Херман Фегелајн

Из Википедије, слободне енциклопедије
Херман Фегелајн

Hermann Fegelein.jpg
Херман Фегелајн као СС-стандартенфирер

Лични подаци
Пуно име Херман Ото Фегелајн
Надимак Флегелајн[a]
Датум рођења 30. октобар 1906.
Место рођења Ансбах (Немачко царство)
Датум смрти 28. април 1945.
Место смрти Берлин (Нацистичка Немачка)
Војска Вафен-СС
Године служења 1925—1945.
Највиши чин СС-групенфирер и генерал-лајтнант Вафен-СС
Битке Други светски рат

СС-групенфирер Ханс Георг Ото Херман Фегелајн (нем. Hans Georg Otto Hermann Fegelein; Ансбах, 30. октобар 1906Берлин, 28. април 1945) био је Вафен-СС генерал у Нацистичкој Немачкој. Био је члан Хитлеровог унутрашњег круга, и зет Еве Браун (био је у браку са њеном сестром Гретл). Јединице под његовом командом на Источном фронту су биле одговорне за убиство преко 17.000 цивила током казнене операције у припјатским мочаварама у Белоруској ССР током 1941. Фегелајн је стрељан због дезертирања 28. априла 1945, два дана пре Хитлеровог самоубиства.

Каријера[уреди]

Херман Фегелајн је рођен у Ансбаху, Баварска, као син оберлајтнанта Ханса Фегелајна. Као дечак је радио у очевој школи јахања у Минхену, тако да је постао вешт јахач и учествовао је у такмичењима у коњичким скоковима. У овом периоду је упознао Кристијана Вебера, једног од првобитних чланова Нацистичке партије. Вебер је касније помогао Фегелајну да ступи у СС.[1]

Године 1925, након два семестра на Минхенском универзитету, Фегелајн је ступио у 17. коњички пук. Дана 20. априла 1927. ступио је у Баварску државну полицију у Минхену као официрски кадет.[2] Док је боравио у Минхену је дошао у контатк са национал-социјализмом, учланио се у Нацистичку партију (члански број 1.200.158) и у Штурмабтајлунг (СА) 1930. Фегелајн је премештен у СС 10. априла 1933, са чланским бројем 66.680.[3] Постао је вођа СС коњичке групе у којој се налазио и његов брат Валдемар. Фегелајн је надгледао припреме за коњичке догађаје током Олимпијских игара у Берлину 1936.[4] Фегелајн је победио на међународном турниру Deutsches Spring- und Dressurderby 1937, а његов брат Валдемар је победио 1939.[5] 25. јула 1937 рајхсфирер-СС Хајнрих Химлер је специјалним наређењем основао СС главну школу јахања у Минхену (Haupt-Reitschule München). Фегелајн је постављен за командира и истог дана унапређен у чин СС-стандартенфирера.[2] Историчари Вилијам Л. Ширер и Иан Кершоу су га окарактерисали као циничног незавређујућим поштовања;[6][7] Алберт Шпер га је назвао „једним од најодвратнијих људи у Хитлеровом кругу“.[8] Фегелајн је био опортуниста који се зближио са Химлером. Химлер му је давао најбоља задужења - углавном у вези са коњима - и брзо напредовање кроз чинове.[1][9]

Други светски рат[уреди]

У септембру 1939, након окончања Инвазије на Пољску, Фегелајн је командовао СС Totenkopf[b] коњичким пуком. Пук је био смештен у Варшави до децембра. Јединица је тада подељена у две стандарте (пука), а Фегелајн је био на челу првог. Јединице су биле стављене под команду високог СС и полицијског вође „истока“, Фридриха-Вилхелма Кригера. Фегелајнова јединица је учествовала у „антипартизанским“ борбама у Светокришком војводству. 7. децембра 1939, Фегелајнова јединица је учествовала у масовном стрељању 1.700 људи у шуми Кампинос.[10] 23. априла 1941. Фегелајн и његова јединица су ухваћени у крађи новца и луксузних добара намењених за транспорт у Немачку. Случај пред војним судом против Фегелајна је прекинут по директној наредби Химлера.[11]

Фегелајн је учествовао у акцијама и на Источном фронту, започевши као командир 1. СС коњичког пука од лета 1941. августа исте године, Химлер је наредио да се формира СС коњичка бригада којом ће командовати Фегелајн, састављена од 1. и 2. СС коњичког пука.

Дана 17. јула 1941. Химлер је доделио Фегелајнов пук генералној команди високог СС и полицијског вође Ериха фон дем Баха за „систематско чешљање“ Припјатских мочвара у операцији организованој за хватање и истребљење Јевреја, партизана и цивила у тој области Белоруске ССР. Операција из две фазе је започела 19. јула 1941. Фегелајн је рапортирао фон дем Баху да су његови људи убили 13.788 Јевреја и „војника у цивилној одећи“ током прве фазе операције.[11] Крајем друге фазе, која је трајала током последње две недеље августа, Фегелајн је рапортирао да су сви јеврејски мушкарци у рагачовској области убијени - укупно нових 3.500 људи.[11]

Фегелајн је рањен у акцији од стране совјетских снајпериста 21. и 22. децембра 1941.[11] Дана 20. априла 1942. постављен је за командира 8. СС коњичке дивизије Флоријан Гајер и враћен је у службу на Источни фронт до септембра 1943.[12] Унапређен је у чин СС-групенфирера и генераллајтнанта Вафен-СС 10. јуна 1944.[1]

Након што је Фегелајн рањен и трећи пут у акцији на Источном фронту, Химлер га је поставио 1. јануара 1944. у Хитлеров штаб на дужност официра за везу и представника СС.[13] 20. јула 1944. Фегелајн је био присутан током неуспелог атентата на Хитлера у „Вучијој јазбини“, Хитлеровом штабу у Растенбургу у Источној Пруској, и том приликом је задобио лакшу повреду леве бутине од експлозије.[14] Фегелајн је често показивао фотографије људи који су обешени након овог покушаја атентата.[15]

Брак[уреди]

Фегелајнов политички мотивисан брак са Гретл Браун, сестром Еве Браун је склопљен 3. јуна 1944. у Салцбургу. Историчари Кершоу и Ширер верују да се Фегелајн удварао Гретл Браун у циљу унапређења своје каријере.[6][7] Хитлер, Химлер и Борман су као сведоци присуствовали церемонији.[16] Дводневна прослава је одржана у Хитлеровим и Бормановим планинским кућама у Оберсалцбергу и у Орловом гнезду.[17] Фегелајн је био познат као женскарош који је имао бројне ванбрачне афере.[7]

Смрт[уреди]

Након што је Химлер покушао да преговара о предаји са западним савезницима преко грофа Бернадотеа у априлу 1945,[18] Фегелајн је напустио Хитлеров бункер. Ухватио га је СС-оберштурмбанфирер Петер Хегл у Фегелајновом стану у Берлину 27. априла, у цивилној одећи, у припремама за бег у Шведску или Швајцарску. Носио је новац (немачки и девизе), и накит, део кога је припадао Еви Браун. Хегл је такође открио и кофер са документима који доказују Химлеров покушај мировних преговора са западним савезницима.[19] По већини навода, био је пијан у тренутку хапшења и одвођења назад у фиреров бункер.[7]

Новинар Џејмс П. О'Донел, који је спровео опсежне интервјуе током 1970их, је дао детаљан опис даљег тока догађаја. Вафен-СС генерал Вилхелм Монке, који је председавао војним судом за дезертерство, је рекао О'Донелу да му је Хитлер наредио да успостави трибунал. Монке је организовао панел војног суда, који се састојао од Вилхелма Бургдорфа, Ханса Кребса, Јохана Ратенхубера, и њега. Фегелајн, још увек пијан, је тврдио да није дужан да одговара Хитлеру, већ да је одговоран само Химлеру. Фегелајн је био толико пијан да је плакао и повраћао; није био у стању да стоји, и чак је уринирао по поду. Монке се нашао у недоумици, јер је немачки војни закон налагао да оптужени мора да буде у стању чисте свести пред војним судом. Иако је био сигуран да је Фегелајн био „крив за флагрантно дезертерство“, Монке је прекинуо саслушање и предао оптуженог генералу Ратенхуберу и његовом РСД безбедносном одреду. Монке више никад није видео Фегелајна.[20][c]

Фегелајнова супруга је била у поодмаклој трудноћи када је он ухапшен (дете је рођено почетком маја). Хитлер је разматрао да га пусти без казне или да га додели Монкеовим трупама.[21][22] Хитлерова секретарица, Траудл Јунге, сведок догађаја у бункеру, је рекла да је Ева Браун молила Хитлера да поштеди њеног зета, и покушавала да оправда његово понашање. Међутим, он је одведен у башту рајхсканцеларије 28. априла, и „упуцан као пас“.[23][24] Рохус Миш, последњи преживели из Хитлеровог бункера је у интервјуу за Дер Шпигел 2007. оспорио делове ових навода. По Мишовим тврдњама, Хитлер није наредио да се Фегелајн убије, већ само да се ражалује. Миш је тврдио да зна идентитет Фегелајновог убице, али је добио да открије његово име.[25]

Напомене и референце[уреди]

Објашњења

  1. ^ Они блиски Фегелајну су му дали надимак ˜„Флегелајн“ (O'Donnell 1978, стране 186). У немачком, назив флегел (неваљалац, дериште) користи се за оне којима недостају манири и пригодно понашање. Флегелајн је хипокористик од флегел.
  2. ^ мртвачка глава
  3. ^ НКВД је саставио досије о Хитлеру 1948/49 за Стаљина, који је био заснован на извештајима са испитивања Ота Гиншеа, Хитлеровог личног ађутанта, и Хајнца Лингеа, Хитлеровог сллуге. Овај досије у неким стварима разликује од Монкеових (види O'Donnell 1978, стране 182, 183) и Ратенхуберових (види Vinogradov 2005, стране 191, 192) тврдњи. Фегелајн је, у пијаном стању, ухапшен у свом стану 27. априла, и Хитлер је прво наредио да се Фегелајн додели борбеној групи „Монке“, како би доказао лојалност у борби. Гинше и Борман су пред Хитлером изразили забринутост да ће Фегелајн опет дезертирати. Хитлер је затим наредио да се Фегелајн ражалује и изведе пред војни суд који ће предводити Монке (Eberle & Uhl 2011, стране 430–431). У овом делу се наводи разликују, јер НКВД досије наводи да је Фегелајн изведен пред војни суд увече 28. априла и да су суд сачињавали Монке, СС-оберштурмбанфирер Алфред Краусе и СС-штурмбанфирер Херберт Кашула. Ова тројица официра су осудила Фегелајна на смрт. Исте вечери, Фегелајн је убијен с леђа од стране припадника зихерхајтдинста (Eberle & Uhl 2011, стране 436).

Цитати

  1. ^ а б в Miller (2006), стр. 306.
  2. ^ а б Joachimsthaler (1999), стр. 285.
  3. ^ Miller (2006), стр. 305.
  4. ^ Miller (2006), стр. 306, 307.
  5. ^ Jaeger (2004).
  6. ^ а б Shirer (1960), стр. 1121.
  7. ^ а б в г Kershaw (2008), стр. 942.
  8. ^ Fest (2006), стр. 143.
  9. ^ Joachimsthaler (1999), стр. 267–269, 285.
  10. ^ Miller (2006), стр. 308.
  11. ^ а б в г Miller (2006), стр. 309.
  12. ^ Miller (2006), стр. 312, 313.
  13. ^ Miller (2006), стр. 313, 314.
  14. ^ Miller (2006), стр. 314.
  15. ^ Görtemaker (2011), стр. 216.
  16. ^ Miller (2006), стр. 316.
  17. ^ Eberle & Uhl (2005), стр. 144.
  18. ^ Kershaw (2008), стр. 943.
  19. ^ Joachimsthaler (1999), стр. 277, 278.
  20. ^ O'Donnell (1978), стр. 182, 183.
  21. ^ Fest (2002), стр. 99.
  22. ^ Kershaw (2008), стр. 946.
  23. ^ Junge (2004), стр. 180.
  24. ^ Kershaw (2008), стр. 945.
  25. ^ Simon (2007).

Литература[уреди]

Извори

  • Berger, Florian (1999) (на German). Mit Eichenlaub und Schwertern. Die höchstdekorierten Soldaten des Zweiten Weltkrieges. Wien, Austria: Berger. ISBN 978-3-9501307-0-6. 
  • Eberle, Henrik; Uhl, Matthias, eds. (2005). The Hitler Book: The Secret Dossier Prepared for Stalin. New York: Public Affairs. 
  • Eberle, Henrik; Uhl, Matthias (2011) (на German). Das Buch Hitler: Geheimdossier des NKWD für Josef W. Stalin, zusammengestellt aufgrund der Verhörprotokolle des Persönlichen Adjutanten Hitlers, Otto Günsche und des Kammerdieners Heinz Linge, Moskau 1948/49. Bergisch Gladbach, Germany: Bastei Lübbe. ISBN 978-3-404-64219-9. 
  • Fellgiebel, Walther-Peer (2000) [1986] (на German). Die Träger des Ritterkreuzes des Eisernen Kreuzes, 1939–1945: Die Inhaber der höchsten Auszeichnung des Zweiten Weltkrieges aller Wehrmachtteile. Friedburg, Germany: Podzun-Pallas. ISBN 978-3-7909-0284-6. 
  • Fest, Joachim C (2002). Inside Hitler's Bunker: The Last Days of the Third Reich. New York: Picador. ISBN 978-0-312-42392-6. 
  • Fest, Joachim C (2006) (на German). Die unbeantwortbaren Fragen: Notizen über Gespräche mit Albert Speer zwischen Ende 1966 und 1981. Hamburg: Rowohlt. ISBN 978-3-499-62159-8. 
  • Görtemaker, Heike B. (2011). Eva Braun: Life with Hitler. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-307-59582-9. 
  • Jaeger, Hans-Eckart (18. 5. 2004.). „Als Hitlers Schwager das Spring-Derby gewann“ (на German). Hamburger Abendblatt online Приступљено 7. јануара 2012.. 
  • Joachimsthaler, Anton (1999) [1995]. The Last Days of Hitler: The Legends, the Evidence, the Truth. Trans. Helmut Bögler. London: Brockhampton Press. ISBN 978-1-86019-902-8. 
  • Junge, Traudl (2004). Until the Final Hour: Hitler's Last Secretary. New York: Arcade. ISBN 978-1-55970-728-2. 
  • Kershaw, Ian (2008). Hitler: A Biography. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-06757-6. 
  • Krätschmer, Ernst-Günther (1999) (на German). Die Ritterkreuzträger der Waffen-SS. Coburg, Germany: Nation Europa Verlag GmbH. ISBN 978-3-920677-43-9. 
  • Miller, Michael (2006). Leaders of the SS and German Police, Vol. 1. San Jose, CA: R. James Bender. ISBN 978-93-297-0037-2. 
  • O'Donnell, James P. (1978). The Bunker: The History of the Reich Chancellery Group. Boston: Houghton Mifflin. ISBN 978-0-395-25719-7. 
  • Patzwall, Klaus D.; Scherzer, Veit (2001) (на German). Das Deutsche Kreuz 1941–1945 Geschichte und Inhaber Band II. Norderstedt, Germany: Patzwall. ISBN 978-3-931533-45-8. 
  • Scherzer, Veit (2007) (на German). Ritterkreuzträger 1939–1945 Die Inhaber des Ritterkreuzes des Eisernen Kreuzes 1939 von Heer, Luftwaffe, Kriegsmarine, Waffen-SS, Volkssturm sowie mit Deutschland verbündeter Streitkräfte nach den Unterlagen des Bundesarchives. Jena, Germany: Scherzers Miltaer-Verlag. ISBN 978-3-938845-17-2. 
  • Shirer, William L. (1960). The Rise and Fall of the Third Reich. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-62420-0. 
  • Simon, Ralf (30. 7. 2007.). „Interview With Hitler's Bodyguard: The Secrets of Hitler's Last Living Aide“. Der Spiegel (SPIEGEL-Verlag) Приступљено 10. септембра 2012.. 
  • Thomas, Franz (1997) (на German). Die Eichenlaubträger 1939–1945 Band 1: A–K. Osnabrück, Germany: Biblio-Verlag. ISBN 978-3-7648-2299-6. 
  • Vinogradov, V. K. (2005). Hitler's Death: Russia's Last Great Secret from the Files of the KGB. Chaucer Press. ISBN 978-1-904449-13-3. 

Даља литература[уреди]

  • Joachim, Jahns (2009) (на German). Der Warschauer Ghettokönig. Leipzig: Dingsda-Verlag. ISBN 978-3-928498-99-9. 
  • Schaulen, Fritjof (2003) (на German). Eichenlaubträger 1940–1945 Zeitgeschichte in Farbe I Abraham – Huppertz. Selent: Pour le Mérite. ISBN 978-3-932381-20-1. 

Спољашње везе[уреди]