Хајдук Вељко

Из Википедије, слободне енциклопедије
хајдук Вељко Петровић

Veljko Petrović.jpg
Хајдук Вељко, слика Уроша Кнежевићаиз 1853.

Датум рођења: 1780.
Место рођења: Леновац (Османско царство, данас Србија)
Датум смрти: 28. јул 1813.
Место смрти: Неготин (Османско царство, данас Србија)

Хајдук Вељко Петровић (око 1780, Леновац, округ тимочки[1] — око 20. јула[2] 1813, Неготин) је био српски хајдук и јунак Првог српског устанка

Биографија[уреди]

Вељко Петровић је рођен у селу Леновцу код Зајечара у богатој породици Петра Петровића, кога су звали „Сирењар“ због мноштва стоке које је поседовао и сира што је продавао. У младости је Вељко Петровић био чобан и слуга. Са своје 22 године, као младић је реаговао када су два Турчина напала његову сестру. На мах их је убио и одмах се одметнуо у хајдуке. Прво је ишао у Видин код великог одметника, бившег јањичара Пазваноглуа. Међутим и ту долази до изражаја његова прека нарав када убија два Пазванџијина момка и бежи. Од 1803. године био је хајдук у чети Станоја Главаша, да би затим пришао старешини Смедеревске нахије, војводи Душану Вулићевићу Ђуши. Када војвода Ђуша тражи од Станоја храброг и поверљивог човека, Станоје није имао бољег избора до Вељка. Од 1804. учествовао је у Устанку у чети са Главашем, а после са Душаном и Вујицом Вулићевићем. Својеглавост Вељкова је утицала на то да у времена ратна не буде послушан ни Вујици, а потом ни Карађорђу. Са Вулићевићем се борио за Београд (1806), на чијим се шанчевима храбро борио. Године 1807. постао је буљубаша и добио дозволу од Совјета да побуни Криви Вир и Црну Реку. Године 1809. Вељко је бранио Бању од Турака.

Лична његова храброст била је изванредна, и ради ње он је брзо постао разглашен на све стране. Прек и увек хајдук, Вељко није био много дисциплинован, и Совјет је имао с њим чешће неприлика. 1810. године одликован је златним руским орденом за храброст.

„Хајдук Вељко на топу“, слика Стевана Тодоровића
Вељко Петровић, литографија Анастаса Јовановића

Нарочито се истакао у бици на Варварину, где је био рањен у леву руку и због тога остао мало сакат. Године 1811. постао је крајински војвода и упућен је у Неготин, на Крајину. Судбоносне 1813. неколико турских коњаника га је напало код села Буковча, где их је Вељко разбио. Турци су затим кренули са далеко јачим снагама, па се Вељко морао повући у неготинске шанчеве да их брани.

Велики бојеви око Неготина почели су у лето 1813. Вељко продире до Видина, па потом код Буковча туче мање турске јединице, али се убрзо однос снага мења. Турци су почели да опседају Неготин појачањима које им је послао турски паша из Влашке. Укупно 16 000 турских војника је нападало Неготин кога је бранило 3000 Срба. Вељко је утврдио Неготин, направио шанац, дигао куле и сачекао Турке. Највиша кула у којој је седео Вељко је названа Баба Финка. У шанчевима, заједно са Вељком борила су се и његова браћа Милутин и Миљко, као и храбре буљубаше и бимбаше Хаџи-Никола Мијаиловић, Стојан Абраш, Делибалта и др. Очекивана помоћ коју је Вељко тражио није стигла. Понестала је и муниција, па се хајдук Вељко сети и нареди да се сакупе по Неготину калајне ствари и да се растопе у пушчана зрна, а у топове је наређивао да се само стављају талири. Дан и ноћ је обилазио шанчеве, храбрио своје војнике и поправљао рушевине од турских топова. Једно јутро, после двадесетак дана одбране, око 20. јула, кад је наређивао оправке на малом шанцу, погоди га топовско ђуле кроз сред плећа. Једва је могао да изговори само : „Држ!". Пао је мртав на земљу. Његов брат Милутин га је увече закопао код неготинске цркве.

Након Вељкове погибије, Турци су заузели Неготин и Крајину. Остале су запамћене његове речи:

Главу дајем, Крајину не дајем.
Споменик на месту погибије Хајдук Вељка

Женио се два пута. Прва жена је била Марија, најмлађа сестра по мајци Станоја Главаша, али она није могла поднети хајдучки живот Вељков па се разиђоше. Друга његова жена, Чучук Стана, била му је нарочито мила. За њу се везују многе приче укључујући и оне да се са Вељком тукла против Турака, бранила Неготин и да је чак четири ране у тим борбама задобила. После његове смрти удала се за другог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа. Врло живу Вељкову биографију написао је Вук Караџић (Скупљени историјски и етнографски списи, И, 225—238).

Са Маријом је имао сина Радована, а данас потомци хајдук Вељка живе у селу Дубона и презивају се Хајдуквељковићи.[тражи се извор од 09. 2011.]

Народ о Хајдук Вељку[уреди]

Хајдук Вељко је још за свог живота, а поготово после јуначке погибије слављен и опеван, али је увек наглашаван и његов хајдучки и бећарски дух. Најпознатије песме о њему су

а тврди се[3] да постоји седамдесетак лирских и десетак епских песама о њему.

Мит око његове појаве је помогнут његовим оригиналним начином показивања пред битку. Када би узјахао свог омиљеног коња, Кушљу, Вељко је често позивао музику да свира пре него што се упусти у битку. Прича се и да је ту исту музику поново позивао после завршеног мегдана да се пијанка и весеље настави.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929.
  2. ^ Према http://www.muzej.mod.gov.yu/izlozbe/licnosti/licnosti.htm Хадук Вељко Петровић је погинуо 9. августа 1813. по новом календару, што је 28. јул по старом календару
  3. ^ Песме о Хајдук Вељку, „Развитак“, година XLIV, број 215-216, Зајечар, 2004. год, стр. 58-64.

Спољашње везе[уреди]