Хварска буна
Хварска буна или устанак хварских пучана била је устанак на челу с Матијом Иванићем, а захватила је читаво острво Хвар и град Хвар, средиште комуне.
Садржај |
Узроци буне [уреди]
Млетачка влада постављала је своје племиће за кнезове у далматинским комунама, одузимајући им најважнију повластицу некадашње аутономије, али су племићка вијећа и под њеном управом задржали велику власт у локалној самоуправи. Због њихове одлучујуће улоге у законодавству и комуналним службама пучани су још у 15. вијеку формирали народне скупштине (конгреге), у којима захтијевају службено прихватање својих закључака, неке комуналне службе и право на контролу одлука племићких вијећа. Одбијање тих захтјева био је главни узрок незадовољства пучана и честих сукоба с племићима.
Други је узрок био бахато понашање племића према пучанским женама и дјевојкама, што је изазивало неподношљиву мржњу пучана. Племићи су их јасно презирали и давали им на знање да су нижа врста људи, њихови подложници и слуге. Трећи узрок објашњава се тежњом обогаћених пучана да се изједначе с племићима и постану члановима великих вијећа. Кад нису успјели отклонити ниједан од наведених узрока, дизали су буне од којих је најпознатији устанак Матије Иванића од 1510. до 1514. године.
Да би осигурали власт у локалној самоуправи, племићи у комуналним статутима утврђују неке правне норме феудалног система у континенталном залеђу. У вријеме доношење Хварског статута (1331) Велико вијеће већ чине само племићи, који 1334. одлучују да у њему могу бити бирани само они којима су очеви и дједови били чланови. Тако озакоњена племићка олигархија проглашава управу комуном божјом мисијом остваривања правице. Чак и казнене одредбе статута дискриминишу пучане.
Руководећи се средњовјековном идејом о одређеним типовима лошег понашања, који су чешћи у нижим друштвеним слојевима, састављачи статута писали су казнене одредбе. При томе полазе од укоријењена схватања да је девијантно понашање пучана условљено тешким друштвеним положајем, сиромаштвом, примитивношћу и склоностима инстинктивном реаговању. Будући да племићи такво понашање сматрају штетним и опасним за одржавање своје власти проглашавају га казненим дјелима.
На тај начин проглашују казненим дјелима читав низ типова понашања пучана изражавајући споменуту средњовјековну идеју по којој се закони не пишу за добре људе, јер би они иначе поступали по законским прописима, него за зле који се једино пријетњама и казнама предвиђених законом могу одвратити од зла. То уједно указује и на поимање да су сви пучани зли, а племићи добри. Таква правна дискриминација, поред осталих узрока, довела је до хварског устанка.
Повод и ток буне [уреди]
Непосредан повод устанка било је насилно и нечовјечно поступање неких младих племића према пучанима, нарочито силовање њихових дјевојака. Устанак је захватио читаво острво Хвар. На чело устаника дошао је Матија Иванић, члан имућне пучанске породице. Иванић је с наоружаним пучанима, продро у град Хвар и заједно с пучанима града нападао племиће, неке погубио и спалио њихове куће, остале затворио, а од хварскога кнеза затражио равноправност свих сталежа у сношењу терета.
Пошто је под заповједништвом прикупио 2000 наоружаних људи и опремио 30 лађа за кружење око отока и спрјечавање бјежања племића у Венецију, загосподарио је отоком. У другој години устанка упутио је молбу млетачкој влади да одобри сазив Генералног вијећа свих сталежа у граду Хвару ради оснивања праведније управе од претходне. Молба садржи 22 потписа с пуним именима и назнаку да њихове жеље потврђује још 60 угледних пучана. Истовремено потписници оптужују избјегле племиће за сва насиља и злочине због којих су се побунили и траже да се казне.
У почетку се у том сукобу млетачка влада (између осталог и због тога што је Венеција тада у рату с Камбрејском лигом) држала привидно неутрално покушавајући измирити пучане с властелом, због чега је у Венецију позвала и једне и друге. Будући да у томе није успјела, а како је хварски устанак оставио снажан утисак у цијелој Далмацији и пријетио да ће се проширити, одлучила је енергично дјеловати на њеово смиривање и у Хвар је послала провидура Зуана Навајера. Нема података како је он обавио задатак, али су се 1511. пучани умирили (иако и даље држе власт на острву и не допуштају повратак избјеглим племићима). Но, пред крај исте године избили су немири у цијелој Далмацији, па је млетачка влада 1512. послала новог провидура Себастијана Јустинијана. Славољубиви и окрутни провидур је покушао грубом силом сломити отпор хварских устаника, тероризирајући и затварајући их, осудивши 69 на прогонство, а обећао је 400 дуката ономе ко ухвати Матију Иванића. Но, након пораза од Иванићевих снага код Јелсе, изгубио је провидурску службу.
На вијест о новом нападу пучана на град Хвар, Венеција је послала 15 ратних галија под заповједништвом провидура Капела. Након доласка на острво, он је до октобара 1514. потапио све наоружане лађе устаника, након дугог отпора свладао пучане на отрву и на заповједничкој галији обесио 19 коловођа буне, а десеторици одсјекао по једну руку и извадио по једно око. Тако је хварски устанак угушен у крви. Матија Иванић је успео напустити острво и повући се у Крајину. Неколико је пута неуспјешно се покушавао вратити на острво. Касније је прешао у Италију, у град Виесте, гдје се посљедњи пут спомиње 1519. године. Борбу пучана за равноправност, али не више насилним путем, наставио је син Матија Иванића, Иван, и његови потомци.
