Хвосно

Из Википедије, слободне енциклопедије
Пећка патријаршија

Хвосно (варијанта Хвостно, Старо Хвосно) је ранији назив за северни део Метохије, простор богат средњовековним манастирима и црквама, које су изградили српски краљеви и локална властела. Хвосно је простор који обухвата област савремених градова Истока и Пећ на Косову и Метохији. Име Хвосно је изведено из Старе словенске речи, хвост, што значи „дебело дрво“, вероватно због густих шума које расту на падинама околних планина. Друго објашњење је да словенска реч хвост, потиче од имена неке врсте траве, корова које је расло у Метохији.

Историја[уреди]

Област Хвосно је био насељен Србима у 6. веку за време масовних словенских миграција на Балканско полуострво. У 9. и 10. веку је део српске државе династије Властимировића. Након пада династије Властимировић, Хвосно је вероватно пало под бугарску влашћу, а после пада бугарског царства 1018, дошао је под византијску управу за наредна два века. Хвосно се први пут помиње као Χоσνоς (Хоснос) у 1018. као место под јурисдикцијом епископа Призренског у три повеље цара Василија Другог, (под управом Охридске архиепископије).

У другој половини 12. века српски велики жупан Стефан Немања је успео да добије независност од Византије и територија под управом српског жупана почиње да се шири и на Хвосно између осталих византијских територија. Хвосно се помиње у житијима светог Симеона, написане између 1201. и 1208. од стране његовог сина и првог српског архиепископа Светог Саве, као један од округа који је српски велики жупан Стефан Немања (свети Симеон) освојио од Византије од 1180 и 1190.

Из житија Светог Саве:

Јер нека је знано свима нама и другима, да Бог, који твори људима на боље, не хотећи људске пропасти, постави овога ваистину приблаженога господина нам и оца, овога самодржавнога господина, нареченога Стефана Немању, да царује свом српском земљом. И пошто је обновио очеву дедовину и још више утврдио Божјом помоћу и својом мудрошћу даном му од Бога, и подиже пропалу своју дедовину и придоби од поморске земље Зету са градовима, а од Рабна оба Пилота, а од грчке земље патково, све Хвосно и Подримље, Кострц, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Глбочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу. То све мудрошћу и трудом својим све ово придоби што му је припадало од српске земље, а одузето му некада насиљем од своје дедовине.


Манастир Богородице Хвостанске[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Манастир Богородице Хвостанске

Манастир Богородица Хвостанска се налази у подножју Мокре планине, у близини села Врела, 20 km северно од Пећи. Од средњег века ово подручје је такође познат као Хвосно. Најраније зграде на овој локацији потичу из средине 6. века. После Византијског периода, када регион Хвосно постаје део новоосноване српске краљевине у 12. веку многе нове цркве су изграђене. Рушевине византијске базилике је обновљено у трећој деценији 13. века, а нови храм Пресвете Богородице је саграђен са суседним манастирским зградама. Црква је назван Мала Студеница или Студеница Хвостанска јер асоцира на чувени српски православни манастир Студеница, у централној Србији, који саграђен у сличном архитектонским стилу.

После 1219, када је српска црква је добила пуну аутономну надлежност од трона Константинопоља, овај манастир је постао средиште новоосноване Епархије Хвосно, који је касније унапређен у чин митрополије у 1381. 17 еископа је столовало у овом светом манастиру, а највећи процват духовне и уметинчке активности је забележен у другој половини 16. века, а последњи митрополит који се помиње 1635 је Виктор.

Манастир је запустео и почео пропадати, највероватније у време Велике Сеоба (Велике сеобе) у 1690, када велики број Срба на челу са својим патријархом Арсенијем напустили Косово и јужне делове Србија бежећи пред турским зулумом.

  • Пошто је манастир био напуштен, локални Албанци (последњих деценија) из села Врело су почели да користе камен из ове цркве, тако да цео комплекс пропада брзо, слично као и са манастиром Светих Архангела код Призрена.

Остаци манастирског комплекса су истражени у 1930. и од 1966. до 1970, када су спровдени конзерваторски радови спрови на остацима цркве. Поред цркве, пронађени су конак, манастирска трпезарија и други објекти.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]