua. Архивирано из оригинала 01. 08. 2016. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  131. ^ „Музей природы >> ХНУ имени В. Н. Каразина”. univer.kharkov.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  132. ^ „Державний Музей природи Харківського національного університету імені В.Н. Каразіна”. vnz.univ.kiev.ua. Архивирано из оригинала 19. 7. 2017. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  133. ^ „Музей історії Харківського національного університету - Головна”. www-museum.univer.kharkov.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  134. ^ „Музей истории университета >> ХНУ имени В. Н. Каразина”. univer.kharkov.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  135. ^ „Музей історії Харківського національного університету імені В.Н. Каразіна”. vnz.univ.kiev.ua. Архивирано из оригинала 26. 10. 2016. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  136. ^ „www.maesu.org/”. maesu.org. Архивирано из оригинала 21. 06. 2012. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  137. ^ „Музей археології та етнографії Слобідської України”. vnz.univ.kiev.ua. Архивирано из оригинала 25. 1. 2017. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  138. ^ „www.kpi.kharkov.ua/ru/home/muzeum/”. kpi.kharkov.ua. Архивирано из оригинала 16. 04. 2016. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  139. ^ „Музей НТУ "ХПI"”. web.kpi.kharkov.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  140. ^ „Архів подій | Музей НТУ "ХПI"”. web.kpi.kharkov.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  141. ^ „Фотогалерея | Музей НТУ "ХПI"”. web.kpi.kharkov.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  142. ^ „Музей історії Національного технічного університету "Харківський політехнічний інститут"”. vnz.univ.kiev.ua. Архивирано из оригинала 27. 8. 2016. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  143. ^ „Музей Національного аерокосмічного університету "ХАІ"”. vnz.univ.kiev.ua. Архивирано из оригинала 10. 11. 2016. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  144. ^ „Музей истории Национального фармацевтического университета - Національний фармацевтичний університет (НФаУ)”. nuph.edu.ua. Архивирано из оригинала 28. 04. 2017. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  145. ^ „Экспозиционные залы музея - Національний фармацевтичний університет (НФаУ)”. nuph.edu.ua. Архивирано из оригинала 19. 10. 2017. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  146. ^ „Музей історії фармації України”. vnz.univ.kiev.ua. Архивирано из оригинала 27. 8. 2016. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  147. ^ „Музеї Харківщини”. museums.kh.ua. Архивирано из оригинала 08. 09. 2016. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  148. ^ „The Kharkiv Maritime Museum”. Архивирано из оригинала 18. 06. 2012. г. Приступљено 31. 05. 2022. 
  149. ^ „The KI City Museum. Shulzhenko”. Архивирано из оригинала 04. 10. 2013. г. Приступљено 31. 05. 2022. 
  150. ^ A monument to Sahaidachny in Kharkov, Status quo (23 August 2014)
  151. ^ FlexKit. „The Spring”. www.kharkovinfo.com (на језику: енглески). Приступљено 2. 5. 2020. 
  152. ^ „Губерния - деловой представительский журнал”. guberniya.net. Приступљено 18. 6. 2017. 
  153. ^ Rybka, Andrew (31. 5. 2008). „Харьков транспортный. Новости. Останови автомобиль. Сколько стоит минута простоя в ежедневных пробках. Харьковские изобретатели бьются над проблемой разгрузки города”. Gortransport.kharkov.ua. Приступљено 12. 3. 2013. 
  154. ^ „Metro. Basic facts”. City transportation Kharkiv (на језику: украјински). Приступљено 1. 3. 2011. 
  155. ^ Poroshenko opens new subway station in Kharkiv, Interfax-Ukraine (19 August 2016)
  156. ^ „Railway Stations :: Euro-2012 :: Офіційний веб-сайт Укрзалізниці”. uz.gov.ua. Архивирано из оригинала 06. 03. 2022. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  157. ^ „Main | 5th Kharkiv International Marathon”. kharkivmarathon.com. Архивирано из оригинала 22. 11. 2016. г. Приступљено 18. 6. 2017. 
  158. ^ „Kharkiv International Marathon 2017 - Race Details - Marathon Runners Diary”. marathonrunnersdiary.com. Приступљено 18. 6. 2017. 
  159. ^ „Ukraine Sport Events - Спортивные мероприятия Украины”. sportevent.com.ua. Приступљено 18. 6. 2017. 
  160. ^ „Kharkiv International Marathon 2016 « СОВЕТ МОЛОДЫХ УЧЁНЫХ”. blogs.kpi.kharkov.ua. Архивирано из оригинала 19. 10. 2017. г. Приступљено 18. 6. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Харков&oldid=27554740”