Хрвати у Војводини

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хрвати у Војводини
DjevojkeSvJurajGospaSnježnaa.jpg
Укупна популација

око 47.033[1]

Популација
Суботица 10.424[2]
Сомбор 8.106[3]
Нови Сад 6.269[4]
Сонта 2.966
Сремска Митровица 2.130
Бачки Моноштор 2.043
Петроварадин 1.364
Рума 1.027
Доњи Таванкут 1.234
Бачки Брег 738
Шид 724
Језици
Хрватски језик и српски језик
Религија
претежно католичка
Етничке групе

индоевропска

  Словени
     Јужни Словени

Хрвати у Војводини су једна од националних мањина у тој аутономној покрајини Републике Србије.[5][6] Према према попису становништва из 2011. године, Хрвата је у Војводини било 47.033 и чинили су 2,43% становништва ове покрајине.[1] По вероисповести, Хрвати у Војводини су углавном католици, али има и других вероисповести,[7] док је хрватски језик један од шест службених језика Војводине.[8][9]

Порекло и насељеност[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Хрватизација

Око две трећине данашњих Хрвата у Војводини су буњевачког или шокачког порекла. Највећи број Хрвата Буњевачког порекла живи у селима у околини Суботице: Биково, Горњи Таванкут, Доњи Таванкут, Ђурђин, Мала Босна и Стари Жедник. Хрвати Шокачког порекла углавном живе углавном у: Сонти, Апатину, Бачком Брегу и Бачком Моноштору.[10]

Према подацима из 1851, на територији Војводства Србије и Тамишког Баната живело је 62.936 Буњеваца и Шокца и 2.860 Хрвата.[11]

Након ослобођења 14. маја 1945. године нове власти су уредбом наредиле да се припадници Буњевачке и Шокачке етничке групе бришу из евиденције народности Војводине и категоризују као Хрвати (факсимил декрета о брисању Буњеваца и Шокаца из номенклатуре народноси Војводине).[12]

Део Хрвата у сремским селима Хртковци и Никинци, у општини Рума, вуку порекло од католичких Албанаца, такозваних Климената, који су се тамо населили 1737. године, а део их је досељен из Лике почетком 19. века. [13] Временом су говорили само српским језиком а почетком 20. века после Свехрватског католичког конгреса под притиском католичког свештенства почињу да се изјашњавају као Хрвати.[14]

Историја[уреди]

Сеоба босанских католика у Подунавље и Потисје[уреди]

Склањајући се од тешких насиља ондашњих турских завојевача, Буњевци су крајем 17. века напустили своју стару постојбину, негде на тромеђи Босне, Херцеговине и Далмације. Један мањи део Буњеваца задржао се у северној Далмацији и Лици, а знатно већи део доспео је у Панонску низију.

Баварски кнез Максимилијан II Емануел је 9. јула 1687. препоручио Буњевце Војном савету у Бечу, да би им, ради становања, саградио три плота у Сегедину, Суботици и Баји.[15]

Под хабзбуршком влашћу[уреди]

Мађаризација[уреди]

Мађари су највеће успехе у помађаривању немађарског народа у Угарској постигли у првој половини 19. века, и то без државне власти, без мађарског званичног језика и без мађарске обавезне наставе. То им је успело једино захваљујући својој друштвеној и привредној превази над извесеним делом национално неизграђених и привредно заосталих народа Угарске. А пошто су добили власт у руке, покушали су да насилним путем убрзају однарођивање немађарског народа у Угарској. Међутим, ма како се то чинило невероватно, Мађари су до Револуције 1848/9. (за време Марије Терезије, Јосифа и Леополда II, и Фрање I) бројно напредовали сразмерно боље него после Нагодбе 1867.[16]

Будући да никога није било да им то замери или их одврати од тога, на десетине учених Буњеваца се мађаризовало. Зна се нпр. да се у периоду од 1782. до 1789. у Суботичкој гимназији веронаука предавала по „Старом катихизису“ (мађ. Öreg katekizmus), уџбенику који је без сумње био на мађарском. Године 1820. прописује тзв. „Сажетак за проучавање граматике мађарског језика у пет томова за шест разреда“ (лат. Epitome Institutionum Grammaticarum Linguae Hungaricae in quinque tomulis pro sex classibus). Тако се, ето, између осталог, мађаризовало у Суботичкој гимназији, коју су похађале десетине и десетине Антуновића, Видаковића, Вилова, Војнића, Вујковића и Вуковића, Дулића, Копуновића, Кујунџића, Малагурских, Марковића, Милашина, Милодановића, Мукића, Парчетића, Пијуковића, Прћића, Рудића, Скендеровића, Стипића, Сударевића, Тумбаса, и још многих и многих буњевачких породица.[17]

Међутим, не треба губити из вида следеће. Иако је освајачка способност школе и наставе у рукама владајућег елемента мања него што се обично мисли, ипак оне као оруђе мањинских група имају знатну, одбрамбену снагу. У великој мери оне могу да појачају пресудан утицај кућевног, породичног круга на национално опредељивање будућих нараштаја. Ово конзервативно деловање домаће средине врше у првом реду жене и мајке које су најближе деци и у најинтимнијем додиру са њима. Притом је жена и мајка и по свом друштвеном положају много већма одвојена од контаката и утицаја спољашњег света. Отуда је она најпоузданији носилац и чувар националних наследних добара. Познато је нпр. да су се Мађари стално тужили на друштвену повученост Буњевки, „јер су — како је остало забележено у 84. броју Бачког ревизора (мађ. Bácskai Ellenőr) — највећа сметња мађаризацији: жене и породични круг“.[16][18]

Ослобођење[уреди]

Лингвистичка мапа према мађарском попису из 1910. године

Приближавањем српске војске граници монархије, јачала је и политичка активност српског и буњевачког становништва у Војводини.[19]

Пар дана пре доласка српске војске у Суботицу, суботички прваци су формирали Народни одбор Буњеваца и Срба (10. новембар).

Једна група буњевачких омладинаца пронела је 10. новембра велику хрватску заставу кроз главне улице у Суботици, кличући Југославији и позивајући народ на велики народни збор. Појава националне словенске заставе по суботичким улицама изазвала је силно одушљевљење у народу. Представници власти гледали су тај призор са резигнацијом.[20]

Ослободилачка српска војска је најзад пристигла 13. новембра, а Блашко Рајић их је поздравио следећим речима:

Викицитати „Господо! У име буњевачко-српског народног вића, у име 70.000 Буњеваца и Срба, који у овом граду станују, част ми је поздравити Вас, као вође победоносне српске војске, као ослободитеље потлачених народа испод тешког јарма... Добро нам дошли, живјели![21]
({{{2}}})

У Краљевини Југославији[уреди]

У кругу истакнутих буњевачких јавних радника осуђују се они, који су „одмах после доласка српске војске и после Ослобођења Суботице са стране послати да од Буњеваца на силу направе Хрвате и то оне Хрвате, који нису хтели да чују за српско-хрватско јединство“. Било како му драго, наредни период је свакако обележен по разбијању историјске српско-буњевачке слоге, „која је своју кулминацију била достигла у данима ослобођења“.[22]

Други светски рат[уреди]

Терор Хортијевог режима у Бачкој. Лешеви на Сенћанском путу у Суботици.

У Бачкој је мађарска окупација донела нове притиске и прогоне, а реваншизам се усмерио прво на Србе па онда и на остале Словене.[23]

Након Другог светског рата[уреди]

Факсимил о укидању права на изјашњавање Буњевцима и Шокцима 1945. године

Дана 6. новембра 1944. на народном звору у Суботици и Сомбору генерал Божидар Масларић је говорио на партијским састанцима КПЈ о "хрватству Буњеваца“. Исто је учинио и генерал Иван Рукавина у Таванкуту 25. децембра 1944. Први корак нових власти је био да се избрише национални идентитет и име Буњеваца и Шокаца и да постану Хрвати. Овоме је свесрдно помагао католички клер.

Јосип Броз Тито је на оснивачком конгресу КП Србије, 8. маја 1945. говорио о Буњевцима када је истакао да су Буњевци Хрвати и да су они заправо творевина српских шовиниста.

Викицитати „Узмимо например Војводину. Ми градимо јединство и братство, али српски шовинисти у Војводини неће да признају Хрвату да је Хрват, већ га зову Буњевац“
(Јосип Броз Тито, 8. мај 1945.)

На овај начин нове власти су са највишег врха почеле на силу да асимилују Буњевце.[24]

Пред и после распада СФРЈ[уреди]

Стање данас[уреди]

Језик[уреди]

Пословником Скупштине АП Војводине из 2002. године хрватски језик ушао је у званичну употребу.[25] Тако је требало да постане службени језик у Војводини, али будући да то није потврдила Скупштина Србије, одлука није ступила на снагу[26][27]

Године 2009. Статутом АП Војводине хрватски језик и писмо уведени су као један од службених језика и писама у органима и организацијама Аутономне Покрајине Војводине. Постоји преводилац за хрватски језик у Служби за преводилачке послове при покрајинском секретаријату за образовање, управу и националне заједнице.[25]

Хрватски језик у управи и медијима[уреди]

На целој територији града Суботице од 1993. године хрватски је био службени, али то је значајније заживело тек када је установљена општинска Служба за преводилачке послове на хрватском језику, што је било 2004. године.

Одлуком Скупштине општине Сремска Митровица од краја 2005. године, хрватски језик је званичан у Старој Бингули. Општина Апатин прогласила је 2006. године хрватски језик и писмо службеним у Сонти, док је сомборски статут из 2008. године увео хрватски као службени у Моноштору и Бачком Брегу.[28]

По стању од новембра 2009. године, хрватски језик је службени језик на подручју Суботице, Сомбора, Сремске Митровице, Шида и Апатина.[29][30] Од јесени 2009. године, хрватски језик с елементима националне културе се учи у основним школама у Плавној и Вајској.[31] У Сремској Митровици се хрватски језик учи у школама такође од јесени 2009. године, али као факултативни предмет.[32] Према договору од 8. децембра 2010. године, у Бачу је у школама започето са спровођењем изучавања хрватског језика и националне културе.[33]

Након што се то дуго најављивало, 1. марта 2010. други програм Радио-телевизија Војводине је започео да емитује редован програм на хрватском језику. Велику улогу у овом догађају је било доношење Статута Војводине који је увео и хрватски језик као службени језик у Војводини. На Трећем програму Радио Новог Сада, намењеном мањинским националним заједницама, РТВ је започео получасовни радијски програм на хрватском језику.[34]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б [1], Приступљено 29. 4. 2013.
  2. ^ „O Subotici (Upoznaj Suboticu - Opšte informacije)“ Приступљено 12. 2. 2012.. 
  3. ^ „Детаљније о Сомбору - Званична интернет презентација града Сомбора“ Приступљено 12. 2. 2012.. 
  4. ^ „Становништво | Novi Sad“ Приступљено 12. 2. 2012.. 
  5. ^ „Влада Републике Србије; Националне мањине“ Приступљено 7. 2. 2012. 
  6. ^ „Vlada Autonomne Pokrajine Vojvodine - Upoznajte Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu, Vlada Autonomne Pokrajine Vojvodine - Upoznajte Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu“ Приступљено 12. 2. 2012.. 
  7. ^ „Становништво Војводине“ Приступљено 12. 2. 2012.. 
  8. ^ „Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, upravu i nacionalne zajednice“ Приступљено 12. 2. 2012.. 
  9. ^ „Službena uporaba hrvatskog jezika“ Приступљено 12. 2. 2012.. 
  10. ^ Лазо М. Костић, Српска Војводина и њене мањине, Нови Сад, 1999.
  11. ^ др Душан Ј. Поповић: Срби у Војводини, књига 3, Нови Сад, 1990.
  12. ^ Aleksandar Raič. (februar 2010). „Nacionalna zajednica Bunjevaca i Statut AP Vojvodine“. Bunjevačke novine, br. 56, pp. 20., Приступљено 29. 4. 2013.
  13. ^ Hrvoje Salopek: Ogulinsko-modruški rodovi, Matica hrvatska Ogulin, Hrvatska matica iseljenika Zagreb, Hrvatsko rodoslovno društvo "Pavao Ritter Vitezović" Zagreb, Zagreb, 2007.
  14. ^ Borislav Jankulov, Pregled kolonizacije Vojvodine u 18. i 19. veku, Novi Sad-Pančevo 2003, pp. 61.
  15. ^ Bernardin Unji, Istorija Šokaca, Bunjevaca i bosanskih franjevaca, Subotica 2001, pp. 45.
  16. ^ а б Владан Јојкић, Национализација Бачке и Баната. Етно-политичка студија, Нови Сад 1931, стр. 83-89.
  17. ^ Васа Стајић, „Мађаризација и демађаризација Буњеваца“, Летопис Матице српске, год. 104, књ. 325, св. 1/3 (јули-авг.-септ. 1930), стр. 167-169.
  18. ^ Стајић, „Мађаризација и демађаризација Буњеваца“, стр. 170.
  19. ^ Saša Marković (novembar 2008). „Dani oslobođenja (treći deo)“. Bunjevačke novine, br. 41, pp. 20
  20. ^ Spomenica oslobođenja i ujedinjenja grada Subotice, Subotica 1938, pp. 4.
  21. ^ Nevenka Bašić Palković. (novembar 2006). „Spomenica oslobođenja i ujedinjenja grada Subotice“. Bunjevačke novine, br. 16, pp. 13
  22. ^ Alba M. Kuntić, Bunjevac Bunjevcima i o Bunjevcima, Subotica 1930, pp. 29.
  23. ^ Geza Tikvicki, Slike iz ustanka u Bačkoj, Beograd 1989, pp. 316-317.
  24. ^ Никола Бабић: Хрватство Буњеваца, Приступљено 29. 4. 2013.
  25. ^ а б „Hrvatsko nacionalno vijeće u Republici Srbiji - Službena uporaba hrvatskog jezika“ Приступљено 11. 3. 2012.. 
  26. ^ „Hrvatski postaje službeni jezik u Vojvodini - Vijesti.net - Index.hr“ Приступљено 11. 3. 2012.. 
  27. ^ „Руње: Хрватски - службени језик у Војводини! - РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА ВОЈВОДИНЕ“ Приступљено 11. 3. 2012.. 
  28. ^ „Hrvati u Vojvodini danas: 4.4. Službena uporaba hrvatskoga jezika i pisma“ Приступљено 13. 3. 2012.. 
  29. ^ „Šid: Hrvatski - službeni | Srbija | Novosti.rs“ Приступљено 13. 3. 2012.. 
  30. ^ „Radio Subotica: Tradicijski nazivi naselja vraćaju mještanima osjećaj sigurnosti“ Приступљено 13. 3. 2012.. 
  31. ^ „Škola u Vajskoj: Započelo izučavanje hrvatskoga jezika | Aktualno | Hrvatska Riječ“ Приступљено 13. 3. 2012.. 
  32. ^ „Mitrovački Ä‘aci uče hrvatski jezik“ Приступљено 13. 3. 2012.. 
  33. ^ „Radio Subotica: Hrvatski u školama i u Baču“ Приступљено 13. 3. 2012.. 
  34. ^ „РТВ премашила стандарде ЕУ - РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА ВОЈВОДИНЕ“ Приступљено 13. 3. 2012.. 

Спољашње везе[уреди]