Хепатитис Ц

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хепатитис Ц
Класификација и спољашњи ресурси

Електронска микроскопија: вируса хепатитиса Ц промера = 50 нанометара
ICD-10 B17.1, B18.2
ICD-9 070.70,070.4, 070.5
OMIM 609532
DiseasesDB 5783
MedlinePlus 000284
eMedicine med/993 ped/979
MeSH D006526

Хепатитис Ц је контактом преносива инфекција јетре изазвана вирусом хепатитиса Ц (ХЦВ).[1] Вирус хепатитиса Ц откривен је 1989. године, након кога је разјашњен узрок настанка великог броја посттрансфузијског хепатитиса дотад непознатог узрока.[2] Због сличне грађе генома и полипептида са другим хуманим флавивирусима, ХЦВ је сврстан у породицу Флавивиридае, из рода Хепацивирус. Светска Здравствена Организација (СЗО), процењује да је око 170-200.000,000 људи (око 3% светске популације), заражено са ХЦВ, мада се пртпоставља да је стварна преваленца вероватно вњћа јер већина инфекција има асимптоматски ток и остаје непрепозната. СЗО процењује да се годишње са ХЦВ зарази око 3-4.000.000 људи.[2] Не зна се да ли вирус проузрокује болест код животиња.

Хепатитис Ц често се јавља као асимптоматска болест, па због неблаговременог дијагностиковања прелази у хроничну инфекцију, која након много година може да доведе до тежих оштећења јетре, и појаву цирозу јетре. У тежим случајевима, цироза јетре праћена је; отказивање функција, раком јетре, или великим проширењем венског система једњака и желудца, која могу да доведу до масовног искрварења и смртног исхода.[1]

Главни пут преноса ХЦВ је директан контакт са крвљу заражене особе. Ризик преноса је највећи након директне трансфузија крви и крвних деривата инфицираног даваоца или након перкутаног контакта употребом ХЦВ зараженог прибора при интравенској примени дроге. Описана је и учесталија појава ХЦВ инфекције у особа које користе кокаин за ушмркавање, вероватно због заједницке употребе прибора зараженог крвљу. Средње велик ризик преноса ХЦВ имају особе на хемодијализи због малих али понављајућих излагања вирусу у болничким условима.

Пегинтенферон и рибавирин су стандардни лекови који се користе у терапији хепатитиса Ц. Између 50-80% болесника након примене терапије бива излечено. Код болесника код којих се развија трајно оштећење јетре (цироза или рак јетре) може бити потребна трансплантација јетре, мада постоји ризик од накнадне вирусне инфекције после трансплантације.[3] Не постоји вакцина против хепатитис Ц.

Историјат[уреди]

Средином 1970-их, Харви J. Алтер, начелник Одељења за инфективне болести на Одсеку за транфузиону медицину Националног здравственог института, и његов истраживачки тим показали су да већина случајева хепатитиса након трансфузије крви није последица инфекције вирусом хепатитиса A или Б. Упркос овом открићу, међународни истраживачки напори на идентификацији вируса су били неуспешни током наредне деценије.

Године 1987, Мајкл Хоутон, Кви-Лим Чу, и Џорџ Куо Чајрон корпорација, у сарадњи са Д. В. Брадлијем из Центра за контролу и превенцију болести, користили су нови приступ молекуларном клонирању у идентификацији непознатог организма и развијању дијагностичког теста.[4]

Године 1988, Алтер је потврдио присуство ХЦВ, верификацијом његовог присуства на плочици са не А и не Б узорчницима. У априлу 1989, откриће ХЦВ је објављено у два чланка у часопису (Наука).[5][6] Године 2000, Алтеру и Хоутону је одато признање доделом Ласкерове награде за клиничко медицинско истраживање због како се наводи у образложењу пионирског рада који је довео до открића вируса узрочника хепатитиса Ц и развоја скрининг метода, смањивши ризик хепатитиса везаног за трансфузију крви у САД са 30% 1970. на практично нула 2000. године..[7]

Чајрон корпорација је поднела захтев за неколико патената на вирус и његову дијагнозу.[8] СДС је одустао од конкурентског захтева за патентирање 1990. године након што је Чајрон исплатио 1,9 милина долара СДС-у и 337.500 долара Бредлију. Године 1994. године, Бредли је тужио Чајрон, тражећи да поништи патент и и тај пројекат буде укључен као супроналазач, добије одштету и ауторски хонорар. Одустао је од тужбе 1998. године након што је изгубио парницу пред апелационим судом.[9]

Откриће узрочника хепатитиса Ц довело до значајних побољшања у дијагностици и антивиралном лечењу.[4]

Епидемиологија[уреди]

Распрострањеност хепатитиса Ц у целом свету 1999. године
Инвалидитет прилагођен годинама живота за хепатитис Ц 2004. године на 100.000 становника
██ no data ██ <10 ██ 10-15 ██ 15-20 ██ 20-25 ██ 25-30 ██ 30-35
██ 35-40 ██ 40-45 ██ 45-50 ██ 50-75 ██ 75–100 ██ >100

Од 130 до 170 милиона људи, или ~3% светског становништва, живи са хроничним хепатитисом Ц.[10] Сваке године се зарази од 3–4 милиона људи, а више од 350.000 људи умре годишње од обољења везаних за хепатитис Ц.[10] У 20. веку дошло је до знатног увећања стопе оболелих због комбиновања ИУД и интравенских лекова или нестерилисане медицинске опреме.[11]

У Сједињеним Државама, око 2% људи годишње има хепатитис Ц,[12] са 35.000 до 185.000 нових случајева годишње. Стопа се смањила на Западу од 1990-их захваљујући побољшаном скринингу крви пре трансфузије.[13] Годишња смртност од ХЦВ у Сједињеним Државама је од 8.000 до 10.000. Очекује се да ће се стопа смртности повећати када се људи инфицирани путем трансфузије пре тестирања на ВХЦ разболе и умру.[14]

Процењена дистрибуција, у неким земљама света, броја особа заражених вирусом хепатитиса Ц [15]

СЗО регија Укупна популација
(у милионима)
Преваленца ХЦВ
(%)
Заражена популација
(у милионима)
Африка
602
5,3
31,9
Јужна и Северна Америка
785
1,7
13,1
Европа
858
1,03
3,89
Југоисточна Азија
150
2,15
32,3

Стопа инфекције је виша у неким земљама Африке и Азије.[16] У земље са веома високом стопом инфекције убрајају се: Египат (22%), Пакистан (4,8%) и Кина (3,2%).[10] Висока стопа у Египту се доводи у везу са сада укинутом кампањом масовног лечења шистосомијазе, коришћењем неправилно стерилисаних стаклених шприцева.[11]

У преваленцији ХЦВ инфекције постоје старосно специфичне разлике. Тако САД, Аустралија, Италија и Шпанија припадају групи држава са подједнаком преваленцијом ХЦВ инфекције (1-1,9%) (32). У САД, највиша преваленција ХЦВ (две трећине свих инфекција) забележена је у старосним групама од 30-49 година. Насупрот САД, у Италији и Шпанији преваленција хепатитиса Ц се повећава са годинама те је највећи број заражених старости изнад 50 година. У Италији, Јапану и Кини, постоје хиперендемска подручја у којима је преваленција ХЦВ инфекције и до 20 пута виша него у општој популацији те двоструко виша од преваленције у истим старосним групама у осталим деловима државе.[15]

Етиологија[уреди]

Вирус хепатитиса Ц је мали, увијени, једноланчани, позитивно дефинисани РНК вирус.[3] Члан је родаhepacivirus из породице Flaviviridae.[17] Постоји седам главних генотипа ВХЦ.[18] У Сједињеним Државама, генотип 1 проузрокује 70% случајева, генотип 2 проузрокује 20%, и сви остали генотипови проузрокује 1%. [12] Генотип 1 је најчешћи и у Јужној Америци и Европи.[3]

Путеви преношење[уреди]

Првенствени начин преношења ХЦВ у развијеном свету је интравенска употреба дроге (ИУД), а у замљама у развоју поред ИУД, главни путеви преношења су трансфузија крви и небезбедне медицинске процедуре,[19] У 20% случајева узрок преношењања је непознат;[20][21]

Интравенска употреба дроге је главни фактор ризика за хепатитис Ц у многим деловима света.[22] Након истраживања у 77 земаља утврђено је да 25 земаља има стопу хепатитиса Ц од 60% до 80% међу популацијом интравенских наркомана, укључујући ту и Сједињене Америчке Државе[23] и Кину. [22] Дванаест земаља имају стопу већу од 80%.[23] Десет милиона интравенских наркомана у свету заражено је хепатитисом Ц; од тога земље са навећим бројем су Кина (1,6 милиона), САД (1,5 милиона), и Русија (1,3 милиона).[23]

Стопа хепатитиса Ц међу затвореницима у Сједињеним Државама је десет до двадесет пута већа од стопе међу општом популацијом, што у студији приписују високоризичном понашању као што су ИУД и тетовирање нестерилном опремом...[24][25]

Трансфузија крви, производи од крви, и трансплантација органа без скрининга на ВХЦ стварају значајан ризик за инфекцију.[12] Сједињене Државе су установиле универзални скрининг 1992. године. Од тада је стопа инфекције смањена од стопе један у 200 јединица крви [26] на стопу један у 10.000 до 10.000.000 јединица крви.[21][20] Овај ниски ризик се задржао јер постоји период од 11–70 дана од како потенцијални давалац крви добије хепатитис Ц до добијања позитиван налаза крви. [20] Неке земље не врше скрининг на хепатитис Ц због трошкова.[11]

Особа која задобије повреду иглом од особе која има ВХЦ има 1,8% шансу да ће добити болест.[12] Ризик се повећава ако је коришћена игла шупља а убодна рана дубока.[11] Постоји ризик када је слуз изложена крви; али тај ризик је мали, и не постоји ризик ако је неоштећена кожа изложена крви.[11] Тетоважа се доводи у везу са двоструко или троструко већим ризиком за добијање хепатитиса Ц.[27] То може бити проузроковано нестерилном опремом или контаминацијом коришћених боја.[27] Тетоважа или пирсинг тела вршени пре средине 1980-их или у непрофесионалним условима су од посебног значаја, будући да се у таквом окружењу мало води рачуна о стерилности. Изгледа да што је већа тетоважа, већи је и ризик.[27] Готово половина затвореника дели нестерилисану опрему за тетовирање.[27] ВХЦ се ретко доводи у везу са оним тетоважама које су извршене у лиценцираном објекту.[28]

Хепатитис Ц се може пренети и болничком опремом укључујући: понову употребу игала и шприцева, вишекратно коришћење медицинских бочица, кеса за инфузију, и нестерилне операционе инструменте. [11] Лоши услови у медицинским и стоматолошким објектима су главни узрок ширења ВХЦ у Египту, земљи са највећом стопом инфекције на свету.[29]

Не зна се поуздано да ли се хепатитис Ц може пренети сексуалним путем.[30] Мада постоји веза између високоризичне сексуалне активности и хепатитиса Ц, није јасно да ли је болест проузрокована употребом дроге која није споменута или самим сексом.[12] Докази подржавају да не постоји ризик за хетеросексулне парове који немају секс са другим људима.[30] Упражњавање секса које укључује високи ниво трауме унутрашњости аналног канала, као што је анална пенетрација, или који се дешава када постоји и полно преносива болест, укључујући ХИВ или гениталну улцерацију, представљају ризик.[30] Влада Сједињених Држава препоручује коришћење кондома само да би спречила преношење хепатитиса Ц код људи који имају више партнера.[31]

Ствари за личну хигијену као што су жилет, четкица за зубе, и инструменти са маникир или педикир могу доћи у контакт са крвљу. Ако их дели са другима, особа ризикује да се изложи ВХЦ.[32][33] Људи треба да воде рачуна о посекотинама, ранама и другим облицима крварења.[33] ВХЦ се не шири путем обичног контакта, загрљајем, пољупцем, или коришћењем заједничког прибора за јело или кување.[33]

Пренос Хепатитиса Ц са мајке на дете[уреди]

Пренос хепатитиса Ц са заражене мајке на дете се дешава у мање од 10% трудноћа.[34] Не могу се предузети мере које би промениле тај ризик.[34] Вирус се може пренети током трудноће или на порођају.[20] Дуг порођај се доводи у везу са повећаним ризиком преношења.[11] Нема доказа да се ВХЦ шири путем дојења; међутим, заражена мајка треба да избегне да доји ако су јој брадавице напукле или крваре,[35] или је њена вируленција велика.[20]

Клиничка слика[уреди]

Хепатитис Ц проузрокује акутне симптоме у само 15% случајева.[36] Симптоми су чешће благи и нејасни, укључујући и смањени апетит, умор, мучнину, болове у мишићима или зглобовима, и губитак тежине.[12] Само неколико случајева акутне инфекције се доводи у везу са жутицом.[21] Инфекција се отклања без лечења код 10-50% људи, чешће код млађих женских особа.[21]

Хронична инфекција[уреди]

Код осамдесет процената људи изложених вирусу развиће се хронична инфекција.[23] Већина ће осетити минималне или никакве симптоме током прве декаде инфекције, [37] иако се хронични хепатитис може довести у везу са умором.[17] Хепатитис Ц је првенствени узрок цирозе и рака јетре код људи који су заражени дуги низ година.[3] Код 10–30% људи који су заражени преко 30 година развиће се цироза.[3][12] Цироза је чешћа код људи који су инфицирани хепатитисом Б или ХИВ-ом, алкохоличара, и мушкараца.[12] Људи, код којих се развија цироза, имају двадесет пута већи ризик да добију рак јетре, уз годишњу стопу од 1-3%.[3][12] За алкохоличаре је ризик 100 пута већи.[38] Хепатитис Ц је узрочник више од 27% случаја цирозе и 25% случаја рака јетре.[11]

Цироза јетре може да доведе до високог крвног притиска у венама везаних за јетру, акумулирања течности у абдомену, лаког стварања модрица или крварења, проширених вена, нарочито у желуцу и једњаку, жутице(жутило коже), и оштећења мозга.[13]

Утицај ван јетре[уреди]

Хепатитис Ц се ретко доводи у везу са Сјегреновим синдромом (аутоимуним поремећајем), нижим бројем крвних плочица од нормалног, хроничним обољењем коже, дијабетесом, и нон-Хочкиновим лимфомима.[39][40]

Дијагноза[уреди]

Серолошки профил инфекције хепатитисом Ц

Дијагоностички тестови за хепатитис Ц укључују: антитела на ВХЦ, ЕПИСТ, Вестерн блот, и квантитативни ВХЦ РНК.[12] Ланчана реакција полимеразе (ЛРП) може да детектује ВХЦ РНК једну до две недеље након инфекције, док је потребно знатно више времена да се антитела формирају и открију.[13]

Хронични хепатитис Ц је инфекција вирусом хепатитиса Ц која траје више од шест месеци заснована на присуству РНК.[37] Због тога што хронична инфекција типично деценијама не показује симптоме,[37] клиничари је обично откивају путем тестова за испитивање функције јетре или другим рутинским скринингом високоризичних људи. Тестирањем се не може разликовати акутна од хроничне инфекције.[11]

Тестирање крви[уреди]

Тестирање крви на хепатитис Ц типично почиње тестовима крви за откривање присуства антитела на ВХЦ користећи ензим имуноесеј.[12] Ако су налази позитивни, врши се други тест за проверу имуноесеја и одређивања озбиљности инфекције.[12] Рекомбинантни имуноблот есеј проверава имуноесеј, и ВХЦ РНК ланчана реакција полимеразе одређује озбиљност.[12] Ако нема РНК и имуноблот је позитиван, особа је раније имала инфекцију али се излечила терапијом или спонтано; ако је имуноблот негативан, имуноесеј је погрешан. [12] Потребно је шест до осам недеља након инфекције да резултат имуноесеј теста буде позитиван.[17]

Ензими јетре варирају у почетку инфекције;[37] у просеку почињу да расту седам неа надељкон инфицирања.[17] Ензими јетре су у слабој вези са озбиљношћу болести.[17]

Биопсија[уреди]

Биопсија јетре може да одреди степен оштећења јетре, али постоји ризик од саме процедуре.[3] Типичне промене које биопсија детектује су лимфоцити унутар ткива јетре, лимфоидни фоликули у порталној тријади, и промене у жучним путевима.[3] Постоји неколико доступних тестова крви којима се одређује степен оштећења и умањује потреба за биопсијом.[3]

Скрининг[уреди]

Само 5–50% инфицираних у Сједињеним Државама и Канади је свесно свога стања.[27] Тестирање се препоручује онима који су високог ризика, укључујући и људе са тетоважама.[27] Скрининг се препоручује и онима који имају увећање ензима јетре будући да је то често једини знак хроничног хепатитиса.[41] У Сједињеним Државама се не препоручује рутински скрининг. [12]

Диференцијална дијагноза[уреди]

Терапија[уреди]

ВХЦ изазива хроничну инфекцију код 50–80% заражених особа. У просеку у 40-80% ових случајева долази до излечења после узимања терапије.[42][43] У ретким случајевима, инфекција се може повући и без лечења. [21] Људи са хроничним хепатитисом Ц треба да избегавају алкохол и лекове који су токсични за јетру,[12] и треба да се вакцинишу против хепатитиса А и хепатитиса Б.[12] Људи са цирозом треба да ураде ултразвучни преглед за утврђивање рака јетре.[12]

Лекови[уреди]

Људи са потврђеном абнормалношћу јетре због БХЦ инфекције треба да траже лечење. [12] Текуће лечење је комбинација пегилираног интерферона и антивиралног лека рибавирина 24 или 48 недеља, зависно од типа ВХЦ.[12] Код 50-60% лечених долази до побољшања.[12] Комбиновање боцепревира или телапревира са рибавирином и пегинтефероном алфа побољшава антивиралну реакцију на хепатитис Ц генотипа 1.[44][45][46] Нежељена дејства лечења су честа; половина људи под терапијом добија симптоме попут грипа, а трећина доживљава емотивне проблеме.[12] Хепатитис Ц се лечи делотворније у првих шест месеци него када постане хроничан. [13] Ако особа развије нову инфекцију и не излечи се након осам до дванаест недеља, препоручује се 24 седмице пегилираног интерферона.[13] За људе са таласемијом (крвни поремећај), изгледа да је рибавирин користан, али повећава потребу за трансфузијама.[47]

Алтернативни начини лечења и истраживања[уреди]

Њени заговорници тврде да је неколико алтернативних терапија корисно у лечењу хепатитиса Ц, укључујући: млечни чкаљ, гингсенг, и колоидно сребро.[48] Међутим, није се показало да је нека алтернативна терапија дала боље резултате код хепатитиса Ц, и не постоје докази да алтернативно лечење има било какво дејство на вирус.[48][49][50]

До 2011. године, око сто медикамената за хепатитис Ц је у развоју.[51] У те медикаменте спадају вакцине које лече хепатитис, имуномодулатори, и циклофилин инхибитори.[52] Ова потенцијално нова терапија је настала захваљујући бољем разумевању вируса хепатитиса Ц.[53]

Превенција[уреди]

До 2011. године није постојала вакцина против хепатитиса Ц. На вакцинама се ради и показали су се охрабрујући резултати. [54] Комбинација превентивне стратегије, као што су програм замене игала и лечење злоупотребе психоактивних супстанци, смањују ризик хепатитиса Ц код интравенских корисника дроге за 75%.[55] Скрининг давалаца крви је важан на националном нивоу, као и поштовање универзалних мера превенције у оквиру здравствених установа.[17] У земљама, које су недовољно снабдевене стерилним шприцевима, здравствени радници треба да дају, кад год је то могуће, лекове који се уносе преко уста, уместо ампулираних лекова који се у тело уносе убризгавањем преко игле.[11]

Прогноза[уреди]

Реакције на лечење се разликују сходно генотипу. Континуирани одговор јавља се код 40-50% људи са генотипом 1 ВХЦ након 48 недеља лечења.[3] Континуирани одговор се дешава код 70-80% људи са генотипима 2 и 3 БХЦ након 24 недеља лечења.[3] Континуирани одговор је 65% код људи са генотипом 4 након 48 недеља лечења. Евиденција лечења генотипа 6 обољења је тренутно оскудна, и постоји доказ да се лечи 48 недеља истим дозама као обољења генотипа 1.[56]

Друштво и култура[уреди]

Светска алијанса за хепатитис одредила је 28 јул као Светски дан хепатитиса, и тај дан се свечано обележава сваке године.[57]

Економски трошкови везани за превенцију и лечење хепатитис Ц значајни су и за појединца и за друштво. Само у Сједињеним Државама трошкови лечења болести током просечног животног века пацијената у 2003. години процењени су на 33.407 USD,[58] а са трошковима трансплантације јетре тај износ у 2011.години просечно је износио 200.000 USD .[51] У Канади у 2003. години трошкови антивиралног лечења износили су 30.000 CAD по једнон болеснику,[59] док су у Сједињеним Државама трошкови били од 9,200 до 17,600 USD у 1998. године.[58] У многим областима света велики број људи не може да добије лечење анривиралним лековима јер немају осигурање или имају осигурање које не покрива трошкове антивиралног лечења.[60]

Извори[уреди]

  1. ^ а б Ryan KJ, Ray CG (editors), ed. (2004). Sherris Medical Microbiology (4th ed.). McGraw Hill. стр. 551-2. ISBN 978-0-8385-8529-0. 
  2. ^ а б Houghton M (November 2009). „The long and winding road leading to the identification of the hepatitis C virus“. Journal of Hepatology 51 (5): 939-48. DOI:10.1016/j.jhep.2009.08.004. PMID 19781804. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Rosen, HR (23. 6. 2011.). „Clinical practice. Chronic hepatitis C infection.“. The New England journal of medicine 364 (25): 2429-38. PMID 21696309. 
  4. ^ а б Boyer, JL (2001). Liver cirrhosis and its development: proceedings of the Falk Symposium 115. Springer. стр. 344. ISBN 9780792387602. 
  5. ^ Choo QL, Kuo G, Weiner AJ, Overby LR, Bradley DW, Houghton M (April 1989). „Isolation of a cDNA clone derived from a blood-borne non-A, non-B viral hepatitis genome“. Science 244 (4902): 359-62. DOI:10.1126/science.2523562. PMID 2523562. 
  6. ^ Kuo G, Choo QL, Alter HJ, et al. (April 1989). „An assay for circulating antibodies to a major etiologic virus of human non-A, non-B hepatitis“. Science 244 (4902): 362-4. DOI:10.1126/science.2496467. PMID 2496467. 
  7. ^ Winners Albert Lasker Award for Clinical Medical Research, The Lasker Foundation. Retrieved 20 February 2008.
  8. ^ Houghton, M., Q.-L. Choo, and G. Kuo. NANBV Diagnostics and Vaccines. European Patent No. EP-0-3 18-216-A1. European Patent Office (filed 18 November 1988, published 31 May 1989).
  9. ^ Wilken, Judge. „United States Court of Appeals for the Federal Circuit“. United States Court of Appeals for the Federal Circuit Приступљено 11. 1. 2012.. 
  10. ^ а б в „WHO Hepatitis C factsheet“. 2011 Приступљено 13. 7. 2011.. 
  11. ^ а б в г д ђ е ж з и Alter, MJ (7. 5. 2007.). „Epidemiology of hepatitis C virus infection.“. World journal of gastroenterology : WJG 13 (17): 2436-41. PMID 17552026. 
  12. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т Wilkins, T; Malcolm, JK, Raina, D, Schade, RR (1. 6. 2010.). „Hepatitis C: diagnosis and treatment.“. American family physician 81 (11): 1351-7. PMID 20521755. 
  13. ^ а б в г д Ozaras, R; Tahan, V (2009 Apr). „Acute hepatitis C: prevention and treatment.“. Expert review of anti-infective therapy 7 (3): 351-61. PMID 19344247. 
  14. ^ Colacino, ed. by J. M.; Heinz, B. A. (2004). Hepatitis prevention and treatment. Basel: Birkhäuser. стр. 32. ISBN 9783764359560. 
  15. ^ а б Shepard CW, Finelli L, Alter MJ. Global epidemiology of hepatitis C virus infection. Lancet Infect Dis 2005; 5(9):558-67.
  16. ^ al.], edited by Gary W. Brunette ... [et. CDC health information for international travel : the Yellow Book 2012. New York: Oxford University. стр. 231-. ISBN 9780199769018. 
  17. ^ а б в г д ђ Dolin, [edited by] Gerald L. Mandell, John E. Bennett, Raphael (2010). Mandell, Douglas, and Bennett's principles and practice of infectious diseases (7th ed. ed.). Philadelphia, PA: Churchill Livingstone/Elsevier. стр. Chapter 154. ISBN 978-0443068393. 
  18. ^ Nakano T, Lau GM, Lau GM, Sugiyama M, Mizokami M (December 2011). „An updated analysis of hepatitis C virus genotypes and subtypes based on the complete coding region“. Liver Int.. DOI:10.1111/j.1478-3231.2011.02684.x. PMID 22142261. 
  19. ^ Maheshwari, A; Thuluvath, PJ (2010 Feb). „Management of acute hepatitis C.“. Clinics in liver disease 14 (1): 169-76; x. PMID 20123448. 
  20. ^ а б в г д Pondé, RA; Mikhaĭlova, A (2011 Feb). „Hidden hazards of HCV transmission.“. Medical microbiology and immunology 200 (1): 7-11. PMID 20461405. 
  21. ^ а б в г д Chronic Hepatitis C Virus Advances in Treatment, Promise for the Future.. Springer Verlag. 2011. стр. 4-. ISBN 9781461411918. 
  22. ^ а б Xia, X; Luo, J, Bai, J, Yu, R (2008 Oct). „Epidemiology of HCV infection among injection drug users in China: systematic review and meta-analysis.“. Public health 122 (10): 990-1003. DOI:10.1016/j.puhe.2008.01.014. PMID 18486955. 
  23. ^ а б в г Nelson, PK; Mathers, BM, Cowie, B, Hagan, H, Des Jarlais, D, Horyniak, D, Degenhardt, L (13. 8. 2011.). „Global epidemiology of hepatitis B and hepatitis C in people who inject drugs: results of systematic reviews.“. Lancet 378 (9791): 571-83. DOI:10.1016/S0140-6736(11)61097-0. PMID 21802134. 
  24. ^ Imperial, JC (2010 Jun). „Chronic hepatitis C in the state prison system: insights into the problems and possible solutions.“. Expert review of gastroenterology & hepatology 4 (3): 355-64. PMID 20528122. 
  25. ^ Vescio, MF; Longo, B, Babudieri, S, Starnini, G, Carbonara, S, Rezza, G, Monarca, R (2008 Apr). „Correlates of hepatitis C virus seropositivity in prison inmates: a meta-analysis.“. Journal of epidemiology and community health 62 (4): 305-13. PMID 18339822. 
  26. ^ Marx, John (2010). Rosen's emergency medicine: concepts and clinical practice 7th edition. Philadelphia, PA: Mosby/Elsevier. стр. 1154-. ISBN 9780323054720. 
  27. ^ а б в г д ђ Jafari, S; Copes, R, Baharlou, S, Etminan, M, Buxton, J (2010 Nov). „Tattooing and the risk of transmission of hepatitis C: a systematic review and meta-analysis.“. International journal of infectious diseases : IJID : official publication of the International Society for Infectious Diseases 14 (11): e928-40. PMID 20678951. 
  28. ^ „Hepatitis C“. Center for Disease Control and Prevention Приступљено 2. 1. 2012.. 
  29. ^ „Highest Rates of Hepatitis C Virus Transmission Found in Egypt“. Al Bawaba. 9. 8. 2010. Приступљено 27. 8. 2010.. 
  30. ^ а б в Tohme RA, Holmberg SD (June 2010). „Is sexual contact a major mode of hepatitis C virus transmission?“. Hepatology 52 (4): 1497-505. DOI:10.1002/hep.23808. PMID 20635398. 
  31. ^ „Hepatitis C Group Education Class“. United States Department of Veteran Affairs. 
  32. ^ Lock G, Dirscherl M, Obermeier F, et al. (September 2006). „Hepatitis C —contamination of toothbrushes: myth or reality?“. J. Viral Hepat. 13 (9): 571-3. DOI:10.1111/j.1365-2893.2006.00735.x. PMID 16907842. 
  33. ^ а б в „Hepatitis C“. FAQ – CDC Viral Hepatitis Приступљено 2 Jan 2012. 
  34. ^ а б Lam, NC; Gotsch, PB, Langan, RC (15. 11. 2010.). „Caring for pregnant women and newborns with hepatitis B or C.“. American family physician 82 (10): 1225-9. PMID 21121533. 
  35. ^ Mast EE (2004). „Mother-to-infant hepatitis C virus transmission and breastfeeding“. Advances in Experimental Medicine and Biology 554: 211-6. PMID 15384578. 
  36. ^ Maheshwari, A; Ray, S, Thuluvath, PJ (26. 7. 2008.). „Acute hepatitis C.“. Lancet 372 (9635): 321-32. DOI:10.1016/S0140-6736(08)61116-2. PMID 18657711. 
  37. ^ а б в г Chronic Hepatitis C Virus Advances in Treatment, Promise for the Future.. Springer Verlag. 2011. стр. 103-104. ISBN 9781461411918. 
  38. ^ Mueller, S; Millonig, G, Seitz, HK (28. 7. 2009.). „Alcoholic liver disease and hepatitis C: a frequently underestimated combination.“. World journal of gastroenterology : WJG 15 (28): 3462-71. PMID 19630099. 
  39. ^ Zignego AL, Ferri C, Pileri SA, Caini P, Bianchi FB (January 2007). „Extrahepatic manifestations of Hepatitis C Virus infection: a general overview and guidelines for a clinical approach“. Digestive and Liver Disease 39 (1): 2-17. DOI:10.1016/j.dld.2006.06.008. PMID 16884964. 
  40. ^ Louie, KS; Micallef, JM, Pimenta, JM, Forssen, UM (2011 Jan). „Prevalence of thrombocytopenia among patients with chronic hepatitis C: a systematic review.“. Journal of viral hepatitis 18 (1): 1-7. PMID 20796208. 
  41. ^ Senadhi, V (2011 Jul). „A paradigm shift in the outpatient approach to liver function tests.“. Southern medical journal 104 (7): 521-5. PMID 21886053. 
  42. ^ Torresi, J; Johnson, D, Wedemeyer, H (2011 Jun). „Progress in the development of preventive and therapeutic vaccines for hepatitis C virus.“. Journal of hepatology 54 (6): 1273-85. DOI:10.1016/j.jhep.2010.09.040. PMID 21236312. 
  43. ^ Ilyas, JA; Vierling, JM (2011 Aug). „An overview of emerging therapies for the treatment of chronic hepatitis C.“. Clinics in liver disease 15 (3): 515-36. PMID 21867934. 
  44. ^ Foote BS, Spooner LM, Belliveau PP (September 2011). „Boceprevir: a protease inhibitor for the treatment of chronic hepatitis C“. Ann Pharmacother 45 (9): 1085-93. DOI:10.1345/aph.1P744. PMID 21828346. 
  45. ^ Smith LS, Nelson M, Naik S, Woten J (May 2011). „Telaprevir: an NS3/4A protease inhibitor for the treatment of chronic hepatitis C“. Ann Pharmacother 45 (5): 639-48. DOI:10.1345/aph.1P430. PMID 21558488. 
  46. ^ Ghany MG, Nelson DR, Strader DB, Thomas DL, Seeff LB (October 2011). „An update on treatment of genotype 1 chronic hepatitis C virus infection: 2011 practice guideline by the American Association for the Study of Liver Diseases“. Hepatology 54 (4): 1433-44. DOI:10.1002/hep.24641. PMC 3229841. PMID 21898493. 
  47. ^ Alavian SM, Tabatabaei SV (April 2010). „Treatment of chronic hepatitis C in polytransfused thalassaemic patients: a meta-analysis“. J. Viral Hepat. 17 (4): 236-44. DOI:10.1111/j.1365-2893.2009.01170.x. PMID 19638104. 
  48. ^ а б Hepatitis C and CAM: What the Science Says. NCCAM March 2011. (Retrieved 07 March 2011)
  49. ^ Liu, J; Manheimer, E, Tsutani, K, Gluud, C (2003 Mar). „Medicinal herbs for hepatitis C virus infection: a Cochrane hepatobiliary systematic review of randomized trials.“. The American journal of gastroenterology 98 (3): 538-44. PMID 12650784. 
  50. ^ Rambaldi, A; Jacobs, BP, Gluud, C (17. 10. 2007.). „Milk thistle for alcoholic and/or hepatitis B or C virus liver diseases.“. Cochrane database of systematic reviews (Online) (4): CD003620. PMID 17943794. 
  51. ^ а б El Khoury, A. C.; Klimack, W. K., Wallace, C., Razavi, H. (1. 12. 2011.). „Economic burden of hepatitis C-associated diseases in the United States“. Journal of Viral Hepatitis. DOI:10.1111/j.1365-2893.2011.01563.x. 
  52. ^ Ahn, J; Flamm, SL (2011 Aug). „Hepatitis C therapy: other players in the game“. Clinics in liver disease 15 (3): 641-56. DOI:10.1016/j.cld.2011.05.008. PMID 21867942. 
  53. ^ Vermehren, J; Sarrazin, C (2011 Feb). „New HCV therapies on the horizon.“. Clinical microbiology and infection : the official publication of the European Society of Clinical Microbiology and Infectious Diseases 17 (2): 122-34. PMID 21087349. 
  54. ^ Halliday, J; Klenerman, P, Barnes, E (2011 May). „Vaccination for hepatitis C virus: closing in on an evasive target.“. Expert review of vaccines 10 (5): 659-72. DOI:10.1586/erv.11.55. PMID 21604986. 
  55. ^ Hagan, H; Pouget, ER, Des Jarlais, DC (1. 7. 2011.). „A systematic review and meta-analysis of interventions to prevent hepatitis C virus infection in people who inject drugs.“. The Journal of infectious diseases 204 (1): 74-83. PMID 21628661. 
  56. ^ Fung J, Lai CL, Hung I, et al. (September 2008). „Chronic hepatitis C virus genotype 6 infection: response to pegylated interferon and ribavirin“. The Journal of Infectious Diseases 198 (6): 808-12. DOI:10.1086/591252. PMID 18657036. 
  57. ^ Eurosurveillance editorial, team (28. 7. 2011.). „World Hepatitis Day 2011.“. Euro surveillance : bulletin europeen sur les maladies transmissibles = European communicable disease bulletin 16 (30). PMID 21813077. 
  58. ^ а б Wong, JB (2006). „Hepatitis C: cost of illness and considerations for the economic evaluation of antiviral therapies.“. PharmacoEconomics 24 (7): 661-72. PMID 16802842. 
  59. ^ „Hepatitis C Prevention, Support and Research ProgramHealth Canada“. Public Health Agency of Canada. Nov 2003 Приступљено 10. 1. 2012.. 
  60. ^ Zuckerman (2008), стр. 532.

Литература[уреди]


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).