Хочкис H-39

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хочкис Х-39

Тенк Хочкис Х-39.
Тенк Хочкис Х-39.

Основне карактеристике
Број примерака ~1200
Брзина на путу 36 km/h
Брзина ван пута  ? km/h
Досег 120 km
Димензије и маса
Дужина 4,22 m
Ширина 1,95 m
Висина 2,15 m
Опрема
Главно наоружање 37 mm топ
Споредно наоружање 1 × 7.5 mm митраљез, спрегнут са топом
Оклоп 40 mm
Мотор Бензински, 6-цилиндара
Снага (КС) 120 КС
Снага (kW) 89 kW
Посада
Посада 2
Хочкис Х-39.

Хочкис Х-39 (фр. Hotchkiss H35) је био француски тенк дизајниран у периоду између Првог свјетског рата и Другог свјетског рата, са намјером да буде кориштен у француским коњичким јединицама. До 1940. израђено је око 1000 примјерака.

Хочкис Х-39 је у ствари развијена верзија тенка Х-35, који је имао многобројне проблеме. У литератури се због тога понекад помиње и као Х-35, Х-35/39 или Х-39.

Карактеристике[уреди]

Оклопно тело тенка Х-39 било је сачињено од неколико ливених секција спојених закивцима. У предњем делу борбеног одељења, мало удесно од уздужне осе тенка било је место за возача до којег се стизало кроз отвор у предњој оклопној плочи тенка заштићен двокрилним поклопцем. Возачу је такође на располагању био и отвор за напуштање тенка у случају опасности који се налазио у поду тенка. На тенковима Х-35 и Х-39 коришћена је ливена купола која је такође употребљена и на тенковима Рено Р-35 и Р-40. За осматрање терена командир тенка користио је малу ротирајућу командну турелу на крову куполе. У куполу се улазило кроз отвор на њеном задњем делу који је, у отвореном положају служио и као седиште за командира док је тенк на маршу. Погонско одељење налазило се у задњем делу оклопног тела тенка са мотором улево и резервоаром за гориво удесно од уздужне осе тенка. Борбено и погонско одељење били су међусобно одвојени противпожарном преградом.[1]

Главна мана француског тенка Х-35/39, као и већине француских тенкова из међуратног периода (Сомуа С-35/40, Рено Р-35, Б-1 и др.) била је једночлана купола. То је значило да је командир тенка, поред командовања посадом, морао да врши функцију послужиоца на топу и нишанџије. Овакав распоред задужења значајно је смањио борбену вредност француских тенкова који су по својим осталим карактеристикама могли равноправно да се мере са немачким тенковима. Једини француски тенк уведен у наоружање француске војске пре немачког напада, који је имао двочлану куполу био је лаки тенк Рено АМЦ-35.

Борбена употреба[уреди]

Тенкови Х-39 у Југославији у саставу њемачких јединица.

Године 1940. Х-39 је био други по бројности у саставу француске војске (иза Рено Р-35 тенка), али одређени број старих ФТ-17 тенкова је и даље задржан. Тенк се показао добрим за подршку пјешадије, али је употребљиван у малим групама, развученим по фронту, и није могао да се озбиљније супротстави нападима њемачких тенкова, који су нападали у маси у саставу оклопних јединица. Топ тенка Х-39 није био подесан за борбу против тенкова противника, због мале почетне брзине пројектила.

Велики број је пао у њемачке руке по капитулацији Француске, и даље су кориштени од Нијемаца у почетној фази напада на СССР као и за окупационе задатке у Европи. Немци су заробљене тенкове опремили радио уређајима и новим командним куполама које су на себи имале двокрилни поклопац и омогућавале су командиру далеко бољу прегледност бојишта. Одређен број тенкова Х-35 и Х-39 модификовани су уклањањем куполе и постављањем немачког противтенковског топа Пак 40 калибра 75 mm у отворено оклопно борбено одељење монтирано на постојеће тело тенка. Оваква противтенковска модификација тенка произведена у 24 примерка почев од 1942, добила је немачку ознаку 7.5 cm Pak 40 L/48 auf Gw 39H (f). Од 1942 Немци су такође модификовали 48 тенкова овог типа постављањем хаубице калибра 105 mm у отворено оклопљено надграђе по изгледу слично противтенквоској модификацији. Нова возила са немачком ознаком 10.5 cm Panzer-feldhaubitze 18 auf Sfh 39 (f) или 10.5 cm le FH 10 GW 39H (f) као и противоклопне модификације коришћене су у борбама у Француској током 1944.

Неки су кориштени од Француза на Блиском истоку током Другог светског рата, а послије рата их користи Израел у рату 1948., а остају у служби све до 1956.

Референце[уреди]

  1. ^ An Illustrated Guide to World War II Tanks and Fighting Vehicles, Christopher F. Foss, Salamander Books Ltd. 1981, стр. 14. ISBN 978-0-86101-083-7.

Литература[уреди]