Хајдуци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg

„Хајдук“ преусмерава овде. За остале употребе погледајте Хајдук (вишезначна одредница). Хајдуци (од арап. хајдуд - скренути с правог пута)[1] су били одметници, пљачкаши и борци за слободу на Балкану, у земљама под турском влашћу.

Хајдуци су се одметали у шуме, одакле су нападали Турке и узимали плен. Били су организовани у хајдучке дружине, на чијем челу се налазио харамбаша (арамбаша), који је носио скупоцјеније одијело и најчешће је биран због своје старости или умјештва. Хајдучки покрет назива се хајдучијом или хајдуковањем.

Постанак хајдука[уреди]

Срби су се одметали у хајдуке из различитих разлога. Кад би неко био оптужен за нешто и притом био позван на суд, ако не би смио да се појави на суду притом се одметнувши у шуме, често се придруживао хајдучким дружинама. Неки су били узети на зуб од Турака па су се од страха одметали да их не би убили, а неки су се похајдучили чисто да би носили оружје и лијепу одјећу, јер су Турци Србима забрањивали и једно и друго.

Неки хајдуци попут Баје Пивљанина и Лимуна су постали од првих племића након што су Турци потпуно завладали Србијом и Босном и Херцеговином, нарочито у XVI и XVII вијеку, па су чували млетачко приморје од Турака. Они су имали и по преко сто другова, са којима су љети четовали по Босни и Херцеговини, а зимовали по градовима у јадранском приморју. Најпознатији такви су били Јанковић Стојан, Сењанин Иво, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар идр. чија се имена спомињу и у српским народним пјесмама.

Јатаци[уреди]

Према народном предању, празник Ђурђевдан, у прољеће, био је „хајдучки састанак“, а Митровдан, на јесен, „хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума због зиме и остајали у кућама својих повјерљивих људи, јатака, углавном прерушени у слуге. Јатаци су живели у селима и варошима и набављали храну за хајдуке и чували их у својим кућама у случајевима великих неприлика. Хајдуци су заузврат њима помагали и доносили им део отетих добара. Кад би неки јатак издао хајдука, следила је тешка освета која се обично завршавала смрћу.

Улога хајдука[уреди]

Кодекс хајдука је био такав да је било строго забрањено и сматрало се нечасно напасти и опљачкати сиромашног човјека, осим ако је у питању добро оружје. Насупрот томе, уобичајена радња је била опљачкати богатог човјека, особито трговце на путу. Такође „прави хајдук“ никад неће убити човека да би учинио зло, него обично из освете. У старијим временима су хајдуци нападали и царска кола кад превозе новац и злато, али су касније престали јер је обично раја плаћала те дугове и због тога страдала. Ако би напали богатог човјека и не би нашли новца, знали су отимати брата или жену дотичне особе па их држати док не плате уцјену.

Хајдучке дружине имале су удјела и у устанцима против Турака 18041815. године. Многе устаничке војводе били су раније хајдуци или харамбаше. Нападали би и отимали новац углавном турским караванима и враћали их народу, а већи део су ипак остављали за себе.

Борба против хајдука[уреди]

У свакој кнежевини је било по неколико „пандура“, који су били углавном Срби, а често измијешани и са Турцима, који су били задужени за борбу против хајдука. Кад би знатно порастао број хајдука и кад би почели пуно убијати и отимати, онда би се и сав народ дизао у потеру. Иако је међу овим народом знало често бити и самих јатака, потјере су се знале завршавати смрћу хајдука. Главе би им тада биле однесене Турцима и набијане на кочеве ради упозорења. Ако би се ухватио жив хајдук, био би јавно набијен на колац.

Обично, што је турски владар био бољи и народу био лакши живот, било је и мање хајдука, а ако би услови живота били тежи, онда је било и више хајдука. Ако би се потере често завршавале неуспехом, и ако би број хајдука постао превелики, а народ их не успијевао похватати или побити, онда би Турци улазили међу народ и уцјенама, затвором и глобама тјерали сељаке да издају хајдуке и хајдучке јатаке. Оваква акције су се звале „тефтиши“.

Хајдучија у 19. вијеку[уреди]

У 19. вијеку у Србији јавља се нови вид хајдучије. Људи се почињу одметати у шуме од власти, како би пљачкали трговце и земљопосједнике и узимали плијен за себе. Хајдучија више нема ослободилачки дух (као за вријеме Турске владавине), већ чисто социјални и разбојнички карактер. Српске власти дуго су се бориле против хајдука, и тек крајем XIX вијека успјеле су их истријебити. Неки ријетки су се, међутим, задржали у шумама чак и почетком XX вијека. По великом броју хајдука у 19. вијеку био је познат ужички крај, гдје су се, на Златибору, чак и читаве породице традиционално одметале у хајдуке, попут Шуљагића-Шишаковића.

Хајдуци у народним пјесмама[уреди]

У српској народној поезији постоји читав циклус епских пјесама посвећених хајдуцима и ускоцима, народним бранитељима од Турака.

Најпознатији српски хајдуци били су Старина Новак, Мали Радојица, Стари Вујадин, Бајо Пивљанин, Сењанин Иво, Јанковић Стојан, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар идр. Од свих њих се каже да је најстарији Старина Новак. У Босни, на Романији, постојала је Новакова стијена, за коју се говорило да је на путу држао прострту кабаницу и поред ње сабљу забодену у земљу, па су путници по својој вољи бацали понешто на кабаницу.

Кесеџије и крџалије[уреди]

И код турака је било одметника попут хајдука. Они се међутим нису звали хајдуци него „кесеџије“. Они се нису крили по шумама, него су ишли јавно на коњима и одјећа им је била другачија него код хајдука. Кесеџија се у једном периоду појавило у великом броју у Македонији, и пошто их је испочетка било највише из вароши Крџе, прозвали су их „крџалије“. Они су ишли јавно на коњима, и нису уцјењивали људе него читаве вароши. Оне вароши које нису хтјеле или могле плаћати уцјене биле су нападане и паљене, као што је био случај са великим цинцарским насељем Москопоље. У међусобном говору су користили турски и арнаутски језик. Користили су дугачке пушке, „крџалинке“, чији је кундак био знатно другачији од осталих пушака. Уз њих су увијек ишле и младе робиње, „ђувендије“, које су им помагале у биткама а у слободно вријеме играле и пјевале уз тамбуре.

Крџалије су често радиле као плаћеници, у споровима двије странке на страни која више плати, па и у читавим ратовима. Вође највишег ранга су се звале „бимбаше“, који су под собом имали више „буљубаша“. Најпознатије бимбаше су били Хаџи-Манов, Дели-Кадрија, Кара-Фејзија и Гушанц-Алија. Српски, руски, турски и њемачки ратови су их током времена потпуно истријебили.

Познати хајдуци[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Милан Вујаклија, ЛЕКСИКОН СТРАНИХ РЕЧИ И ИЗРАЗА, Просвета, Београд, 1991. година

Литература[уреди]