Хенри VIII Тјудор

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хенри VIII

Краљ Енглеске, Хенри VIII Тјудор
Краљ Енглеске, Хенри VIII Тјудор

Датум рођења 28. јун 1491.
Место рођења Гринич (Енглеска)
Датум смрти 28. јануар 1547.
Место смрти Лондон (Енглеска)
Титула краљ Енглеске
Период 21. април 150928. јануар 1547.
Претходник/ци Хенри VII
Наследник/ци Едвард VI
Порекло и породица
Династија Тјудор
Отац Хенри VII
Мајка Елизабета од Јорка
Супружник/ци Катарина од Арагона
Ен Болин
Џејн Симор
Ана Клевска
Катарина Хауард
Катарина Пар
Потомство Марија I
Хенри Фицрој
Елизабета I
Едвард VI

Хенри VIII (енгл. Henry VIII of England; 28. јун 149128. јануар 1547), владао је Енглеском и Ирском од 1509. до 28. јануара 1547. када је умро. Наследио је свог оца Хенрија VII, оснивача династије Тјудор којој он припада. Познат је због тога што се шест пута женио и реформације енглеске цркве. Када му папа, под утицајем католичких краљева, није дозволио да се разведе од своје прве жене Каталине од Арагона, (ћерке Фернанда и Изабеле, Католичких краљева) да би се оженио својом љубавницом Ен Болин, прекинуо је све везе са Ватиканом и Римом и Законом о супремацији 1534. године прогласио се за врховног владара енглеске цркве и самим тим енглеска црква је сврстана у протестантске, касније названа англиканска. Такође је ујединио Енглеску и Велс у једну територију, тј. државу 1543. године. Иако је био ожењен шест пута имао је само троје деце – кћерку Марију, касније енглеску краљицу Марију I познату као Крвава Марија (15531558), из првог брака; затим, другу кћерку, такође, потоњу славну краљицу Елизабету I (15581603) и сина наследника Едварда VI (15471553) из трећег брака са Џејн Симор. Описан је као стасит, атлетски грађен човек, риђе браде и изузетних листова, човек од стила; уживао је у јелу, познат као коцкар, али врстан спортиста – тенисер, мачевалац.

Биографија[уреди]

Младост[уреди]

Рођен је у палати Плејсентија поред Гринича, као треће од седморо деце Хенрија VII и Елизабете од Јорка. Још као сасвим мало дете добио је титулу војводе од Јорка. Добио је врхунско образовање и течно говорио француски, шпански и латински, поред свог матерњег енглеског језика. Његов млађи брат, принц Артур, био је службени наследник енглеске круне, те се за време Артурова живота претпостављало да ће Хенри постати црквени службеник.

Артур је, као део споразума Хенрија VII и уједињених шпанских краљевина, оженио шеснаестогодишњу Катарину, године 1501. Године 1502. Артур се разболео и убрзо умро, чиме су све престолонаследничке дужности, заједно са титулом принца од Велса, прешле Хенрију. Удовица Катарина, бивша принцеза од Велса, желела је да се врати у своју домовину, али ју је спречила немогућност повратка мираза њеном оцу. Њен отац, Фернандо II од Арагона и Хенри VII након четрнаест месеци договорили су нову веридбу, између тада тринаестогодишњег Хенрија и осамнаестогодишње Катарине. Папа је одобрио веридбу коју би Црква, иначе, сматрала инцестом, и то након инсистирања Катаринине мајке, Изабеле I. Када је 1505. године Хенри VII изгубио интерес за савез са Шпанијом, његов син је изјавио да је његов брак био договорен без његовог пристанка. Недоумице по питању брака настављене су све до смрти Хенрија VII.

Владавина[уреди]

У априлу 1509. Хенри VII је умро, а Хенри је наследио енглеску круну. 11. јуна 1509. оженио се Катарином, а 24. априла исте године пар је крунисан у Вестминстерској опатији.

Својим првим потезима Хенри је као нови владар хтео да укаже да ће се његова владавина разликовати од владавине његовог оца. Прво је уклонио водеће личности из власти свог оца, а након тога је на спољном плану почео да води другачију политику од мирољубиве политике свога оца - Хенри је себе сматрао ратничким краљем. Ишао је до те мере да је увео и нови начин ословљавања монарха, који од тада више није ословљаван са Ваша Милости, већ са Ваше Величанство. У својим млађим годинама већи део енергије посвећивао је надметању са другим државама тог периода, упадљивом разметању и развоју династичког поноса, а мање националним интересима. Ушао је у савез са појединим европским државама у циљу борбе против Француске, којој се касније доста замерио. Лично је водио походе на Француску, те победио у бици код Спурса 1513. године, али је рат на крају завршен мировним споразумом 1514. године. У целини гледавши, спољнополитички је Енглеску укључио у тадашње европске политичке токове и збивања као важан и непрелазан, иако не пресудан, фактор.

Ратови су, међутим, са својим трошковима израде бројних топова и нових утврђења стварали озбиљне финансијске проблеме. Покушај да се 1525. године уведе „љубазна подршка“ за финансирање Хенријеве спољне политике довео је до избијања нереда, па се од тога додатног пореза одустало. Хенријев славни ратни брод на који је утрошено много новца и времена, назван Мери Роуз, потонуо је у самој луци када је краљ дошао да га види. Претпоставља се да је назван по Хенријевој млађој сестри, Марији Тјудор, или чак по Мери Болин.

У поводу појаве реформације на континенту, Хенри је своју политику окренуо ка папи, тако што је 1521. године донео Закон о седам светих тајни, којим се побијају реформаторске идеје и тезе Мартина Лутера, те бране темељи католичког учења, а због којег је од папе Лава X добио титулу браниоца вере.

Раскол са Римом[уреди]

Хенријев приватни живот се врло често испреплетао са државним пословима и политиком. Његова жеља за добијањем мушког наследника и брачни живот уско су утицали како на тадашњу, али и будућу спољну и унутрашњу политику Енглеске, тако и на положај вере у Енглеској и односе са поглаваром Католичке цркве, самим Папом.

Катарина Арагонска била је са Хенријем трудна седам пута, но преживело је само једно дете, кћи Марија. Хенри је, међутим, силно желео мушког наследника, јер је сматрао да једино син може да осигура континуитет енглеске круне. У почетку је уз Катарину имао две љубавнице: Елизабет Блонт, са којом је добио сина по имену Хенри Фицрој, и Мери Болен, која се удала кратко пре него што је њена сестра Ен изашла на сцену као Хенријева најважнија љубавница. Када је схватио да Катарина улази у менопаузу и да више неће моћи имати деце, превладала је његова жеља да добије законитог сина, а једини начин да га добије са Аном Болен био је да се растави од Катарине. Стога је покушао да убеди папу Клемента VII да је Катаринин брак са Артуром конзумиран, те да стога његов брак са Катарином мора бити поништен у складу са црквеним прописима. Испрва неодлучан, папа 1529. године под притиском Карла V, цара Светог Римског царства, одбија да испуни Хенријев захтев.

Како би омогућио Хенрију да оконча брак са Катарином Арагонском, Томас Кромвел, краљев главни министар, прекинуо је задњу везу између енглеског и римског католичанства, те учинио монарха врховним поглаварем новоосноване Енглеске Цркве. Надбискупом од Кентерберија је именовао Томас Кранмера, који је, на његов захтев, прогласио брак између Хенрија VIII и Катарине Арагонске неважећим и никада законски постојећим.

Енглеска реформација[уреди]

Иако је одвојио енглеско католичанство од римског, те тиме положио темеље за трајно осамостаљење енглеског хришћанства, Хенри се није никада одрекао нити удаљио од основа католичанства, већ је наставио његову доктрину. Његова одлука охрабрила је и остале европске земље да се ослободе ватиканског притиска и наметања, па су се у Европи убрзо почели да формирају нове независне црквене институције. Хенри, који је у почетку владавине носио титулу браниоца вере, екскомунициран је из Католичке цркве од стране Папе 1533. године.

По оснивању Енглеске цркве, Хенри је био у могућности да се ожени са Ен Болин, од које се очекивало да роди сина и испуни дужност краљице коју Катарина није успела да испуни. На Ен је лежао велики терет, будући да је у то време знање о генетици било врло оскудно, па се сматрало да пол детета зависи једино о жениној способности. Упркос томе, Ен је била самоуверена; затруднела је недуго након венчања, али дете рођено у септембру 1533. била је девојчица, принцеза Елизабета. Хенри се разочарао, али је и даље веровао да ће му Ен родити сина. Неколико следећих Ениних трудноћа завршило је рођењем мртворођенчади или побачајем. Хенри је изгубио сву наду на дан Катарининог погреба, када је Ен побацила још једно дете. Ту се опет умешао Томас Кромвел, Енин некадашњи савезник, те оптужио Ен за прељубу, инцест са братом Џорџом, као и вештичарење. Ове оптужбе су довеле до њеног погубљења 1536. године.

Кромвелов утицај[уреди]

Шест жена
краља Хенрија VIII
Michel Sittow 002.jpg Каталина од Арагона
Anne boleyn.jpg Ана Болен
Hans Holbein d. J. 032b.jpg Џејн Симор
AnneCleves.jpg Ана Клевска
HowardCatherine02.jpeg Катарина Хауард
Catherine Parr from NPG.jpg Катарина Пар

Хенри се оженио и трећи пут, за краљицу изабравши Џејн Симор. Џејн је била субмисивна и знала је када се треба повући, те била потпуна супротност Ен Болин. Џејн је успела да роди Хенрију сина, принца Едварда, само да би умрла неколико дана касније од последица постпорођајне грознице. У међувремену, Томас Кромвел је разматрао могућност укидања манастира и продаје црквених поседа племићима, чиме је придобио Хенријеву наклоност. Хенри је посебно био задовољан Кромвеловим предлогом актова закона у Велсу.

На Кромвелов наговор, Хенри се жени четврти пут, опет из политичких разлога. Четврта супруга му је постала Ана Клевска, кћерка клевског протестантског војводе. Овим браком оформљена је алијанса између Енглеске и Немачке, којом су растављене Шпанија и Француска. Хенри није био сигуран да ли жели да уђе у четврти брак, поготово са некатолкињом, али је пристао надајући се да ће Ана родити још синова и ојачати династију. Ана је стигла у Енглеску крајем 1539. године, а са Хенријем се упознала 1. јануара 1540. Иако легенда каже да је Хенри био разочаран Аниним изгледом, много је вероватније да је Ана била ужаснута Хенријевом гојазношћу. Брак се распао пре него је и почео, те су се након неколико месеци брачног живота Хенри и Ана сложили да се разиђу. Ана је примила великодушни поклон од бившег супруга, што је укључивало неколико замкова и властите поседе, као и титулу енглеске принцезе и част краљеве сестре. Ана је остала у добрим односима и са Хенријем и са његовом децом. Хенри је за неуспело аранжирање брака окривио Кромвела, те наредио његово погубљење 28. јула 1540. године.

Последњи бракови[уреди]

Дана 28. јула 1540. године, исти дан када је погубљен гроф од Есекса, човек одговоран за Хенријев неуспели четврти брак, Хенри је оженио шеснаестогодишњу Катарину Хауард, прву рођаку Ен Болин. Хенри је у почетку био одушевљен њом због њене младости. Нова краљица и њена родбина обасипани су поклонима, али Катарина, упркос ишчекивањима двора и краљевства, није затруднела ни након две године брака. Управо тада испливавају на површину приче о романси између Катарине и двојице учитеља, што је навело Хенрија да посумња у Катаринино девичанство у тренутку склапања брака. Осамнаестогодишња Катарина је оптужена за велеиздају и погубљена 13. фебруара 1542. године.

Последња Хенријева жена била је 35-годишња Катарина Пар, богата удовица коју је Хенри оженио 1543. године. Катарина је била склона расправама са Хенријем по питању религије. Иако је сигурно одрасла као католкиња, Катарину је веома интересовала нова вера, али Хенријеви погледи остали су конзервативни. Хенри је надасве ценио њено мишљење и њену политичку способност, па ју је више пута поставио за регента на челу владе током његових посета континенту. Катарина је имала изузетно добре односе са својим пасторцима, те се побринула за помирење супруга са својим ћеркама, Маријом и Елизабетом, које су раније, поништавањем бракова њихових мајки са Хенријем, биле искључене из наслеђивања и које су услед Катаринине интервенције опет постале могуће наследнице енглеске круне. Катарина је такође била једина Хенријеве супруга која није морала да доказује своје девичанство, будући да је пре женидбе са њим имала два кратка брака.

Смрт[уреди]

Како су четири од шест Хенријевих бракова били поништени, што значи да нису никада законски ни постојали, у очима ондашњих протестаната, Хенри је заправо имао само две супруге: Џејн Симор и Катарину Пар. Католици, будући да не признају развод, сматрали су три жене Хенријевим правим супругама: Катарину Арагонску, од тренутка вјенчања, па до тренутка њене смрти, затим Џејн Симор, са којом је брак склопљен после Катаринине смрти, као и Ану Клевску, са којом је брак склопљен после Џејнине смрти и која је била жива за време последња два Хенријева брака, што их чини неважећим. Иако је са Катарином провео 19 година свог живота, а са мање од годину, наредио је да управо она буде представљена као његова пратиља у породичном портрету породице Тјудор. Сам Хенри је називао својом једином правом женом, вероватно зато што му је она једина родила сина.

Никада доказана теза која каже да је Хенри боловао од сифилиса и да је управо та болест кривац за смртност његове деце изнесена је први пут 100 година након његове смрти. Према истој тези, сифилис је Хенрија VIII вероватно довео и до смрти, дана 28. јануара 1547. године. Према другој теорији, Хенри и његова сестра Маргарета су боловали од дијабетеса, што је био узрок Хенријеве гојазности. Сахрањен је поред Џејн у капели Светог Џорџа. Наследио га је син Едвард, а у року од нешто више од једне деценије сво троје његове законите деце измениће се на енглеском трону, и то тако да ниједно иза себе неће оставити потомство.

Наслеђе[уреди]

Његова владавина одликовала се изразитом законодавном активношћу, која је за собом оставила многе правне одредбе, од којих неке важе чак и данас. Најбољи пример је Закон о унији којим је 1536. године Енглеској прикључен Велс, а енглески језик је постао једини службени у тој покрајини, упркос томе што је већина становништва говорила велшки језик. Међу законима које су донесени током Хенријеве владавине многи су били контроверзни. У ову групу спада први закон против содомије, затим закон којим су се кажњавале и прогањале вештице, као и закон о велеиздаји из 1534. године, којим је појам издаје проширио и на речи, не само на дела.

Хенри је био врло свестрана особа; бавио се спортом, те био вешт музичар и песник. На његовом двору владао је прогресивни, ренесансни и иновативни дух, како на научном, тако и на уметничком пољу. Подстакнут открићем Новог света наредио је израду, за то доба, најмодерније карте света. Његов двор постао је центар уметничког и иновативног живота Енглеске, који је Хенри сам потицао.

Преци[уреди]

Литература[уреди]

  • The New World by Winston Churchill (1966).
  • The Reformation Parliament, 1529–1536 by Stanford E. Lehmberg (1970).
  • Henry VIII and his Court by Neville Williams (1971).
  • The Life and Times of Henry VIII by Robert Lacey (1972).
  • The Six Wives of Henry VIII by Alison Weir (1991) ISBN 0-8021-3683-4.
  • English Reformations by Christopher Haigh (1993).
  • Europe: A history by Norman Davies (1998). ISBN 978-0-06-097468-8.
  • Europe and England in the Sixteenth Century by T. A. Morris (1998).
  • New Worlds, Lost Worlds by Susan Brigden (2000).
  • Henry VIII: The King and His Court by Alison Weir (2001).
  • British Kings & Queens by Mike Ashley (2002) ISBN 0-7867-1104-3.
  • Henry VIII: The King and His Court by Alison Weir (2002) ISBN 0-345-43708-X.
  • Six Wives: The Queens of Henry VIII by David Starkey (2003) ISBN 0-06-000550-5.
  • The Kings and Queens of England by Ian Crofton (2006).

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Хенри VIII Тјудор



Претходник:
Хенри VII
Енглески краљеви
1509—1547
Наследник:
Едвард VI
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}