Хеленистичка ера

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ника са Самотраке - Лувр

Хеленистичка ера је термин који се користи да би дефинисао период античке историје измећу смрти Александра Македонског, 323. п. н. е. и Римског освајања Птолемејског Египта 30. п. н. е. Током хеленистичке ере на простору Средњег истока и северне Африке десила се рапидна експанзија хеленске културе као последица Македонског освајања Ахеменидског краљевства. Након смрти Александра Великог његово царство је потресао дугачак период ратова измећу његових генерала ради поделе царства. Тај период је остао познат у историји као период Дијадоха. У том периоду су формиране велике хеленистичке монархије које су доминирале просторима источног Медитерана током 3. и 2. века п. н. е. када је Римска република постала водећа сила у Медитеранском свету. Током Хеленистичке ере дошло је до мешања хеленске културе са простора Грчке и Мале Азије са источним културама што је довело до настанка хеленистичке цивилизације. Као последица тога настао је посебан хеленистички језик, посебна култура због рапидне експанзије хеленске цивилизације на тим просторима. Хеленистичка цивилизација је наставила да буде доминатна чак и након римског освајања тих простора и све до подстепене хришћанизације Блиског истока у 4. веку н. е. Током хеленистичке ере хеленски свет је доживео велику трансформацију долазући у близак контакт и у евентуално мешање са другим културама. Као последица тога током хеленистичке ере постигнут је огроман напредак у пољима науке, филозофије и уметности, наслеђене из Класичне ере и имао је одсудан допринос у развоју Грчко-римске цивлизације.

Период Дијадоха[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Дијадоси

Александар Велики је умро 11. јуна 323. п. н. е. у тридесет и трећој години живота не оставши ниједног наследника, мада је је његова супруга Роксана била трудна. Пре него што издахнуо Александар је био запитан ко би требао да га наследи, и он је одговорио најбољи (старогрч. τω κράτιστω) давајући царски прстен свом генералу Пердици. Пердика је успео након тога да постане регент и уколико Роксана буде родила сина, он би постао Александров наследник. Додатно македонске трупе су прогласиле за цара Филипа Аридеја који је био син Александровог оца, Филипа ΙΙ и једне Тесалке. Међутим Аридеј није могао постати цар заједно са Александровим сином, што је родила Роксана са обзиром да је био ментално поремећен. Син који је родила Роксана назван је Александар IV.

У Македонији регент је остао Антипатер док у Азији регентом је сматран Пердика. Додатно Кратер је постао чувар краљевске породице, дакле Роксане и малог Александра. Антипатер који је био исувуше стар предао је Тракију Лизимаху, једном од бивших Александрових генерала који је био иначе тесалског порекла. Антигон који је био командант Велике Фригије у Малој Азији у исто време је додао под своју власт Поамфилију и Ликију. Птолемеј је заузео Египат, Кипар и Киренаику и на тај начин је испоставио темеље будуће птолемејске државе. Преостали делови огромног царства су били подељени међу осталим македонским генералима. У то време царством је практично владао Пердика, у име Филипа Аридеја, који је покушавао да не изазива чувара краљевске породице, Кратера.

Године 322. п. н. е. годину дана после Александрове смрти у Грчкој је дигнут устанак против македонске хегемоније. Грчке државе Етолије, Епира, Тесалије и Родоса на челу са Атином су склопиле савез како би избациле Македонце из Грчке. Регент европских предела александровог царства, Антипатер је био приморан да реагује. Антипатер је извршио инвазију у јужну Грчку и успео је после тешке битке да победи хеленску коалицију код Ламије, док су поморске снаге Македоније поразиле уједињену атинско-рођанску флоту код острва Аморгоса. Након тог пораза македонска доминација континенталне Хеладе је постала још интезивнија док сама Атина је престала да буде независна војнополитичка сила због великих губитака у људству и бродовима. У међувремену антимакедонски политички вође као што су били Демостен и Иперид су били погубљени што је означило крај политичке независности Атине.

Због Ламијског рата Кратер је био приморан да дође у Грчку, дозволивши Пердици да постане чувар краљевске породице. Од тог момента постале су јасне Пердикове царске амбиције који се истовремено оженио Клеопатром, сестром мртвог Александра како би склопио савез са мајком Александра, Олимпијадом која је била у изузетно лошим односима са регентом Антипатром. Како је Пердика постао исувише моћан, то је довело до његове изолације од стране осталих наследника (дијадоха). Остали дијадоси на челу са Антигоном су формирали савез против Пердике који се нашао изолован. Пердика је онда покушао да заузме Египат, 321. п. н. е. Међутим није успео у томе и био је погубљен од његових генерала, међу којима је био потоњи цар Селеук Никатор. Истовремено Кратер је погинуо у борбама против Еумена, јединог од дијадоха који није учествовао у савезу против Пердике.

Остали Дијадоси онда су препоручили Птолемеју да постану регент царства, међутим Птолемеј је то одбио не верујући у јединство царства. Победници рата против Еумена срели су се у месту Трипарасо, у горњој Сирији где је преостали регент Антипатер прерасподелио царство. Антипатер је на том састанку проглашен чуварем царске породице коју је понео у Грчку док Антигон је проглашен регентом Азије. Такође Селеуку су као поклон за убиство Пердике дате сатрапије Бабилоне, док је Лидија дата Клиту. Резултат тог састанка је било нагло јачање Антигона, који је у историји остао познат као Монофталм, тј. Једнооки.

Антипатер је умро 319. п. н. е. одредивши као наследника Македонског генерала Полиперхона, упркос очекивању његовог сина Касандра, да би он могао бити наследник. То је дозволило Касандру да пређе у Малу Азију и формира заједнички савез са Антигоном против Полиперхона. Полиперхон је рачунао на подршку самих Македонаца и јужних Грка против тог новог савеза против њега. Међутим Грци који су били исувише огорчени са макеоднским подступањем према њима одбили су да га подрже. У Атини је 318. п. н. е. Повраћена демократија и Атински генерал Фокијон, који је смнатран као савезник Македоније био је погубљен. Касандер је извршио инвазију на Македонију поразивши пре тога Полиперхонову флоту код Босфора. У међувремену амбицијозна супруга Филипа Аридеја, Еуридика је стала је на страну Касандра уз наводно одобрење њеног ментално поремећеног мужа. Полиперхон је онда затражио помоћ Олимпијаде. Олимпијада је у бици поразила војску коју је поредводила Еуридика, коју је и погубила заједно са Аридејом. Међутим после тога Полиперхон је протеран из Македоније и то је приморало Олимпијаду, Роксану и Александра IV да побегну у Пидни. Ту их је затекао Касандер, 317. п. н. е. и погубио је Олимпијаду, узимајући као таоце Роксану и малог Александра. Касандар који је имао амбицију да постане краљ Македоније оженио се Тесалоником, сестром Александра како би се породично повезао са династијом Аргијада. Касандер је изградио два нова града, Касандру и Тесалонику (Солун) и поново је изградио Тебу која је била срушена од стране Александра Великог. Атињани видевши снажан Касандров положај, ставили су на власт Деметрија из Фалира, који је био стари присталица Фокијона, како би се додворили Касандру.

У Азији Антигон је године 317. п. н. е. Заробио Еумена, бившег Александровог секретара и погубио га како би ојачао своју позицију. После тога Антигон је протерао Селеука у Египат и дошао до велике количине новца из Еуменове приватне касе. Превелико јачање Антигона као и његово одбијање да преговара довело је до формирања алијансе против њега. У том савезу Касандер, Лисимах, Птолемеј и Селеук су јединили своје снаге како би смакнули Антигона који је прогласио сам себе као регента Александровог читавог царства. Антигон је поред тога формирао савез заједно са Полиперхоном како би ослабио Касандра. Птголемеј је први напао Антигона када је извршио инвазију у Палестини где је и поразио Антигоновог сина, Димитрија, у бици код Газе, 312. п. н. е. истовремено Селеук је повратио Бабилон. Године 311. п. н. е. Склопљено је примирје измећу сукобљених страна. Следеће године Касандер је погубио Роксану и малог Александра док 308. п. н. е. Погубљена је од стране Антигона, сестра Александра Великог, Клеопатра. На тај начин једини преостао члан династије Аргијада је била супруга Касандра, Тесалоника. У међувремену Селеук је забележио низ војних успеха против Антигона приморавши Монофталма да се одрекне источних провинција царства. У међувремену Селеук је наставио своје војне операције према источним провинцијама царства. Те војне операције су завршене потписивањем мира, 304./303. године п. н. е. са царем Мауријског царства, Хандрагуптом Мауријом којим му је дао 500 ратних слонова у замену за источне провинције Македонског царства. Ти слонови су се показали касније као врло корисни у ратовима Селеука против Монофталма. У континенталној Грчкој, Касандер и Полиперхон су дошли до споразума, што узбунио Антигона и Птолемеја који су се окренули против тог новог савеза. Птолемејов покушај да нападне Пелопонез, 308. п. н. е. је био неуспешан. Антигоново син, Димитрије, је 308/307. године испоставио антигонидску власт у Атини, протерујући Деметрија из Фалира и давајући власт демократама. Следеће године Димитрије је одлучно поразио Птолемејову флоту код Кипарске Саламине и ставио је Кипар под антигонидску контролу. Такав развој ситуације је дозволио Антигону Монофталму да декларише самог себе као новог цара Македонске царевине, и као наследника Александра. Истовремено сви Дијадоси су редом прогласили сами себе царевима, што је довело до de jure поделе Македонског царства. Нарастајућа моћ Антигонида је довела до испостављања алијансе измећу Касандра, Лисимаха, Птолемеја и Селеука који су сада били одлучни да коначно поразе Антигона. У одлучујућој бици код Ипса, 301. п. н. е. Антигониди су били одлучно поражени. Сам Монофталм је погинуо док Димитрије је успео да побегне са бојног поља. Царство Антигонида је на тај начин било подељено међу осталим Дијадосима, док је сам Димитрије задржао своје поседе у јужној Грчкој, изузев Атине коју је и изгубио.

Битка код Ипса била је одлучујућа битка за време Дијадоха, она је у суштини била прекретница сукоба Александрових наследника. Селеук је сада контролисао највечи део бивчег Македонског царства, Птолемеј је имао под контролом Египат, Кипар и делове Леванта, Лисимах је држао власт у Тракији и владао је добрим делом Мале Азије док Касандер је имао непосредну контролу над Грчком. Касандер није био више заинтересован за нова освајања и преминуо је 298/297. п. н. е. Након његове смрти у Македонији је савладала нестабилност из разлога зашто Димитрије, Пир и Лисимах су се борили за превласт над државом. Лисимах и Пир су протерали Димитрија из Македоније, који је у међувремену био испоставио власт над њом, године 287. п. н. е. Лисимах и Пир су напокон поделили Македонију али је следеће године Пир протеран од Лисимаха из западног дела Македоније који је он контролисао. Лисимах је после тога постао најснажнији од Дијадоха али је поражен од Селеука Никаторе у бици код Куру Педија, 281. п. н. е. Где је и настрадао. Исте године је умро и Селеук, последњи од Александрових генерала. Птолемеј је био преминуо две године раније. Године 280. п. н. е. Птолемеј Кераун, бивши Лисимахов шурак, је настрадао у борби против Гала који су извршили инвазију на југ Балканског полуострва. Године 277. п. н. е. Син Димитрија, који је умро у Селеуковом заробљеништву, Антигон Гоната је одлучно поразио Гале у бици код Лисимахије и на тај начин их је протерао у Малу Азију. Антигон Гоната је успео исте године да се домогне Македонског трона, мада ке његова власт над Македонијом је стабилизована тек након Пирове смрти, 272. п. н. е.

До краја прве четвртине 3. века п. н. е. Хеленистички свет је добио свој коначни облик када је Македонија добила династију Антигонида, Египат Птолемеја, Селеукидско краљевство Селеукида, док су Аталиди успели да се отцепе од Селеукидског краљевства 281. п. н. е. и да успоставе Пергамско краљевство. Поред краљевина које су настале након дуготрајних борби измећу Александрових генерала у Хеленистичком свету, истакнуту улогу су играле државе или државолики региони попут Ахајског и Етолског савеза, Родоса, Сиракушке монархије као и удаљених поморских држава Масалије и Ираклије. Осим наведених држава део хеленистичког света су били грчко-индијске монархије на источнимкрајевима Селеукидског краљевства као и већи број хеленизираних држава у регијону Средњег истока.

Македонска доминација[уреди]

Александрова освајања имала су далекосежне последице по грчке градове-државе. Бесконачни сукоби тих полиса, који су карактерисали IV и V век п. н. е. постали су безначајни. Грчки хоризонти су битно проширени. Почела је велика емиграција у нова грчка краљевства на истоку. Многи посебно млади и амбициозни Грци селе се у Александрију, Антиохију и многе друге нове хеленистичке градове. Селе се чак до данашњег Авганистана и Пакистана, где су Грчко-бактријско краљевство и Индо-грчко краљевство преживели до првог века п. н. е.

Грци су кроз поразе грчких градова од Филипа и Александра Македонског научили да полиси никада неће више бити силе саме за себе. Видели су да се хегемонији Македоније и држава наследница могу супроставити само ако се полиси уједине. Грци су много ценили своју независност тако да нису ни разматрали уједињење.

Новац од Антигона I Монофталмоса ("једнооки") (382. п. н. е. - 301. п. н. е.

После Александрове смрти долази до борбе за власт његових генерала дијадоса ("наследника"). Та борба се претворила у ратове и у цепање Александровог краљевства на више нових краљевина. Македонија је припала Касандру, сину Александровог генерала Антипатера. Касандар после неколико година борбе постаје главни у Грчкој и оснива нову престоницу Македоније у Солуну.

Касандру се супротставља други дијадох Антигон, који је владао Анадолијом. Антигон обећава грчким градовима да ће им обновити слободу, ако га подрже. То је довело до успешних побуна против Касандра. Антигонов син Деметрије Полиоркет 307. п. н. е. заузима Атину и враћа демократски систем власти. Коалиција Касандера и Селеука побеђује Антигона 301. п. н. е. у бици код Ипса.


Касандар умире 298. п. н. е., а његови синови се показују слабим, па Деметрије Полиоркет постаје краљ Македоније 294. п. н. е. Против Деметрија се удружују Лизимах, Пир и Птолемеј. Он напушта Македонију 288. п. н. е., па Лизимах и Пир постају заједнички краљеви Македоније, а Грчку дају Деметријеву сину Антигону II. Лизимах и Пир истерују Антигона II из Атине у Тесалију, а онда Лизимах истерује и Пира из Македоније. Селеук побеђује Лизимаха у бици код Корупедија у Лидији 281. п. н. е..

Лаокон и његови синови, статуа из касног хеленизма

Антигон II[уреди]

Деметријев син Антигон II постаје краљ Македоније. Побеђује Гале, који су извршили инвазију грчких земаља. Битка против Гала ујединила је Антигониде из Македоније и Селеукиде из Антиохије. Савез те две краљевине је био такође уперен против најбогатије државе хеленског света Птолемејевог Египта.


Антигон II влада до своје смрти 239. п. н. е. а Антигониди после њега задржавају македонски престо до 146. п. н. е., тј римског освајања Грчке. Владавина Антигонида над грчким градовима била је и са прекидима. Други владари, а посебно Птолемејиди, потицали су и финансирали антиакедонске активности у Грчкој, а све са циљем да се поткопа власт Антигонида. Антигон II је поставио гарнизин на веома важно стратешко место Коринт. Атина, Родос, Пергам задржали су своју независност, а други полиси у матичној Грчкој формирају Етолски савез и Ахајски савез, да би бранили укидање ограничене независности, угрожен нарочито од стране Македоније. Спарта је такође била независна, али није улазтила у савезе.

Птолемеј II је 267. п. н. е. наговорио Грке да устану против Антигона. Тај усатанак је познат као Хремонидски рат по атинском вођи Хремониду. Атина и полиси су побеђени и губе независност и демократске институције. Атина престаје бити политички фактор у Грчкој, иако је остала највећи и најбогатији град.

Филип V Македонски[уреди]

Новац Филипа V.

Антигон II је умро 239. п. н. е., а после његове смрти следе нове побуне полиса Ахајског савеза. Деметрије II (син Антигона II) умире 229. п. н. е. остављајући дете Филипа V као краља и Антигона III Досона као регента. Ахајски савез је био номинално поданик Птолемејевог Египта, а у ствари су били независни и контролисали су већину јужне Грчке. Спарта је била непријатељ Ахајаца и 227. п. н. е. Спарта заузима Ахају. Антигон III Досон побеђује Спартанце 222. п. н. е. и анектира Спарту, што је било први пут да је Спарта окупирана од стране силе.

Филип V Македонски долази на власт 221. п. н. е. и био је последњи македонски владар који је имао способност и могућност да уједини Грчку и сачува њену независност од све веће римске моћи. Под његовим утицајем и вођством склапа се мир у Наупакту 217. п. н. е., којим се завршавају сукоби македонских и грчких савеза. Тада је он контролисао целу Грчку осим Атине, Родоса и Пергама.

Филип V Македонски ствара савез 215. п. н. е. са римским непријатељем Картагином. Тиме Рим по први пут долази да се меша у грчке послове. Рим одвлачи градове ахајског савеза и ствара савез са Родосом и Пергамом, који је био најјача сила у Малој Азији. Први македонски рат је избио 212. п. н. е., а завршава неодлучно, али Македонија је постала непријатељ Рима. Римски савезник Родос контролисао је егејска острва.


Рим је победио Картагину 202. п. н. е., па је имао слободне руке да се окрене источно, кад су га позвали римски савезници Родос и Пергам. Други македонски рат избија 200. п. н. е. у основи због тога јер је Рим сматрао да је Македонија потенцијални савезник Селеукидског краљевства, које је било највећа сила Истока. Многи савезници напуштају Филипа V па га проконзул Тит Квинкције Фламинин побеђује 197. п. н. е. у бици код Киноскефала.

Срећом по Грке, Тит Квинкције Фламинин је био умерен човек и обожаватељ грчке културе. Филип V Македонски је требао предати флоту и постати римски савезник. Био је поштеђен тежих мировних услова. Иако је формално прогласио грчке градове слободним Тит Квинкције Фламинин је поставио римске гарнизоне у Коринт и Халкиду. Слобода коју су обећавали Римљани била је илузија. Сви градови сем Родоса укључени су у нови савез контролиран од Рима, а демократије су замењене аристократским владама у савезу са Римом.

Успон Римске републике[уреди]

Колос са Родоса, гравира из 16. века Мартина Хемскерка, из његове серије о Седам светских чуда.

Између Рима и Селеукидског краља Антиоха III избија рат. Неки грчки градови сматрају Антиоха III спасиоцем од римске власти, а Македонија је била савезник Риму. Антиох III је поражен 191. п. н. е. у бици код Термопила. Током тог рата римска војска је први пут прешла у Азију, где су победили Антиоха 190. п. н. е. у бици код Магнезије. Грчка се сад налазила на римским линијама комуникација према истоку, а римска војска је постала стално присутна.

Рим се у све почео мешати. Било која побеђена страна у унутрашњим грчким споровима жалила се Риму. Тиме се Рим све више мешао у унутрашње ствари. Македонија је још увек била независна, иако је била римски савезник. Филип V умире 179. п. н. е., а наслеђује га син Персеј, који као и сви македонски краљеви машта о уједињењу Грчке под македонском влашћу. Македонија је била преслаба за такве циљеве. Римски савезник Еумен II из Пергама уверава сенаторе да Персеј представља опасност за римске позиције.

Крај грчке независности[уреди]

Милоска Венера

Рим проглашава рат против Македоније 171. п. н. е. и у Грчку долази 100.000 римских војника. Македонија није могла скупити ни приближно толико јаку војску. Персеј није успевао да добије помоћ осталих грчких полиса. Међутим лоше римско војно вођство омогућава Македонији да се држи три године против бројнијих Римљана. На чело римске војске у Грчкој 168. п. н. е. долази Луције Емилије Паул па у бици код Пидне наноси Македонцима тежак пораз. Ухваћен је Персеј и послан у Рим: нешто касније, умро је у тамници. Македонско краљевство је разбијено на мале државице. Кажњени су сви полиси, који су помагали Македонију. Чак су и римски савезници Родос и Пергам изгубили независност.


Под водством авантуристе ниског порекла, Андриска, 149. п. н. е. Македонци су се побунили против Римљана. Због тога је Македонија 148. п. н. е. анектирана и постала је римска провинција. Била је прва грчка држава, која је доживела ту судбину. Рим затим захтева да се распусти Ахајски савез. Полиси Ахајског савеза то одбијају сматрајући да је боље да се боре за независност и проглашавају рат против Рима. Већина грчких градова стала је на страну Ахајског савеза. Чак су и робови ослобођени да се боре за грчку независност. Римска војска је дошла из Македоније и победила Грке у Коринту, а Коринт су сравнили са земљом.

Цело грчко полуострво, изузев острва постаје 146. п. н. е. римски протекторат. Уводе се римски порези, осим у Атини и Спарти. Свим градовима владају римски локални савезници. Последњи краљ Пергама, Атал III, умире 133. п. н. е. и оставља Риму своје краљевство. Тиме је већи део Егеја дошла под римску власт као провинција Азија.

Коначни пад Грчке долази 88. п. н. е., када је понтски краљ Митридат VI устао против Римљана и побио 80.000 Римљана и римских савезника у градовима Мале Азије које је претходно освојио. Иако Митридат VI није био Грк, многи грчки градови (укључујући Атину) збацују проримску власт и придружују се Митридату. Када је Луције Корнелије Сула протерао Митридата из Грчке, Римљани су се осветили неким грчким градовима.

Уметност у доба хеленизма[уреди]

Раном хеленизму припада једно од најбољих и у својој врсти најуспелијих вајарских дела целокупне античке уметности. То је фигура Нике са Самотраке ("победа"), која међу античким скулптурама Лувра заузима једно од најистакнутијих места. Том добу припада и Милоска Венера, која заправо представља Афродиту са острва Милос. Скулптура „Лаокон и синови“ припада касном хеленистичком периоду. Колос са Родоса је једно од седам светских чуда из доба хеленизма. Саграђен је у знак захвалности заштитнику Родоса, неком соларном божанству, зато што је спасио град од разарања Деметрија Полиоркета, чији надимак значи „Градобија“.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]