Херцеговина

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Херцеговина у БиХ
Жуто: Херцеговачко-неретвански кантон
Зелено: Западнохерцеговачки кантон
Плаво: Источна Херцеговина у РС

Херцеговина је географска област која обухвата југ Босне и Херцеговине. Херцеговина као стара српска средњовековна земља била је много већа и обухватала је делове данашње северозападне Црне Горе, делове Полимља и горњег Подриња, као и Боку Которску. (Стара Херцеговина). Ова регија је име добила по титули херцег (нем. Herzog - војвода), владара овог подручја из XV века Стефана Вукчића Косаче. Кроз историју се називала и Хумска земља, Хум или Захумље.

Историјски и културно она обухвата, или је обухватала, нека подручја источно и североисточно (Стара Херцеговина у Црној Гори, Подрињу и Полимљу). По друштвено-историјским критеријумима, Херцеговина се на неким од ових територија преклапа са Босном.

Херцеговина заузима око 20% територије Босне и Херцеговине, где живи око 10% становништва земље.

Географија [уреди]

Херцеговина је брдско-планинско подручје које чини део Динарских планина. Типични су предели карста у којима се повремено појављују плодне равнице - поља. Клима је медитеранска, иако са нешто више падавина у односу на просек за овај тип климе. Зиме су благе, и за разлику од суседне Босне, снега у долинама Херцеговине има веома ретко. Лета су сува и врела, посебно у јулу и августу.

Највиши врх је Волујак (2336 m) код Гацка. Остали значајни врхови су Чврсница (2226 m) код Посушја и Прењ (2226 m) код Мостара. Значајна планина је и Вран - природна граница између Херцеговине и Босне.

Једина већа река је Неретва, која извире код Гацка и у великом луку дугом 218 km пролази кроз централни део регије. Јужни део Херцеговине припада сливу реке Требишњица, дуге 96,5 km, која извире близу црногорске границе, а понире код Хутова.

Херцеговина нема великих природних језера, али има три велика вештачка: Јабланичко и Рамско на Неретви и Билећко на Требишњици.

Границе [уреди]

Подела на Босну и Херцеговину

Данас је територија Херцеговине подељена на више делова, иако је и те како живо сећање херцеговачког народа о јединству тих територија. Херцеговина се дели на Источну и Западну Херцеговину, као део Босне и Херцеговине, и Стару Херцеговину у Црној Гори.

Изразита је географска граница између Босне и Херцеговине чини планински низ Вран-Радуша-Враница-Битовња-Бјелашница-Трескавица-Зеленгора-Маглић. Источна Херцеговина већином припада Републици Српској, а њен остатак Федерацији БиХ, с тим да се Западна Херцеговина подудара са Западнохерцеговачким кантоном, а њен централни дио (чапљинска, столачка, мостарска, јабланичка и коњичка регија) се подудара са Херцеговачко-неретванским кантоном. У географском смислу, од наведених општина северни дио општине Прозор припада Босни, док Херцеговини припадају и јужни дијелови општина Томиславград и Фоча, чији се већи дијелови такође налазе у Босни, а исто тако Херцеговини, у целини, географски припада и подручје бивше општине Улог, иначе у саставу општине Калиновик. Сматра се да је прелаз из Босне у Херцеговину на превоју Иван седло. Некада се у географском смислу под Херцеговином подразумевају сливови река Неретве и Требишњице.

Историјска Стара Херцеговина је саставни део Црне Горе, тј. њен северни, планински део (Никшић, Шавник, Жабљак) и део црногорског приморја (Херцег Нови). У Стару Херцеговину спадају и области око Фоче, Горажда и Пријепоља.

Историја [уреди]

Херцеговина је своје име добила по великом српском војводи Стефану Вукчићу Косачи, који је владао тим подручјем средином 15. века. Он се 1448. крунисао титулом херцега од Светога Саве у манастиру Милешева. Позната је још и као Војводство Светога Саве, зато што је овај српски просветитељ био владар у Хумској земљи, а потом и организатор Српске православне Епископије Захумско-Херцеговачке. Територија којом је владао простирала се од Лима до Цетине и од Раме до Которског залива.

У својој повељи Сплићанима, издатој управо у вријеме владавине Хумском земљом принца Растка Немањића, око 1190 — 1192. године, Стефан Немања, „сабиратељ свих Српских Земаља“, међу којима су биле и Травунија и Хум, или Захолмије (Захумље) - данашња Херцеговина, каже:

„Ја велики жупан Немања дозвољавам Сплићанима да слободно излазе у моју земљу, и сина ми Растка у Хумску земљу, и сина ми Вукана у Зету, и да слободно тргују, и да им се никаква неправда не догоди.“

()

Каснији српски владари у српским земљама, укључујући херцеговачке и босанске, са поносом су своју власт и титуле везивали за име Светога Саве.

Средњовековна Херцеговина [уреди]

Средњовековна Херцеговина (тзв. Косашина Херцеговина) је заузимала територију јужне Босне и мостарске регије, те делове црногорског приморја с луком Херцег-Нови.

Херцеговина под Отоманском влашћу [уреди]

Османлије су први почели ту регију називати Херцеговина у ствари Вилајет Херцеговина, по њеном тадашњем владару херцегу Косачи.

Стварање Босне и Херцеговине [уреди]

Нека места која су у историји припадала Херцеговини, данас се најчешће сврставају у Босну (Фоча, Ливно), мада око овога не постоји општа сагласност.

Херцеговина данас [уреди]

Градови и општине које обухвата Херцеговина су:

Источна Херцеговина: Билећа, Гацко, Љубиње, Невесиње, Равно, Фоча и Требиње.
Северна Херцеговина: Коњиц, Јабланица и Прозор.
Средишња Херцеговина: Мостар.
Западна Херцеговина: Груде, Љубушки, Посушје, Широки Бријег и Читлук
Јужна Херцеговина: Чапљина, Неум, Столац, Берковићи.

Херцеговина данас обухвата око 20% територије и око 10% становништва данашње Босне и Херцеговине.

Западна Херцеговина у Федерацији БиХ [уреди]

Источна Херцеговина у Републици Српској [уреди]

Општине Источне Херцеговине у Републици Српској

Херцеговачке општине у Републици Српској су организоване у Требињски регион, један од 7 региона овог ентитета. То су општине: Берковићи, Билећа, Гацко, Источни Мостар, Љубиње, Невесиње, Требиње. Површина региона је 3977 km². Номинални центар региона је у Требињу.

Стара Херцеговина у Црној Гори [уреди]

Стара Херцеговина у Црној гори означена црвеном и жутом бојом

Знаменити Херцеговци [уреди]

Херцег Стефан Вукчић Косача, оснивач војводства Светог Саве, односно Херцеговине (1404-1466)
Теодор Љубавић, монах и први херцеговачки штампар (штампарија радила од 1519. до 1523)
Грдан Никшић, војвода и устанички првак Херцеговине (15??-1612)
Свети Василије Тврдошки и Острошки, митрополит (1610-1671)
Бајо Пивљанин, хајдучки харамбаша (16??-1685)
Сава Владиславић Рагузински, дипломата и књижевник (1660-1738)
Нектарије Зотовић, митрополит (1694-1712)
Арсеније Гаговић, архимандрит пивски (17??-1817)
Тешан Подруговић, казивач народних пјесама (1782-1820)
Стојан Чупић, српски јунак из Пиве (17??-1815)
Прокопије Чокорило, монах-љетописац (1802-1866)
Јоаникије Памучина, архимандрит мостарски (1810-1870)
Богдан Зимоњић, војвода херцеговачки (1813-1909)
Стојан Ковачевић, хајдучки харамбаша (1821-1911)
Продан Рупар, вођа устаника у Херцеговини - Невесињска пушка
Лука Вукаловић, војвода и вођа Херцеговачког устанка (1823-1873)
Серафим Перовић, митрополит (1827-1903)
Нићифор Дучић, архимандрит и књижевник (1832-1900)
Леонтије Радуловић, митрополит (1835-1888)
Мићо Љубибратић, војвода и устанички првак (1839-1889)
Стеван Зимоњић, сакупљач народних умотворина (1843-1937)
Лука Ћеловић, добротвор и привредник (1854-1929)
Лука Грђић Бјелокосић, научник – етнолог (1857-1918)
Петар Зимоњић, митрополит и свештеномученик (1866-1941)
Алекса Шантић, пјесник (1868-1924)
Ристо Јеремић, научник и љекар (1869-1952)
Томо Братић, етнограф и сакупљач народног блага (1871-1929)
Јован Дучић, пјесник и дипломата (1871-1943)
Светозар Ћоровић, књижевник (1871-1919)
Васиљ Грђић, публициста и јавни радник (1875-1934)
Јевто Дедијер, научник и професор универзитета (1879-1918)
Нектарије Круљ, митрополит (1879-1966)
Владимир Ћоровић, историчар (1885-1941)
Богдан Жерајић, револуционар (1886-1910)
Васиљ Поповић, историчар (1887-1941)
Перо Слијепчевић, научник и књижевник (1888-1964)
Владимир Гаћиновић, публициста и јавни радник (1890-1917)
Душан Баранин, књижевник (1902-1972)
Благоје Паровић, учесник Шпанског грађанског рата (1903-1937)
Ђоко Слијепчевић, црквени историчар (1908-1993)
Радован Самарџић, историчар (1922-1994)
Јован Деретић, историчар књижевности (1934-2002)
Обрен Ђурић Козић, етнолог
Андрија Лубурић, етнолог
Петар Шобајић, етнолог
Новак Мандић Студо, историчар и књижевник