Херман Вендел

С Википедије, слободне енциклопедије
Херман Вендел
Херман Вендел
Лични подаци
Пуно име(1912)
Датум рођења(1884-03-08)8. март 1884.
Место рођењаМец, Немачко царство
Датум смрти3. октобар 1936.(1936-10-03) (52 год.)
Место смртиСен Клу, Француска

Херман Вендел (нем. Hermann Wendel; Мец, 8. март 1884 — Сен Клу, 3. октобар 1936) био је немачки политичар, публициста, историчар, писац, уредник и сарадник социјалистичких листова, велики познавалац модерне историје јужнословенских народа, почасни члан Матице српске (1923[1]) и почасни доктор наука Београдског универзитета (1929).[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је као син пруског чиновника. Након завршене гимназије у родном граду, студирао је историју и филозофију на универзитету у Минхену. Као студент је постао члан књижевног-културног савеза „Млади Алзас” (нем. Das jüngste Elsaß), подржавао је раднички покрет и био заговорник француско-немачког помирења.[3] Постао је уредник социјалистичких листова „Фолкштиме” (нем. Volksstimme), у Чамницу, као и „Лајпцигер фолксцајтунг” (нем. Leipziger Volkszeitung). Године 1905. је постао члан Социјалдемократске партије Немачке. У периоду између 1910. и 1918. је био члан градског већа у Франкфурту на Мајни и са 27 година постао посланик Социјалдемократске партије у скупштини у Рајхстагу.[4] Мада је у скупштини био најмлађи посланик, током Првог светског рата осудио је поступке окупаторске управе у Србији.[5]

Био је један од најзначајнијих посредника Јужних Словена, а посебно Срба у Немачкој.[6] Током Балкаских ратова је боравио као ратни дописник у Београду.[7] Године 1920. као добром познаваоцу југословенских и балканских прилика, понуђено му је место немачког посланика у Београду. Понуду је одбио у жељи да остане независтан.[8] Након Првог светског рата је напустио политику[4] и потпуно се посветио писању. Показао је изузетну наклоност и интересовање за југословенски покрет и проблеме Југоисточне Европе.[1] За писање је исцрпно користио грађу и литературу, али и лично познавање јужнословенских области, у које је често путовао. Године 1921. је у Франкфурту на Мајни основао Немачко-југословенско друштво за приближавање ова два народа.[5] Због својих политичких ставова према Балкану и публицистичке делатности с циљем приближавања јужнословенских питања немачкој и европској јавности, веома је добро прихваћен у Србији, касније у Југославији.[4]

Почасни члан Матице српске постао је 1923. године. Био је и дописни члан једног од најугледнијих славистичких центара (School of Slavonic studies на Универзитету у Лондону). Београдски Универзитет га је за научни рад о Јужним Словенима изабрао 1929. године за почасног доктора.[1] Након што су нацисти 1933. године дошли на власт, на челу са Хитлером, емигрирао је у Париз, где је живео све до своје смрти.[4]

Пред крај живота, поводом двадесетогодишњице немачке офанзиве на Србију, у Паризу је објавио фељтон о трагичним последицама Првог светског рата (1935).[5]

Након његове смрти, готово све новине, културна, књижевна и научна гласила у Југославији су објавиле његове некрологе и прилоге о његовом делу.[4]

Дела[уреди | уреди извор]

Испред своје куће у Хамбургу, на дан када је примио вест да је изабран за почасног доктора Београдског универзитета

Главно поље његових интересовања је културноисторијска проблематика три расе: германске, романске и словенске.[4]

Два његова најобимнија дела су посвећена Хајнриху Хајнеу и Жоржу Дантону.[4] Написао је више књига из немачке књижевне и политичке историје, пруској политици према Пољској,[9] а као франкофил такође је писао и о Француској револуцији.[10]

Ипак, највећи број радова посветио Јужним Словенима, био је заступник њиховог уједињења.[4] У намери да немачкој јавности приближи и престави слику о овим народима посебног културног развоја, у великој мери запоставањеним, али који чине саставни део европске културе, објавио је путописе „Од Марбурга до Монастира. Јужнословенско путовање”, „Путовање по Црној Гори, Западној Србији, Босни, Херцеговини и Далмацији”, које је касније објединио у књизи „Уздуж и попреко словенског Југа”.[4] Посебну одлику његових путописа чини његова непосредност у приповедању, јер јер је описивао само оно што је лично имао прилике да види и доживи, при чему је истакао оно што је карактеристично за одређене пределе и крајеве и њихове житеље, вешто препличући садашњост и прошлост. Осим описа он је записивао и песме, које је преводио на немачки језик.[7]

Бавио се и културним везама између немачког и јужнословенског света у делу под називом „Гете и југословенски свет”.[4] Међу делима из историје јужнословенских народа издваја се обимна синтеза о стварању Југославије, као и Студија о Бизмарку у Србији 1866. године.[1]

У свом „Стручном мишљењу“, које је и данас актуелно, поднесеном 11. и 12. маја 1923. парламентарном истражном одбору њемачког Рајхстага за испитивање узрока Првог свјетског рата, измишљање бошњачког језика доживљава као политикантски апсурд, објаснивши да је „Беч начинио покушај да језик у Босни, најчистији српски језик, прикаже као посебан језик“. Сматрао је да је „вештина Беча да учини да се једни изиграју против других (Хрвати против Срба, католици против православаца и обрнуто), била развијена до праве уметности”.[2][а]

Његови чланци и књиге и данас су актуелни.[5]

  • нем. Die preußische Polenpolitik in ihren Ursachen und Wirkungen — „Пруска политика према Пољској узроци и последице”, чланак у листу Социјал-демократске партије Немачке (Vorwärts), Берлин (1906)
  • нем. Frankfurt a. M. von der großen Revolution bis zur Revolution von oben (1789–1866) — „Франкфурт на Мајни од Велике револуције до Револуције одозго (1789–1866)”, Франкфурт на Мајни (1910)
  • нем. August Bebel. Ein Lebensbild für deutsche Arbeiter — „Август Бебел. Слика живота за немачког радника”, чланак (Vorwärts, лист Социјал-демократске партије Немачке), Берлин (1913)
  • нем. Weltkrieg und Sozialdemokratie — „Светски рат и социјалдемократија”, Реде, Каден, Дрезден (1915)
  • нем. Elsaß-Lothringen und die Sozialdemokratie — „Алзас-Лорена и Социјалдемократија”, Сингер, Берлин (1916)
  • нем. Heinrich Heine: ein Lebens- und Zeitbild — „Хеинрик Хајне: слика живота и времена Каден”, Дрезден (1916)
  • нем. Aus und über Südslawien чланак у Vorwärts, Берлин (1920)
  • нем. Südslawischen Sillhuetten — „Јужнословенске силуете”, Франкфурт (1921)
  • нем. Aus dem südslawischen Risorgimento — „Из јужнословенског ризорђимента”, Гота (1921)
  • „О Југославији, Италији и Албанији”, расправе раније објављене у разним часописима, Београд (1921)
  • нем. Von Marburg bis Monastir. Eine südslawische Reise, Франкфурт на Мајни (1921) — „Од Марбурга до Монастира. Јужнословенско путовање” (1921)
  • нем. Aus drei Kulturen — „Из три културе”, Берлин (1922)
  • нем. Von Belgrad bis Buccari. Eine unphilosophische Reise durch Westserbien, Bosnien, Hercegovina, Monte negro und Dalmatien — „Путовање по Црној Гори, Западној Србији, Босни, Херцеговини и Далмацији” (1922)
  • нем. Kreuz und querdurch den slawischen Süden — „Уздуж и попреко словенског Југа”, Франкфурт (1922)
  • нем. Die Habsburger und die Südslawenfrage — „Хабсбурговци и јужнославенска питања”, Кен, Београд и Лајпциг (1924)
  • нем. Otto von Corvin. Ein Leben voller Abenteuer — „Ото фон Корвин. Живот пун авантура”, Франкфурт на Мајни (1924)
  • нем. Der Kampf der Suedslawen um Freiheit und Einheit, Франкфурт на Мајни (1925) — „Борба Југословена за Слободу и Јединство”, Београд (1925)
  • нем. Das Attentat von Sarajevo — „Атентат у Сарајеву”, историјско-критичка анализа (1925)
  • нем. Aus der Welt der Südslawen — „Из света Јужних Словена”, Берлин (1926)
  • нем. Bismarck und Serbien im Jahre 1866 — „Бизмарк и Србија у години 1866.”, Берлин (1927)
  • нем. Die Welt der Südslawen im Spiegel Goethes — „Гете и југословенски свет”, Београд (1932)
  • нем. Zum zwanzigsten Jahrestag der deutschen Offensive gegen Serbien — „За двадесету годишњицу немачке офанзиве против Србије”, фељтон, Париз (1935)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Истраживања 2003, стр. 34.
  2. ^ а б Шијаковић 2000.
  3. ^ Абрамовић 2013, стр. 59.
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и Абрамовић 2013, стр. 60.
  5. ^ а б в г Јовић 2017.
  6. ^ Истраживања 2003, стр. 6.
  7. ^ а б Абрамовић 2013, стр. 61.
  8. ^ Соколски гласник & 9. 10. 1936, стр. 4.
  9. ^ Берић 2006, стр. 143.
  10. ^ Берић 2006, стр. 144.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ H. Wendel, in: Schuld und Recht im Weltkrieg, Bd. VI, Berlin : Deutsche Verlagsgesellschaft für Politik und Geschichte 1924, исте године сепаратно издање: H. Vendel, „Habsburgovci i južnoslovensko pitanje“, итд.

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Херман_Вендел&oldid=26603668”