Хрватска у унији са Угарском

Из Википедије, слободне енциклопедије
Coat of arms of Croatia.svg

Овај чланак је део серије о
историји Хрватске

Главни чланци
Категорија: Историја Хрватске

Током владавине угарских владара из династије Арпадовића (1102. – 1301.), много ствари се догодило на штету Хрватске, јер су мађарски владари највише водили рачуна о својим интересима, док им интереси Хрватске и нису били тако важни. Иако је први краљ из династије Арпадовића, Коломан (1102. - 1116.) доделио неке повластице хрватским великашима, насељавање немачког и мађарског властелинства води ка једном новом феудалном устројству утемељеном на донацијама. Наиме, током тог времена развитак политичких и других прилика у Европи захтевао је јаку војску која се могла уздржавати само територијално, па је Коломан све земљишне поседе, који нису били већ у поседу слободних сељака или властелина, давао војницима у замену за војну обавезу. Хрватско племство се такође феудализује и нестају старе структуре хрватског племства жупанијског устројства, а јавља се нови облик са судском, управном и извршном влашћу. Мађарски краљеви су именовали хрватског бана, делили су донације властелинима, потврђивали законе донесене на хрватском и славонском сабору и заповедали удруженом угарско-хрватском војском. Хрватски бан је имао обавезу управљања администрацијом, судством, финансијама и предводио је хрватску војску у ратовима. Поједине породице су се, захваљујући донацијама, толико осилиле и на тај начин уважавале и јак политички утицај (крчки и благајски кнезови, брибирски Шубићи, цетињски Неполићи, омишки Качићи, крбавски Курјаковићи).

Млетачко – мађарски ратови[уреди]

Чим је проглашен за краља, Коломан је настојао да овлада далматинским градовима, што је наравно узроковало сукобе са Венецијом, која је опет настојала да задржи своју доминацију над Јадраном, а повремено и са Византијом, који је сматрао подручје Јадрана својим утицајним простором. Ипак, Коломан је, ступивши у савез са Византијом, која је ратовала против Нормана, 1107. године потчинио Далмацију после кратког отпора који му је пружио град Задар 1105. године. Иако је далматинским градовима остављена аутономија, они су се убрзо поново дигли против краља, који је у Сплиту и Задру оставио своје војне јединице, а на чело бискупија поставио Угаре. 1115. године Венеција започиње Млетачко-угарски рат (1115–1126.) против Мађара и након почетних успеха и после пораза бана Кледина код Задра (1116.), успева да заузме целу далматинску обалу и хрватске градове Биоград и Шибеник. У сукобу против краља Стјепана II (владао 1116–1131.), Венеција 1117. године доживљава пораз под Задром и присиљена је на петогодишње примирје при чему јој остаје само Задар. Ипак, 1125. године, Млечани успевају да овладају целом Далмацијом након што им је пошло за руком да освоје Трогир и Сплит, а разоре Биоград. У поновном рату 1133. године, током владавине краља Беле II (1131–1141.), Венеција губи превласт над Далмацијом, а задржава се само у Задру (по неким списима и Задар је од 1134. – 1141. године био под краљевом власти) и на острвима до 1172. године. Шибеник је добио аутономију 1167. године.

Сукоби са Византијом и пад Задра под млетачку власт[уреди]

Користећи династичке борбе у Мађарској, Византија започиње рат против Мађарске половином 12. века. Византијски цар Манојло I упада 1164. године у Срем и Бачку и присиљава краља Стјепана III (1162—1164.) да се званично одрекне Хрватске и Далмације у корист свог брата херцега Беле који је био царев штићеник. Један део царских снага под заповедништвом Ивана Дука је 1165. покорио Босну, као и целу Хрватску и Далмацију до реке Бојане због немоћи бана Ампудија. Бан Ампудије је 1166. године ушао са новим снагама у Хрватску и уз помоћ народа који се дигао на устанак заробио византијског намесника Никифора Халуфа и ослободио Хрватску и неке далматинске градове. Византијски заповедник Андроник Контостефан је у бици код Земуна поразио мађарске снаге под жупаном Дионизијем 8. јула 1167. године и принудио краља Стјепана IV (1163. – 1172.) да Хрватску и Далмацију, од Неретве до Крке, као и Босну, Срем, источну Славонију и део Бачке трајно преда Византији, која је поставила свог намесника у Сплиту. Венеција је задржала Задар и Трогир са острвима.

Бела III (1172–1196.), после цареве смрти 1180. године заузима Срем, Босну, Хрватску и Славонију. Задар исте године одбацује млетачку власт и организује краљевску војску, која 1187./1188. године одбија нападе Млечана на Задар. Византија се 1186. године одриче власти над Далмацијом, а Венеција је, до Четвртог крсташког рата 1202. године, само задржала северна острва. 1202. године Млечани су уз помоћ крсташа заузели Задар и Задрани се 1205. године обавезују на бирање Млечанина за кнеза и надбискупа и учествовање у борбама на страни Млечана дуж Јадрана. Задар, уз кратке прекиде, остаје под млетачком влашћу све до 1358. године.

Владавина краља Андрије II (1205. – 1235.)[уреди]

Током владавине краља Андрије II убрзан је процес друштвеног раслојавања. Моћ феудалаца, клера и крсташа се увећала. Средње и ниже властелинство, оптерећено учесталим ратовима и самовољом великаша, 1222. године принудило је краља да Златном булом ограничи своју власт, права и донације великашима, а племству, које је почело да се организује као сталеж, допусти да на годишњим зборовима помоћу протеста и отпора може утицати на краљеве одлуке. За противуслугу, племство је морало ратовати о свом трошку унутар земље у случају непријатељског напада, а изван земље о краљевом трошку. На овај начин је ослабљена власт жупана, а и поступно распадање жупанија.

Монголски упад у Мађарску и преуређење краљевине[уреди]

Током владавине краља Беле IV (1235. – 1270.) Монголи су под заповедништвом кана Бату провалили у Мађарску и поразили мађарске снаге 1241. године у бици на реци Шају. Краљ Бела IV се прво повукао у Загреб, а затим 1242. године у Далмацију тражећи заштиту у Сплиту, Клису и Трогиру. Славонија је била препуштена пустошењу Монгола, који су разорили градове, па чак и Загреб са катедралом. Вест о смрти кана Оглаја, натерала је Монголе да напусте Далмацију и преко Босне, Србије и Бугарске се врате у јужну Русију. Приликом напуштања опустошили су Дубровник и Котор.

Продор Монгола у Мађарску и Славонију приморали су краља после одласка Монгола на преуређење војног устројства. Обновљени су и утврђени многи жупанијски градови, а око многих градића су постављени бедеми. Градићи су насељени углавном Немцима којима се биле дате и неке повластице (Вараждин, Самобор, Петриња, Крижевци, Бихаћ). Осим тога започело је оснивање слободних градова изван утицаја жупана. Јединствена краљевина Хрватска је 1260. године подељена на два дела:

  • Хрватску и Далмацију са хрватско-далматинским баном на челу уз стални сабор и
  • Славонију са славонским баном са засебним сабором.

На челу хрватске војске је био херцег, краљев заменик, а када њега није било, војском су заповедали банови (1260–1476. два бана, а отада један заједнички хрватско-далматински-славонски бан).

Први сталешки сабор читаве Славоније одржан је 1273. године у Загребу, где је племство у сарадњи са баном започело извршавање законодавне улоге у држави, док су жупаније извршавале судску и управну власт.

Пропаст династије Арпадовића[уреди]

Настале великашке борбе су погодовале јачању и богаћену великаша, што је опет водило ка осиромашењу грађанства, и нестајање слободних људи, који су крајем 13. века све више постајали зависни кметови. Велики феудалци су краљевим донацијама, али и у међусобним борбама толико ојачали да су преко пола века готово независно владали у Хрватској и Славонији. Тако је брибирски кнез Павле И. из братства Шубићи, као приморски бан (око 1273. године), искористио борбу за престо између Арпадовића и Анжувинаца и 1292./1293. стекао као државину (доминиум) читаву Хрватску и Далмацију, као и наследну власт бана, а привремено је потчинио и Хум и Босну.

Хрватска током династија Анжувинаца[уреди]

Карло I (1301. – 1342.)[уреди]

Бан Павле је из Напуља довео Карла I Анжувинца који је након десетогодишње борбе са Арпадовићима успео да постане краљ у Мађарској. Карло I је сврсисходно потпомагао отпор против Млетака на острвима Крку, Пагу и Хвару (1310.), а нарочито устанак у Задру, који су Млеци 1311./1313. опседали, али како није имао јаку морнарицу, Карло И. их није могао потиснути из Далмације. Након очеве смрти 1313. године, бан Младен је предао Задар Венецији, а разједињено хрватско племство, на челу са Курјаковићима и Нелипићима, које се отимало власти брибирских кнезова, није било у могућности да се одупре Млечанима.

Када је у рату против српског краља Уроша II Милутина (1319. – 1320.), Карло I успео продором са севера да заузме Мачву, бан Младен је незаинтересовано деловао као подршка са запада кроз Босну. Та неактивност бана Младена је разљутила Карла I, па је послао удружене снаге славонског бана Ивана Бабонића и кнеза Франкопана против бана Младена које су га поразиле у бици у Пољицима 1322. године. Бан Младен је свргнут с авласти и одведен у Мађарску, што је Венеција искористила и проширила власт над далматинским градовима. Тек када су шибенске и трогирске морнарице, потпомогнуте венецијанским галијама, упале у Скрадин и Омиш, хрватско властелинство, у одбрани своје независности, се окупило око кнеза Нелипића, који је јавно показивао отпор Карлу I, и одузело краљевске градове Книн и Унац, а потом поразило славонског бана Микца 1326. године.

У међувремену је босански бан Стјепан II Котроманић (1322–1353.) успео да врати независност Босни и заузме подручје између Неретве и Цетине.

Лудовик I (1342. – 1382.)[уреди]

Лудовик I је наставио политику потчињавања великих хрватских феудалаца који се губили своју моћ у међусобним сукобима. Он се такође ангажовао и у борби на Јадранском мору против Венеције, која је представљала сметњу краљевим жељама за влашћу у Напуљу. За банове је постављао готово увек племиће страног порекла. Успео је да се обрачуна са Нелипићима и Курјаковићима, као и са брибирским кнезовима из братства Шубића и заузме градове Книн, Клис, Омиш, Скрадин, Унац и Островицу. Своју премоћ ојачао је и потчињеним вазалима, принудивши их да му се прикључују у ратним походима, али и најамничким одредима које је упоредо стварао и на чије је одржавање увео и нови порез 1351. године – деветину. Упркос његовим настојањима да освоји далматинске градове, у томе није успео, првенствено због непоседовања морнарице.

Далматински градови, под млетачком влашћу, су се брзо развијали, нарочито због својих трговачких бродова. Венеција која је своје трговачке интересе имала изван Јадранског мора помагала је, а не спутавала развитак далматинских поморских градова, при чему се нарочито истицао Дубровник, али и Трогир и Корчула у бродоградњи.

Лудовик I је против Венеције водио три рата.

  • Први рат је вођен због Задра (1345. – 1346.) који је затражио краљеву заштиту, када је Венеција послала своје снаге против бунтовног града. Иако је био одбијен први напад Млечана, након неуспелог покушаја славонско-хрватског бана Банфија и босанског Стјепана I Котроманића деблокирања града у новембру 1345. године, у јуну следеће године краљ Лудовик I је са 30 хиљада војника безуспешно покушавао да помогне и морао се повући, након чега се и Задар због несташице хране, након шестомесечне опсаде морао предати Венецији.
  • Други рат (13561358.) године, Лудовик И је започео рат против Венеције у сарадњи са Ђеновом у циљу преотимања Далмације. Тада су се главне битке водиле на фурланском подручју, где су краљеве снаге потукле млетачке код Тервисија и заузеле више утврђених градова. У Далмацији, снаге под заповедништвом бана Ивана Ћуза, а у чијем саставу су се налазиле и снаге кнезова Франкопана, Нелипића, Угринића и Хрватинића, су 1357. године успеле да разоружају млетачке снаге у Сплиту, Трогиру и Шибенику. Исте године су успеле и да освоје Задар, осим тврђаве, а потом и Брач, Хвар а убрзо и Нин. Задарским миром од 18. фебруара 1358. године Венеција се одрекла права на читаву Далмацију са острвима и предала је краљу, под чијом ће влашћу остати све до 1409. године. Заузврат је краљ вратио Венецији освојена подручја у Фурланији и Истри, а Дубровник је исте године дошао под краљеву власт. Због недостатка бродова, Венеција је ипак задржала превласт на мору.
  • После пораза у трећем рату (1378. – 1381.), Венеција је, Торинским миром 1381. године, признала створено стање Задарским миром и обавезала се на плаћање годишњих накнада од 7 хиљада дуката. У том рату се Лудовик И удружио с Ђеновом, Падовом, Вероном и Горицом против Венеције.

Осим са Млечанима, краљ Лудовик И је ратовао и против Србије (1358–1359. ). Након другог рата и ослобођења Далмације, српске снаге су покушале продор у Мачванску бановину, где су биле одбијене, након чега су краљевске снаге продрле све до планине Рудник, док је хумски кнез Војновић приморао Дубровник на откуп мира.

Лудовик I је приморао 1357. године босанског краља Твртка да му уступи један део Хума и десну обалу Неретве, што је довело до мађарско-босанског рата 1363. године, у коме су снаге краља Твртка поразиле мађарске снаге.

У напорима за јачање краљевске власти Лудовик I је покорио целокупно високо хрватско племство, осим Франкопана и Благајских кнезова, који су били његови вазали. Током целе његове владавине, банску част није понудио ни једном хрватском великашу, већ искључиво нижим племићима из Славоније мађарског порекла. Крајем 13. века, Сабор је постао стални форум феудалне политичке организације, са правом учествовања сваког племића, а понекад и представника слободних градова.

Марија (1382–1385) и Карло I Драчки (1385–1386)[уреди]

Након Лудовикове смрти, Хрватска је поново била обухваћена феудалном анархијом, јер је властела покушавала да се отргне централној власти. Лудовика је наследила малолетна кћи Марија, која је владала под надзором мајке, Јелисавете Котроманић. Незадовољни женском владавином, великаши из Мађарске и Хрватске су 1385. довели из Напуља Лудовиковог рођака, ранијег хрватског херцега, Карла II Драчког на власт, који је одмах по крунисању био убијен од стране поборника потиснутих краљица. Убиство је довело до устанка већине хрватског и славонског племства, сврсисходно потпомогнутог од стране босанског краља Твртка и српског кнеза Лазара. Заседом код Горјана 1386. године устаници су предвођени мачванским баном Иванишем Хорватом заробили краљице. Тада су мађарски великаши на престо довели Маријиног мужа Жигмунда Луксебуршког (1387. – 1437.) чиме је и означен завршетак владавине династије Анжувинаца.

Хрватска током владавине Жигмунда Луксембушког[уреди]

Грб земаља круне светог Стефана

Чим је дошао на власт, Жигмунд Луксембуршки је потпомогнут млетачким снагама ослободио жену из заточеништва из Новиграда и наставио да води борбу против незадовољних великаша, који су за краља Хрватске и Далмације изабрали Карловог сина, Ладислава Напуљског (1386. – 1409.). У међувремену је босански краљ Твртко проширио своју власт на Хрватску. Заузео је подручја јужно од Велебита и Далмацију (осим Задра) и 1390. године се прогласио краљем Далмације и Хрватске. Након смрти Твртка, босанки краљ Добаш је вратио ове крајеве краљу Жигмунду и омогућио му да покори браћу Хорват, који су били челници у скидању краљице Марије са престола. Хватање Хорвата је нанело велику штету страни Ладислава Напуљског.

Након победе у бици на Косову 1389. године, Турци су се приближили границама Жигмундовог краљевства и 1391. године провалили у Срем. Краљ је са својим одредима, у којима су учествовали и бан Горјански, великаши Моровић и Лацковић, као и далматинске галије, доживео пораз код Никопоља (1396.). После сабора у Крижевцима (1397. године - Крвави сабор) на којем је убијен бан Лацковић, избио је устанак против Жигмунда у Хрватској и Босни. На чело устанка је стао босански војвода Хрвоје Вукчић Хрватинић који је одбацио Жигмундове одреде и 1398. године привремено освојио Дубичку жупанију.

1403. године Ладислав Напуљски долази у Задар и крунише се мађарско-хрватским краљем, али због неуспеха у Мађарској, он се повлачи поново у Напуљ, а војводу Хрвоја именује сплитским херцегом.

У Мађарско-босанским ратовима (1404. – 1407.), Жигмунд је успео да продре у неке босанске градове, савладавши босански отпор код Добора, после чега га Хрвоје и остали хрватски великаши признају за краља.

Ладислав Напуљски, видевши да се не може одржати на престолу, 1409. године за 100 хиљада дуката продаје Венецији своја права на Далмацију уступајући јој и градове Задар, Новиград, Врану и Паг. Венеција убрзо покорава и сва северна острва осим Крка. Жигмунд 1410. године постаје Рекс Романорум (немачко - римски краљ), а већ следеће године покушава се снажним ратом обрачунати с Венецијом (14111413.), која је од 1409. године опседала Шибеник, а 1411. године од Сандаља Хранића купила Островицу и Скрадин и нападала Ломбардију и Фурланију. Рат се завршава петогодишњим примирјем склопљеним у Кастелету, уз status quo и млетачку ратну одштету.

Жигмунд је прогласио 1413. године херцега Хрвоја издајником због пустошења Сандијевих поседа и повезаности с Турцима, одузео му све градове, лишио га титуле сплитског херцега и наредио заузимање његових поседа. Брач, Корчула и Хвар долазе под дубровачку управу, а жупа Сана под управу благајских кнезова. Хрвоје бежи у Јајце и позива Турке у помоћ. 1414. године Турци побеђују великашке одреде и продиру дубоко у Хрватску и Славонију, а 1415. године победом код Добоја и истерују мађарско-хрватску војску из Босне, која је дошла како би одржала мађарски утицај.

По истеку петогодишњег примирја 1418. године, Венеција је поново ступила у нови рат с Мађарском, продрли у Фурланију и Истру и напали далматинске градове. Рат је завршен без мира, али Венеција је трајно истиснула Мађарску с Јадрана јер је чврсто овладала 1420. године Истром, Фурланијом, Трогиром, Сплитом и јужним острвима. Због своје заузетости немачким царством, Жигмунд је потпуно занемарио Хрватску, која је изгубила, осим Сења, сваку боље везу с морем, а постала је и надирањем Турске све изложенија нападима. Дубровник је остао под краљевом влашћу. У Хрватској је порасла моћ крчких кнезова - Франкопана, чија се власт 1426. године проширила на готово целу Хрватску, до Цетине и на подручје око реке Уне. Хрватским Загорјем и Славонијом су овладали цељски грофови.

У раздобљу од 1436. – 1456. Хрватском управљају, браћа Таловци, који су спречили даљи успон Франкопана, чија моћ од тог времена почиње да слаби. Крбавски кнезови Курјаковићи у Лици и благајски у подручју реке Уне успевају да задрже своје позиције, у Славонији јача власт кнеза Илочког.

Након смрти краља Жигмунда 1437. године, Хрватска се до 1527. године, када на власт долазе Хабзбурговци, налази под влашћу разних краљева.

Јачање Хрватске уочи налета Турака[уреди]

Учестали турски напади су принудили Жигмунда да мало уреди одбрану краљевине. Уведен је бандеријални састав, ојачана обрамбена моћ и бојна готовост земље. Уведена је ратна даћа (риз), а држава је 1435. године подељена на 7 области (табора) у којем су бандеријалне снаге сваког табора војно деловале на свом подручју. Хрватску је поделио на три табора:

  • Хрватски табор (Јадран и дуж Млетачке Далмације) – у одбрани овог табора су осим краљевске и банске бандерије учествововале и снаге три кнеза (крбавског, цетинског и крчко-сењског-модрушког), те снаге града Дубровника
  • Славонски табор (према Уни) – у одбрани овог табора је учествовало 5 великашких бандерија (славонски бан, загребачки бискуп, врански приор, благајски кнез и властелин Тот)
  • Усорски табор (већи део Славоније с јужном Мађарском, Босна, Мачва и Србија) – у одбрани овог табора учествују 4 бандерије из 7 славонских жупанија и 4 бандерије источно-славонских великаша, бандерија мачванског бана и Сребрника и босанских великаша, 6 доњомађарских жупанија и српски деспот са свим расположивим снагама.

Краљевске и банске бандерије су имале око 1000, а великашке око 500 коњаника, а жупаније су давале од пола до целе једне бандерије у коју су улазили племићи са кметовима. Одбрана државе и граница је била задатак краљевских и банских бандерија, састављених од најамника, а уведен је и општи позив (експедитио генералис).

Продор Турака[уреди]

Након пораза код Београда 1456. године, султан Мехмед II (1432. – 1481.) се привремено вратио у Истанбул, али је убрзо поново започео своја освајања. Кренуо је на Босну и упркос покушајима отпора заузео је Босну 1463. године, чиме је створена врло добра оперативна основа за деловање према Хрватској. Иако је краљ Матија Корвин безуспешно покушао 1463./1464. године да поново преотме Босну од Турака, успео је да освоји нека подручја и оснује Јајачку и Сребрничку бановину, као истурене одбрамбене тачке у одбрани Мађарске и Славоније, али је тако Хрватска постала потпуно отворена за турски продор који је претио Лици и Далмацији. Након смрти султана Мехмеда II, његов син Бајазит II (1481–1512.) је наставио са жељом даљег продора према средњој Европи. У почетку су само гранични санџачки бегови, а понекад и босански паша упадали са неколико хиљада акинџија у Хрватску. Због заузетости краља Матије Корвина, Хрватска је била препуштена слабим домаћим феудалним снагама, при чему је помоћ краљевских најамничких бандерија била нестална.

Слаби наследници Матије Корвина, Владислав II (1490. – 1516.) и Лудовик II (1516–1526.) су потпуно запустили одбрану земље. Краљ је одржавао само истурену касарну у Јајцу и давао врло малу помоћ у новцу хрватском бану и кнезовима. Одбрану Славоније су препустили домаћим снагама, повремено новчано и материјално потпомогнутим од Аустрије, папе и Млетака.

Тако слабу војну одбрамбену моћ Хрватске је краљем лета 1493. године искористио босански санџак-бег Хадум Јакуб-паша и продро преко Уне и Купе у Штајерску, опустошио и опљачкао Цеље и Птуј, а по повратку је опустошио и Загорје. Приликом повратка у Босну, на Крбавском пољу у Лици је тешко поразио хрватску војску под заповедништвом бана Емерика Деречанина у септембру 1493. године, после чега ниједан хрватски великаш, осим бискупа и кнезова Зринског и Франкопана, није више био у стању да успостави једну потпуну бандерију. Од 1513. – 1524. године, Турци су освојили Далматинску Хрватску, од Цетине до Зрмање, осим градова Клиса и Обровца. При турским продорима највише су страдали Лика, Крбава и северна Далмација, а након пада Београда и Шапца 1521. године, Турци су освојили и Срем, а 1526. године после битке на Мохачком пољу и источну Славонију до Осијека и Ђакова.

Турска освајања су довела и до промена у становништву Хрватске и Славоније. Бежећи пред турским походима у граничним подручјима се насељавају Власи, а поступно се јављају и сукоби сељака против властеле. Хварски пук под вођством Матије Иванића је подигао устанак против властеле 1510. године, али су га Млеци брутално угушили.

Спољашње везе[уреди]