Хедонизам

Из Википедије, слободне енциклопедије

Хедонизам је тежња ка задовољству које је само по себи сврха и прави циљ свих деловања. Хедонизам има упориште у бројним филозофским мишљењима: Епикуру и епикурејцима, утопистима као што је Томас Мор, утилитаристима, филозофима натуралистима, као и психологији понашања. Како постоје различите концепције задовољства, постоје и различите варијанте хедонизма. Психолошки хедонизам заступа мишљење да појединац треба и мора да делује у циљу остварења жеље за задовољством, егоистички еротични хедонизам да појединац мора да дeлује у скаду са оним што му највише доноси задовољство на дужи период и, најзад, универзални хедонизам да појединац мора да делује у складу са оним што ће током дугог времена да задовољава највећи број људи.

Психотерапијска пракса је показала да постоје особе чије је животно „верују“ стално достизање задовољства и уживања у том стању. Сексуално функционисање и понашање је код таквих особа често толико вредновано да се поклапа са самом суштином њиховог постојања, па западају у различита интензивна стања страха и поремећаје расположења када у том погледу ствари крену путем који се не жели.

Епикуров хедонизам је заправо продуховљени хедонизам. Он сматра да су душевни болови тежи од телесних, јер тело пати само због садашњих болова, а душа подноси и прошле и садашње, а можда и будуће болове под задовољством подразумевају одсуство телесних болова и душевног неспокојства. Пријатан живот пружа само разум који критички процењује разлоге за бирање или одбацивање мишљења. Погрешна мишљења представљају главни узрок за појаву душевних збрка и неспокојства.


VLC icon (vista-inspirate icon theme).svg Овај текст је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га Wiki letter w.svg