Хрватско-словеначка сељачка буна

Из Википедије, слободне енциклопедије
Слика Отона Ивековића из 19. века с приказом погубљења Матије Гупца.

Хрватско-словеначка сељачка буна је назив за оружани устанак кметова из 1573. године који је букнуо на подручју данашње Хрватске и Словеније. Побуна је трајала дванаест дана до битке код Стубичних Топлица када су је угушиле трупе племића Фрање Тахија.

Позадина[уреди]

Стални упад Османлија крајем 16. века узроковали су осиромашење и економску нестабилност јужних територија Светог римског царства. Како би надокнадили губитке феудални господари стално су наметали нове порезе кметовима. Посебно окрутан према својим кметовима био је племић Фрањо Тахи у Хрватском загорју. Пошто царски двор у Бечу није одговарао на жалбе кметова, они су престали да плаћају порезе и удружили се са кметовима из суседне Штајерске и Крањске у оружаном устанку против племићког тлачења.

Побуна[уреди]

Побуна је готово истовремено избила 18. и 19. јануара 1573. године на великим подручјима Хрватске, Штајерске и Крањске. Програм устанка био је укидање владавине племства, укидање даџбина Католичкој цркви и организовање сељачке владе која би изравно била одговорна цару. На чело сељачке владе били су изабрани Матија Губец, Иван Пасанац и Иван Могаић.[1] Побуна је убрзо захватила преко 80 властелинстава. Вођа сељачке војске, Илија Грегорић, испочетка је имао успеха у борбама, али се ситуација преокренула покретањем племићких трупа.

Дана 5. фебруара 1573. код Кршког, капетан жумберачких ускока, Јосип Турн, поразио је словеначку кметску војску Николе Купинича, а наредног дана је подбан Гашпар Алапић поразио сељачку војску код Керестинца. Дана 9. фебруара, водила се одлучујућа битка код Стубичких Топлица. Губец и његових 10.000 војника пружили су јак отпор, али су после четверочасовне борбе били поражени од боље опремељене војске под вођством Гашпара Алапића.

После пораза последњих сељачких побуњеника, племићи су покренули репресију. Осим 3.000 кметова погинулих у битки, многи заробљеници су били обешени или рашчетворени. Матија Губец је био жив заробљен и после тога одведен у Загреб, где је окрутно погубљен на Марковом тргу 15. фебруара 1573. године. Према легенди, носио је ужарену гвоздену круну на глави, пре него су га рашчетворили.

Манојло Грбић у "Карловачком владичанству" пише да су Срби Жумберачки племству морали помоћи у гушењу те буне. Нема говора о Хрватима међу тадашњим кајкавцима, јер Антун Радић,зачетник етнологије код Хрвата наводи податак у "Дому" да су касније од Словенаца настали Хрвати кајкавци,јер сњ властела која се измицала пред Турцима, настанила међу њипа, па се по владарима и народ временом прозвао Хрвати.

Наслеђе[уреди]

Сељачка буна из 1573. године стекла је легендарни статус међу Словенцима и Хрватима. Она је надахнула многе књижевнике попут Мирослава Крлеже, Аугуста Шеное и Антона Ашкерца, вајаре Антуна Аугустинчића и Стојана Батича, те сликаре попут Крсте Хегедушића.

Музеји код дворца Оршића у Горњој Стубици и у Кршком посвећени су буни. На брду изнад Горње Стубице налази се монументални споменик Сељачкој буни, рад Антуна Аугустинчића из 1973. године.

По узору на овај догађај, 1975. године снимљен је у режији Ватрослава Мимице дугометражни филм Сељачка буна 1573.

Извори[уреди]

Литература[уреди]

  • Војна енциклопедија (књига трећа). Београд, 1972. година.
  • Илустрирана згодовина Словенцев. „Младинска књига“, Љубљана 2000. година.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]