Хемијско оружје

Из Википедије, слободне енциклопедије
Напад хемијским оружјем, Први светски рат.

Хемијско оружје је врста (војног) оружја које се користи у намери да се убије или онеспособи непријатељ путем хемијских средстава. Укључује бојне отрове, димне материје и запаљива средства.

Осим убијања или онеспособљавања тровањем људи, стоке и биљака користи се и за контаминацију (загађивање), задимљавање или освјетљење.

Примена хемијског оружја је из цистерни, граната, мина, бомби, ракета, магљеника, димних кутија и других средстава.

Хемијско оружје је другачијег облика од конвенционалног оружја или нуклеарног оружја, при чему нема у први мах видљивог деловања (насупрот конвенционалном оружју где се може видети на пример експлозија бомбе). Коришћење живих организама (нпр. Антракс) у војне сврхе се сматра биолошким а не хемијским оружјем. Али се зато токсични продукат живих организама (Ботулин и Рицин) сматра хемијским оружјем. Према Конвенцији о Хемијском Наоружању, било која токсична хемикалија, без обзира на порекло, се сматра хемијским оружјем, осим у случајевима када се користи у ситуацијама које нису илегалне (битна правна дефиниција позната као Критериј Генералне употребе).

Око 70 различитих хемијских агената је коришћено или чувано као хемијско оружје током ХХ века.

Подела[уреди]

Уједињене нације су класификовале хемијско оруђје је класификовано као оружје велике деструктивне моћи, и продукција и чување хемијских агената је забрањено након Конвенције о Хемијском Наоружању 1993. године. Према овој конвенцији, хемијски агенти који су довољно токсични да се могу користити као хемијско оружје, или имају способност да производе такве агенте, су подељене у три групе:

  • Група 1 – Хемијски агенти који се могу производити само у потребе истраживања (медицинског и фармацеутског) или заштитне потребе (нпр. тестирање сензора који могу осетити присутво хемијског агента). Агент који спада у ову групу је, између осталих, нервни гас рицин. Конвенција за Хемијско Наоружање мора бити нотификована за сваку производњу хемијског агента више од 100 грама, и према правилима конвенције, држава која производе одређени агент, не може поседовати више од једне тоне агента.
  • Група 2 - Хемијски агенти који се користе за неке ограничене потребе у индустрији. Примери су диметил метилфосфонат и тиодигликол.
  • Група 3 - Хемијски агенти који се користе масовно у индустријске сврхе. Примери су фозген и хлорпикрин, и оба су кориштени као хемијско оружје у прошлости.

Литература[уреди]