Лицемерје

Хипокризија или лицемерје је заступање ставова, вредности и уверења у које личност не верује, посебно у погледу верских и моралних уверења. Стога, у општем смислу, лицемерје може укључивати прикривање, претварање или варку. Лицемерје је практиковање истог обрасца понашања или активности због којих једна особа критикује другу. У моралној психологији, то је неуспех у праћењу сопствених моралних правила и принципа.. Према британском политичком филозофу Дејвиду Рансиману, „друге врсте лицемерне обмане укључују тврдње о знању које говорник нема, тврдње о доследности коју особа не поседује, тврдње о верности коју особа испољава, тврдње о идентитету који дата особа нема”. Амерички политички новинар Мајкл Џерсон наводи да је политичко лицемерство „свесна употреба маске да би заварала јавност и стекла политичку корист”. Етимолошки потиче из грчке речи ὑπόκρισις (hypokrisis) која значи „глума“. „Хипокрит“ у античкој Грчкој је био појам за глумца односно особу која намерно заварава друге.

Историја

Лицемерје је постало главна тема енглеске политичке историје почетком 18. века. Закон о толеранцији из 1689. дозвољавао је одређена права, али је оставио протестантске неконформисте (као што су конгрегационалисти и баптисти) лишене важних права, укључујући и право обављања функције. Неконформисти који су желели функцију разметљиво су узимали англикански сакрамент једном годишње како би избегли ограничења. Англиканци Високе цркве су били огорчени и ставили ван закона оно што су назвали „повремено усаглашавање“ 1711. године Законом о повременој усклађености из 1711. године. У политичким контроверзама уз помоћ проповеди, говора и памфлетских ратова, и високи црквењаци и неконформисти су нападали своје противнике као неискрене и лицемерне, као и опасно ревносне, за разлику од сопствене умерености.

У својој чувеној књизи Басна о пчелама (1714) енглески писац Бернард Мандевил (1670–1733) истраживао је природу лицемерја у савременом европском друштву. С једне стране, Мандевил је био „моралистички“ наследник француског августинизма из претходног века, посматрајући друштвеност као пуку маску за таштину и понос. С друге стране, био је „материјалиста“ који је помогао оснивању модерне економије. Он је покушао да докаже универзалност људских апетита за телесним задовољствима. Он је тврдио да су напори саможивих предузетника основа комерцијалног и индустријског друштва у настајању, што је правац размишљања који је утицао на Адама Смита (1723–1790) и утилитаризам 19. века. Напетост између ова два приступа ствара амбиваленције и контрадикције – у вези са релативном снагом норми и интереса, односом између мотива и понашања и историјском варијабилности људских култура. У доба просветитељства 18. века, расправе о лицемерју биле су уобичајене у делима Волтера, Русоа и Монтења.

Сједињене Државе

У пропагандним биткама Другог светског рата, Јапан је напао америчко лицемерје наглашавајући неправду логора за заточеништво за Јапанце у Сједињеним Државама. Радио Токио је нагласио да су кампови разоткрили лицемерне америчке тврдње о демократским идеалима и фер-плеју. Пропаганда је цитирала америчке осниваче, неутралне изворе и различита мишљења главних америчких новина. Радио Токио је такође користио измишљене изворе. Он је прогласио моралну супериорност Јапана док је претио да ће малтретирати америчке ратне заробљенике у знак одмазде.

Амерички историчар Мартин Џеј у Врлине лажности: о лагању у политици (2012) истражује како су писци током векова третирали лицемерје, обману, ласкање, лаж и варање, клевету, лажна претварања, живот на позајмљеној слави, маскирање, конвенције прикривања, претварање пред другима и уметност прикривања. Он претпоставља да је политика вредна труда, али пошто је неизбежно повезана са лажима и лицемерјем, Џеј закључује да лагање не сме бити толико лоше.

Види још

• Ругала се сврака врани
• Тешко вама лицемери

Литература

• Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
• Alicke Mark D.; Klotz M.L.; Breitenbecher David L.; Yurak Tricia J.; Vredenburg Debbie S. (1995). „Personal contact, individuation, and the better-than-average effect”. Journal of Personality and Social Psychology. 68 (5): 804—825. doi:10.1037/0022-3514.68.5.804. 
• Alicke M.; Gordon E.; Rose D. (2012). „Hypocrisy: What counts?”. Philosophical Psychology. 26 (5): 1—29. doi:10.1080/09515089.2012.677397. 
• Byrne, R.W. & Whiten, A. (1988). Machiavellian intelligence: Social expertise and the evolution of intellect in monkeys, apes, and humans. Oxford: Clarendon Press.
• Caviola Lucius; Faulmüller Nadira (2014). „Moral hypocrisy in economic games – how prosocial behavior is shaped by social expectations”. Frontiers in Psychology. 5: 897. PMC 4132261 . PMID 25177307. doi:10.3389/fpsyg.2014.00897. 
• Cross, K.P. (1977). "Not Can, But Will College Teaching Be Improved?" New Directions for Higher Education.
• la Cour A.; Kromann J. (2011). „Euphemisms and hypocrisy in corporate philanthropy”. Business Ethics: A European Review. 20 (3): 267—79. doi:10.1111/j.1467-8608.2011.01627.x. 
• Davidson, Jenny (2004). Hypocrisy & the Politics of Politeness: Manners & Morals from Locke to Austen. 242 pp. excerpt
• Epley, N. (2000-12-01). "Feeling 'Holier Than Thou'". Journal of Personality and Social Psychology.
• Fernández J (2013). „Self-deception and self-knowledge”. Philosophical Studies. 162 (2): 379—400. doi:10.1007/s11098-011-9771-9. 
• Furia Peter A (2009). „Democratic citizenship and the hypocrisy of leaders”. Politi. 41 (1): 113—33. doi:10.1057/pol.2008.24. 
• Gerson, Michael (Nov. 29, 2016). "Trump's hypocrisy is good for America". Washington Post
• Greene M., Low K. (2014). „Public integrity, private hypocrisy, and the moral licensing effect”. Social Behavior and Personality. 42 (3): 391. doi:10.2224/sbp.2014.42.3.391. 
• Heine S.J. (1999). „Culture, self-discrepancies, and self-satisfaction”. Personality & Social Psychology Bulletin. 25 (8): 915—925. doi:10.1177/01461672992511001. 
• Jay, Martin (2012). The Virtues of Mendacity: On Lying in Politics. excerpt
• Jung, C.G. (1966). Two Essays on Analytical Psychology, Collected Works, Volume 7, Princeton UP ISBN 0-691-01782-4.
• Kahneman, D. (2011). Thinking, fast and slow. New York: Farrar, Straus & Giroux.
• Kuhn, D. (1991). The skills of argument. Cambridge UP.
• Kurzban, Robert (2010). Why everyone (else) is a hypocrite: Evolution and the modular mind. Princeton UP.
• Lammers Joris; Stapel Diederik A.; Galinsky Adam D. (2010). „Power increases hypocrisy moralizing in reasoning, immorality in behavior”. Psychological Science. 21 (5): 737—44. PMID 20483854. doi:10.1177/0956797610368810. 
• Laurent S.M.; Clark B.A.M.; Wiseman K.D. (2014). „Punishing hypocrisy: The roles of hypocrisy and moral emotions in deciding culpability and punishment of criminal and civil moral transgressors”. Cognition & Emotion. 28 (1): 59—83. PMID 23725235. doi:10.1080/02699931.2013.801339. 
• Perkins, D.N., Farady, M. & Bushey, B. in Voss, J.F., Perkins, D.N. & Segal, J.W. (1991). Informal reasoning and education. Hillsdale, NJ: L. Erlbaum Associates.
• Porcher J.E. (2014). „Is self-deception pretense?”. Manuscrito. 37 (2): 291—332. doi:10.1590/S0100-60452015005000002. 
• Renzo M (2014). „Fairness, self-deception and political .”. Philosophical Studies. 169 (3): 467—88. doi:10.1007/s11098-013-0203-x. 
• Ross, L. & Ward, A. (1996). "Naive realism in everyday life: Implications for social conflict and misunderstanding" in T. Brown, E.S. Reed & E. Turiel (Eds.), Values and knowledge Hillsdale, NJ: Erlbaum.
• Runciman, David (2010). Political Hypocrisy: The Mask of Power, from Hobbes to Orwell and Beyond. Princeton UP. стр. 8. ISBN 978-0691148151. 
• Rustichini Aldo; Claire Villeval Marie (2014). „Moral hypocrisy, power and social preferences”. Journal of Economic Behavior & Organization. 107: 10—24. doi:10.1016/j.jebo.2014.08.002. 
• Shaw Victoria F (1996). „The cognitive processes in informal reasoning”. Thinking & Reasoning. 2 (1): 51—80. doi:10.1080/135467896394564. 
• Sommervoll D.E. (2013). „Sweet self-deception”. Journal of Economics. 109 (1): 73—88. doi:10.1007/s00712-012-0308-2. hdl:11250/93930. 
• Stone R (2014). „Unconscionability, exploitation, and hypocrisy”. Journal of Political Philosophy. 22 (1): 27—47. doi:10.1111/jopp.12009. 
• Szabados, Béla & Eldon Soifer, eds. (2004). Hypocrisy: ethical investigations.
• Tillyris Demetris (2016). „The virtue of vice: a defence of hypocrisy in democratic politics” (PDF). Contemporary Politics. 22 (1): 1—19. doi:10.1080/13569775.2015.1112958. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 06. 2020. г. Приступљено 08. 11. 2019. 
• Von Hippel William; Trivers Robert (2011). „The evolution and psychology of self-deception”. Behavioral and Brain Sciences. 34 (1): 1—16. PMID 21288379. doi:10.1017/s0140525x10001354. 
• Vaara E (2003). „Post‐acquisition integration as sensemaking: Glimpses of ambiguity, confusion, hypocrisy, and politicization”. Journal of Management Studies. 40 (4): 859—94. doi:10.1111/1467-6486.00363. hdl:10138/26465. 
• Valdesolo P.; DeSteno D. (2007). „Moral hypocrisy: Social groups and the flexibility of virtue”. Psychological Science. 18 (8): 689—90. PMID 17680939. doi:10.1111/j.1467-9280.2007.01961.x. 
• Wagner T.; Lutz R.J.; Weitz B.A. (2009). „Corporate hypocrisy: Overcoming the threat of inconsistent corporate social responsibility perceptions”. Journal of Marketing. 73 (6): 77—91. CiteSeerX 10.1.1.463.1501 . doi:10.1509/jmkg.73.6.77. 
• Wallace R (2010). „Hypocrisy, moral address, and the equal standing of persons”. Philosophy & Public Affairs. 38 (4): 307—41. doi:10.1111/j.1088-4963.2010.01195.x. 
• Wason P.C. (1960). „On the Failure to Eliminate Hypotheses in a Conceptual Task”. Quarterly Journal of Experimental Psychology. 12 (3): 129—140. doi:10.1080/17470216008416717. 
• Wieting, Stephen G. (2016). The Sociology of Hypocrisy: An Analysis of Sport and Religion. Routledge.
• Wright, R. (1995). The moral animal: Evolutionary psychology and everyday life. New York: Vintage Books.