Хирургија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Хирургија (грч. cheirourgia - рука и рад) је грана клиничке медицине која се бави проучавањем и лечењем болести које се морају лечити радом руку хирурга и применом механичких средстава (инструмената).

Подела[уреди]

Оперативна хирургија се може поделити према приступу лечења у четири групе:

  • репарација рана,
  • екстирпација оболелих делова или целих ткива и органа,
  • реконструктивна хирургија, и
  • физиолошка хирургија.

Да би могао остварити успешан рад, поред мануелне спретности за хирурга је неопходно да има широко медицинско образовање, као и познавање технике и технологије. Због напредка хирургије и све већег обима знања и развоја бројних оперативних техника, а у циљу пружања боље медицинске услуге пацијентима, хирурзи се све више специјализују, тако да долази до развоја нових хируршких дисциплина или њихових поддисциплина. Из хиургије су се данас издвојиле бројне гране:

Кратак осврт на развој хирургије[уреди]

Историја хирургије је стара колико и историја човчанства и медицине. Конвенционално се дели на преисторијску, хирургију старог века, средњег века до ренесансе, од ренесансе до модерних времена и савремену хирургију.

Праисторија и стари век[уреди]

Примтивна оперативна хирургија је рађена инстиктивно и искуствено- лабави зуб је вађен, апсцес отваран, крварење заустављано од стране људи који су били у окружењу.

У Вавилону су оболеле стављали на трг где су му сви могли прићи и испитати како би се нашао онај који може највише помоћи. 1750. године п. н. е. је на стубу исписан Хамурабијев законик у коме су предвиђене награде и казне за хирурге.

Натписи на египатским гробницама 2000-3000 г. п. н. е. описују лечење прелома са удлагама, вршење циркумцизије (обрезивање), трепанације лобање (хируршко отварање лобање), као и ампутација екстремитета.

У Индији се такође развила истовремено хирургија а неке записане оперативне технике у Сусрути се примењују и данас (реконструкција носа, ринопластике, везиколитотомије, инцизије апсцеса и опис хируршких инструмената).

Јевреји су се истицали у хигијени и превентивној медицини, Кинези у акупунктури. У Грчкој је најпознатија од школа била Хипократова (460-370 г. п. н. е.) школа (460-130 г. п. н. е.), који је предавао и писао о хирургији (Corus Hipocraticum). Описао је имобилизација и екстензију, репозицију луксација и лечење рана као и изреку “Vis mediacatrih naturae”- моћ природе је велика.

Грчку медицину наслеђује и унапређује Александријска школа прогресом у анатомији са подвезивањем крвних судова и елективним операцијама. Од 150. година п. н. е. почиње грчко-римска медицина (Гален и Целзус). Након пада римске империје хируршки центар постаје Византија (Орибсзиј и Персан).

Средњи век[уреди]

С појавом ислама и надмоћи мухамеданског царства настаје период Арапске медицине која је преузела знања од хришћанске секте Несторијанаца (грчка медицина). Истичу се Расиса и Авицена који је написао “Цанон”. Током овог периода није било правог напредка, чак је и назадовала применом каутеризацијом ране, што се некритички преноси и у европску медицину.

Напредку медицине је допринела забрана свештеницима у XII веку да се баве медицином. Лаици почињу да се баве хирургијом и “Фабрица” од Руђера од Салерна постаје основни уџбеник током 300 година.

Крајем средњег века хирургија почиње да се развија у северној Италији (Салерно, Падова, Болоња) и Француској (школа Монтпелиен), да би крајем XV века папа Сикст IV службено допустио дисекцију лешева, тако да напредују знања из анатомије. Међутим велико уназађење се догодило када се од лекара, хирургија препустила писменим берберима, када је као вештина уназађена, а научни развој престао.

Ренесанса и почетак модерног доба[уреди]

Парацелсус (1493-1541) схвата лековиту моћ природе, а Версалиус у делу “Де хумани цорпорис фабрица” објављеном 1543. одбацује Галенову анатомију и даје основу за праву хирургију. Међутим и даље хирургију обављају бербери, као Амброисе Паре, који је одбацио метод спаљивања и подвезивао крвне судове.

Напредак почиње када је Лондонско удружење бербера и хирурга, на основу повеље Хенрика VIII из 1540. године почело да води контролу рада у хирургији земље.

Крајем XVI и почетком XVII века почиње се хирургија укључивати у програме медицинских школа, да би у XVIII веку у потпуности била преузета од стране медицинског сталежа, тако да се оперативна техника и мануелна вештина усавршавају. У Паризу се 1731. оснива Хируршка академија и до краја века Париз постаје центар светске хирургије. Ледран и Десаут 1741.- ексцизија и дебридмент ране, Лери -мемоари војне медицине и хирургије- ампутације екстремитета одмах по рањавању, пре развијања инфекције).

Савремена хирургија[уреди]

Научна открића која су омогућила данашњи развој хирургије су:

  • Анестезија (1844. Хораце Велс и 1846. V. Т. Мортон изводе инхалациону анестезију у Општој

болници у Массацхусеттсу.)

  • Асепса и антисепса (Игнац Семелвис, мађар, акушер у Бечу, уводи обавезно прање руку пре гинеколошког прегледа, чиме је смањио њихову смртност, а Луј Пастер 1850. поставља теорију по којој су изазивачи инфекција бактерије, а Јосеф Листер 1867. та сазнања уводи у хирургију).
  • Рендген 1895 уводи нови вид дијагностике, радиографију.
  • Трансфузија крви је омогућена открићем Карла Ландстаинера о аглутинацији еритроцита под утицајем серума другог човека- тако да је омогућено утврђивање крвних група. - Откриће пеницилина (Флеминг, 1928) омогућава пре- и постоперативно спречавање инфекција.

Бројни су хирурзи током овог периода својим умећем и ингениозношћу довели до развоја хирургије у данашњем обиму, као и напредком технологије. Хирургија будућности иде у смеру што мање трауме ткива и организма, као и на пољима микрохирургије, феталне, ендоскопске, трансплантационе хирургије, имплантације вештачких органа И ткива која се добијају на ткивним културама.

Основни задаци хирургије[уреди]

Основни задатак хирургије у било којим условима је да се помогне оболелом или повређеном. У зависности од услова окружења, на медицинским радницима је да се пацијенту пружи адекватна помоћ без обзира на услове који су у окружењу. Основни принцип пружања медицинске помоћи је никада не наудити пацијенту.

Помоћ указује квалификовано лице за обим помоћи који пружа (у оквиру прве помоћи то може бити и обучени лаик). Дијагностика и лечење се изводе у окружењу које омогућава њихово квалитетно извођење. То значи да у мирнодопским условима, прву помоћ, дијагностику, лечење и опоравак спроводе за то квалификовани медицински радници у оквирима својих надлежности у установама које су за пружање медицинских услуга опремљене. У ванредним условима (елементарне непогоде и рат), на свим медицинским радницима је да се прилагоде условима окружења и уз пожртвован рад остваре исти или сличан степен здравствене заштите. За такве услове свака здравствена установа има припремљене оквирне планове.

Уколико медицинско особље није у могућности да на датом месту и времену пружи најбоље могуће лечење пацијенту, дужно је спровести неопходне медицинске мере да оспособи пацијента за транспорт до најближе адекватне установе, где ће се лечење завршити.

Спољашње везе[уреди]