Хеленска књижевност

Из Википедије, слободне енциклопедије

Хеленска књижевност обухвата књижевно стваралаштво које започиње Хомеровим еповима око 8. века п. н. е., а завршава се оквирно 529. године нове ере, када је византијски цар Јустинијан затворио Платонову Академију у Атини, последњу филозофску школу у антици. Хеленска је књижевност не само пресудно утицала на формирање римске књижевности, него је извршила огроман утицај и на целокупну потоњу европску књижевност, како у тематици тако и у обликовању готово свих књижевних врста. У временском распону од тринаест векова у антици – осам пре нове ере и пет нове ере – стварали су многи песници и прозни писци, који су језиком и културом Грци, али нису сви родом били Грци: освајања Александра Великог проширила су грчку цивилизацију ван граница Хеладе, те су главни градови Александрових наследника – Александрија, Антиохија и други – постали већа средишта грчке цивилизације од старих грчких полиса. Настанак Хомерових епова, Илијаде и Одисеје, који се ставља око 800. п. н. е., обично се узима за почетак хеленске књижевности. Међутим, ти су епови резултат дуге усмене традиције. Претпоставља се да је досељавање старогрчких племена на Балканско полуострво завршено око 1000. п. н. е. и да је тада започело њихово насељавање по градским насељима.

КЊИЖЕВНОСТ


У 7. и 6. в. п. н. е. долази до развоја грчке лирике (Алкеј, Сапфа, Анакреонт, Пиндар). У 5. и 4. веку п. н. е. развиће се трагедија. Најзначајнији представници су Есхил, Софокле и Еурипид. Комедија се као књижевна врста развила након трагедије. Најзначајнији комедиограф био је Аристофан.

Значајан допринос светској књижевности дале су и хеленска филозофија (Платон, Аристотел), историографија (Херодот, Тукидид) и реторика (Исократ, Демостен, Горгије).

Пораз у бици код Херонеје 338. п. н. е. и губитак политичке самосталности хеленских-градова држава и њихово потпадање под власт Македоније, владавина и освајања Александра Македонског (336 – 323. п. н. е.) означавају почетак средишњег раздобља антике, које се најчешће назива хеленизам (термин историчара Г. Дројзена према старогрчком ελληνισμος – подражавање хеленском начину живота; прихватање хеленске цивилизације; коришћење чистог грчког језика и стила). То је омогућило ширење хеленске културе на простору од Сицилије до Индије, од Нубије до Босфора и Скитије. Јављају се нова културна средишта, Александрија у Египту, Пергам у Малој Азији. У великим библиотекама у Александрији и Пергаму, поред сакупљања и чувања рукописа, започет је рад на ономе што данас називамо филологијом и историјом књижевности.

У доба хеленизма развија се нова атичка комедија (Менандар, Дифил). Развијају се нове књижевне врсте. Посебно је популарна идила (Теокрит), краћа лирско-епска песма која пружа идеализовану слику свакодневног живота. За крај хеленизма узима се 30. п. н. е. када је Рим завладао Египтом.