Henrik Ibzen

Из Википедија

Henrik Ibzen

Henrik Ibzen (20. mart 1828 — 23. maj 1906) je bio norveški dramski pisac. Napustio je Norvešku 1864. godine i nakon 27 godina provedenih u Italiji i Nemačkoj, vratio se u zemlju stekavši veliki ugled. U svojim dramama je analizirao moralne nedostatke modernog društva. Svoje poslednje četiri drame napisao je u Norveškoj, a 1900. godine je doživeo prvi od serije moždanih udara i tada se povlači iz javnog života.

[уреди] Stvaralaštvo

U prvom stvaralačkom periodu preovlađuje nacionalni romantizam, koga se on postepeno oslobađa. Glavna dela ovog perioda su: Pretendenti na presto, delo prožeto sumnjom u pesnički poziv, sumnjom koja će, uz sukob želja i mogućnosti, ostati osnovni motiv njegovog celokupnog stvaralaštva. Taj period završava dramom Brand, u kojoj autor izlaže etički kredo ”sve ili ništa”, radikalan ali apstraktan zahtev koji se nije odnosio ni na kakvu konkretnu društvenu akciju, i dramom Per Gint, najsloženijim delom norveške književnosti, ujedno i poslednjom dramom koju je napisao u stihu.

Dramom Savez mladih, sa tematikom iz savremenog života, Ibzen najavljuje svoju kritičko-realističku fazu koju čine Stubovi društva (kritika bezočnosti građanskog društva), Lutkina kuća (kritika položaja žene u društvu), Aveti (problem krivice i praštanja) i Narodni neprijatelj (gušenje istine koja smeta građanskom sloju). Te četiri drame je napisao pod uticajem stava danskog kritičara Georga Brandesa i njegovog poziva na stvaranje društveno angažovane književnosti, i njima je izazvao veliku pažnju. Njih povezuje oštra kritika dvostrukog morala. Zbog njegove oštre osude licemerja i nekih ključnih vrednosti građanskog društva, kao što su brak i volja većine, nordijska pozorišta su odbijala da igraju više njegovih komada. Za prvo izvođenje Lutkine kuće u Nemačkoj, morao je da napiše nov završetak u kome se Nora sa pokajanjem vraća mužu i deci, dok su Aveti prvo izvedene 1882. godine u Čikagu, a tek 1890. godine u Bergenu u Norveškoj.

Sredinom osamdesetih godina devetnaestog veka njegove drame se više usredsređuju na pojedinca i njegovu sudbinu sa bitnim elementima simbolizma. Te poslednje drame, ukupno osam, često se nazivaju psihološkim. U njima sukob sna i stvarnosti postaje nerazrešiv. U Divljoj patki izlaz je u bekstvu u svet mašte, u Rosmersholmu izlaz je samoubistvo. Sličan krug motiva povezuje njegove sledeće drame: Gospođa s mora , Heda Gabler, Graditelj Sulnes, Mali Ejolf, Jun Gabriel Borkman i Kad se mrtvi probudimo. U poslednjim dramama se vraća temi smisla umetničkog poziva uvek iznova preispitujući da li je vredno žrtvovati stvarni život zarad umetnosti.

Njegov dramski opus značio je izuzetno mnogo za razvoj evropske i svetske realističke drame sa temama iz građanskog života, a taj se uticaj oseća i danas. O popularnosti i značaju Ibzenovog dela govori podatak da su se njegove drame 1877. godine igrale u pet pozorišta u Berlinu u jednoj jedinoj nedelji.