Хајдучка трава

С Википедије, слободне енциклопедије

Хајдучка трава
Научна класификација уреди
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Asterids
Ред: Asterales
Породица: Asteraceae
Род: Achillea
Врста:
A. millefolium
Биномно име
Achillea millefolium
L. 1753
Синоними
  • Achillea collina Becker
  • Achillea lanata Koch.
  • Achillea pannonica Scheele

Хајдучка трава (хајдучица, спориш, столисник, јалови месечњак, куница), лат. Achillea millefolium, је вишегодишња зељаста биљка из породице главочика (fam. Asteraceae). Биљка се зове хајдучка трава, јер су хајдуци њоме зацељивали ране. Научни назив рода ове биљке потиче од гр. achillea по имену Ахила који је био ученик Хирона и овом биљком је зацелио рану Телефусу.

Опис биљке[уреди | уреди извор]

Стабло достиже висину до 1 m и грана се само у горњем делу. Листови су тројно перасто дељени на велики број сићушних режњева, по чему је сама врста добила назив како један од народних, столисник, тако и научни millefolium (mille = хиљаду; folium = лист). Распоред листова је спиралан. Стабло и листови су покривени длакама, али само код младих биљака, док касније већина длака отпада. Модификовани листићи цвасти су овалног облика.[1] Цвета од јуна до септембра. Цвасти главице су распоређене у облику штита на врховима грана и изграђене су од две врсте цветова:

  • језичастих, распоређених по ободу и обојених бело до розе;
  • цевастих, у центру жуто обојених.
  • Плод је ахенија величине око 2 мм.

Ареал распрострањења[уреди | уреди извор]

Аутохтоно расте на простору Европе, Азије и Северне Америке, док се среће и у Аустралији и на Новом Зеланду.[1]

Станиште[уреди | уреди извор]

Распрострањена је од низије до планинских предела и може се наћи на ливадама, поред путева, запуштеним стаништима и шумским чистинама.

Хемијски састав[уреди | уреди извор]

Користи се:

  • надземни део биљке у цвету (Millefolii herba) или
  • цветови (Millefolii flos).

Осушена биљка је ароматичног мириса и има горко-ароматичан укус због присуства горких материја које припадају сесквитерпенским лактонима, као нпр. ахилицин. Поред горких материја богата је садржајем:

Употреба[уреди | уреди извор]

Млади листови се могу користити као салата и додатак јелима.[1] Хајдучка трава се од давнина користила у народној, а омиљено је лековито средство и у званичној медицини. Најчешће се употребљава код желудачно-цревних обољења, грозничавих стања, повишеног крвног притиска, као антитромбичко средство код мождане и срчане тромбозе, побољшања крвне слике, функције јетре, повишеног нивоа шећера у крви. Осим тога користи се као снажно антибактеријско средство против стафилокока, ешерихије, кандиде и др.

У народној медицини је познато њено лековито дејство у смиривању упала коже и слузокоже, лечењу рана и гнојних процеса, заустављању крварења по чему је добила назив хајдучка трава.

У козметици се користи етерично уље хајдучке траве.[1]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г „Stolisnik (Achillea millefolium)”. Plantea (на језику: хрватски). 2014-11-05. Приступљено 2019-08-30. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Гостушки, Р: Лечење лековитим биљем, Народна књига, Београд, 1979.
  • Грлић, Љ: Енциклопедија самониклог јестивог биља, Аугуст Цесарец, Загреб, 1986.
  • Дјук, А, Џ: Зелена апотека, Политика, Београд, 2005.
  • Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд, 1990.
  • Јанчић, Р: Ботаника фармацеутика, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
  • Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988.
  • Којић, М, Стаменковић, В, Јовановић, Д: Лековите биљке југоисточне Србије, ЗУНС, Београд 1998.
  • Лакушић, Д: Водич кроз флору националног парка Копаоник, ЈП Национални парк Копаоник, Копаоник, 1995.
  • Марин, П, Татић, Б: Етимолошки речник, ННК Интернационал, Београд, 2004.
  • Миндел, Е: Витаминска библија, ФаМилет, 1997.
  • Мишић Љ, Лакушић Р: Ливадске биљке, ЗУНС Сарајево, ЗУНС Београд, ИП Свјетлост, 1990
  • Стаменковић, В: Наше нешкодљиве лековите биљке, Тренд, Лесковац
  • Туцаков, Ј: Лечење биљем, Рад, Београд, 1984.
  • Грбић, М., Марковић, М. (2020): Цвећарство — Перене. Универзитет у Београду. Београд. ISBN 978-86-7299-301-1

Спољашње везе[уреди | уреди извор]