Хајнкел He 111

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Хенкел Хе-111)
Хајнкел He 111
Хајнкел Хе 111
Опште
Димензије
Маса
Погон
Перформансе
Почетак производње1935.
Дужина16,4
Размах крила22,6
Висина4
Површина крила87,6
Празан8680
Нормална полетна12030
Макс. маса при узлетању14000 kg
Клипно-елисни мотор2 x Јункерс Јумо 211Ф-1
Снага986 kW
Макс. брзина на Hопт440 km/h
Тактички радијус кретања2300 km
Плафон лета6500 m
Брзина пењања259 m/min

Хајнкел 111 је био Луфтвафеов авион. Био је средњи бомбардер, а касније и торпедни бомбардер.

Пројектовање и развој[уреди | уреди извор]

Хајнкел 111 је пројектован на основу спецификације Луфтхансе као двомоторни путнички авион 1934[1]. године. Пројектанти су били браћа Зигфрид и Валтер Гинтер. Пошто је у то време Немачкој било ограничено пројектовање и производња војних авиона, ови путнички авиони су већ у пројекту имали укомпоноване елементе намењене војним потребама. Направљена су три прототипа од којих је један био путнички авион а друга два су били војна варијанта. Путничка варијанта је имала класичну пилотску кабину док је војна варијанта имала застакљен нос у који су поред пилота били смештени бомбер нишанђија и навигатор. Због застакљеног носа посада је авион Хајнкел 111 популарно звала „стаклена башта“. Овако велика застакљена кабина омогућавала је леп преглед посади али је у случају напада ловаца пружала слабу заштиту, што је током рата изазвало велике губитке. Путничка верзија овог авиона се показала у току експлоатације као нерентабилна тако да је Луфтханса одустала од веће набавке ових авиона.

Технички опис[уреди | уреди извор]

Оперативно коришћење[уреди | уреди извор]

Олупина Хајнкела 111 у северној Африци 1942. г.

Прво коришћење Хајнкел 111 је доживео у Шпанском грађанском рату где је овај авион захваљујући великој брзини и носивости бомби био доста успешан. Уочени недостаци су отклањани тако да је почетак Другог светског рата авион оперативно и производно дочекао спреман. Овај авион је био на свим ратиштима и показао се прилично добар, ипак не тако као Ју 88. Добио је надимак “стаклена башта” од пилота који су га сматрали прилично пријатним за летење. Производили су га све до пролећа 1944. (укупно преко 7.000 авиона) у многим варијантама. Варијанте су се међусобно разликовале како по моторима тако и по опреми дефанзивног наоружања јер већ у француској и британској кампањи уочено је да митраљези малог калибра нису довољна заштита од ловаца па је авион наоружан са три митраљеза од 13 mm, а посада заштићена лаким оклопом.

Поред Нацистичке Немачке овај авион су још користиле и Кина, Мађарска, Румунија, Шпанија и Турска. Разлике су биле у наоружању и начину примене (био је тегљач једрилица, бомбардер, морнарички бомбардер и ловац на подморнице). Посаду је сачињавало четири или пет људи који нису били добро заштићени у том авиону.

Овај авион је био лак за летење, способан да понесе велики терет и имао је велики радијус, али је био доста спор, споро се пењао и имао је низак плафон лета. Веома је успешно коришћен као торпедни авион где је из база у Норвешкој нанео велике губитке савезничким арктичким конвојима.

Наоружање[уреди | уреди извор]

Наоружање авиона: Хајнкел He 111
Ватрено (стрељачко) наоружање
Топ
Број и ознака топа 3 х MG 131
Калибар 13,1 mm
Митраљез
Број и ознака митраљеза 2 x MG 81z
Калибар 7,92 mm
Бомбардерско наоружање (бомбе)
Класичне авио бомбе класичне бамбе или два торпеда
Укупна маса 2000 kg
Ракетно наоружање (ракете)


Земље које су користиле овај авион[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Nowarra 1993, стр. 191–204.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Gunston, Bill (1999). The Illustrated Directory of Fighting Aircraft of World War II. Salamander Books. ISBN 9781840650921. 
  • Marck, Bernard (1997). Historie de L'aviation. Paris: Flammarion. ISBN 2-08-010038-6. 
  • Chant, Christopher (1977). „Heinkel 111”. Drugi svjetski rat - Avioni (на језику: (језик: српски)). Zagreb: Alfa. стр. 20—21. 
  • Nowarra, Heinz J. (1993). „Heinkel He 111”. Die deutsche Luftrüstung 1933—1945. 2. Bernard und Graefe. 
  • Jarrett, Philip (2000). Flugzeuge. München: Covengarden. стр. 86. ISBN 978-3-8310-9066-2. 
  • Мијатовић, Иван; Ђокић, Небојша (2011). „ЛОВАЧКА АВИЈАЦИЈА ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И ПРАЋЕЊЕ САВРЕМЕНИХ ТРЕНДОВА У НАОРУЖАЊУ - стереотипи и чињенице,”. Расински анали (на језику: (језик: српски)). Крушевац: Историјски Архив Крушевца. 9: 136 — 168. ISSN 1451-4346. 
  • Simons, David; Withington, Thomas. Die Geschichte der Fligerei (на језику: (језик: немачки)). Bath: Parragon Books Ltd. ISBN 978-1-4054-8950-8. 
  • Рендулић, Златко (1974). Ваздухопловне доктрине - гледишта и техника. Београд, Војноиздавачки завод.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]