Хрватско прољеће

Из Википедије, слободне енциклопедије

Маспок или Хрватско прољеће је био масовни националистички и сецесионистички покрет 1971. у Хрватској. Овај покрет је захтевао искључење употребе српског језика у Хрватској, и декларисао је Хрватску као националну државу Хрвата и Хрватску као наставак и наследницу средњевековне хрватске краљевине[1]. Уживао је подршку великог дела хрватских комуниста, политичког врха републике Хрватске и усташке емиграције на Западу[2].

Политичка природа покрета[уреди]

Три почетна питања са којима је Маспок почео свој напад на федерални систем Југославије су били расподела националног дохотка оствареног туризмом у Хрватској те суме новца коју Хрватска издваја у фонд неразвијених република и покрајина у СФРЈ и питање сужбеног хрватског језика. Маспок је захтевао признање хрватског језика као званичног језика у Хрватској и његову ексклузивну употребу у школама, медијима и джавном апарату што је значило изгон српског језика из Хрватске[1]. Даље, Маспок је инсистирао на специфичној природи и култури Хрвата које их чине различитим од осталих југословенских етничких група. Овај покрет, пошто је уживао масовну подршку у Хрватској, је такође захтевао посебну националну хрватску банку, хрватску армију и одвојено од југословенског, представништво у Уједињеним нацијама[3]. Matica hrvatska и Hrvatski tjednik су ишли тако далеко да су чак опубликовали нацрт устава нове хрватске државе[4].Matica hrvatska је у новембру 1971. опубликовала списак маспокових захтева: Хрватска да се дефинише као држава хрваског народа, Хрватска да има представништво у Уједињеним нацијама, да се оснује хрватка национална банка и уведе хрватски новац, да је хрватски језик језик командовања у ЈНА, да хрватски регрути служе војску само у Хрватској[5]. Матица хрватска је у време кулминације Маспока престала да ради на зајеничком речнику српскохрватског језика и одбацила Новосадски договор. Новосадски правопис српскохрватског језика је замењен Хрватским правописом који су написали Стјепан Бабић, Божидар Финка и Милан Могуш а штампала Матица хрватска исте 1971. године. Подршку Маспоку је пружио и Загребачки универзитет чији су студенти били најгласнији у тој подршци[6].

Развој и гушење Маспока[уреди]

По неким ауторима, Маспок је био усташка побуна под покровитељством Савке Дапчевић - Кучар, врховне личности тог тренутка у Хрватској и Мике Трипала. Кучар и Трипало били у вези са усташким воћством и свесно по њиховим директивама радили на разарању државе.[7][8]. На националистичке испаде и активност Матице хрватске, Савке Дабчевић-Кучар и Мике Трипала је указивао водећи комунист Хрватске тада Милош Жанко. Жанко је јануара 1970 на десетом пленуму хрватских комуниста оптужио Кучареву, Трипала и Пиркера да су се уротили, заједно са Матицом хрватском, против социјализма и да раде на дестабилизацији Југославије[9]. Уз Бакарићеву помоћ, и Брозово одобрење, Жанко је искључен из Савеза комуниста Хрватске[10].

Јосип Броз је угушио Маспок али је за узврат учинио велики уступак хрватском национализму. Дозволио је промену назива језика у Хрватској и 1974. је кофедерализовао уставом СФРЈ и дао републикама право вета на измене устава. Устав из 1974. је изазвао велико незадовољство српског народа у целој СФРЈ[11]. Водећи хрватски комунисти Савка Дабчевић-Кучар и Мико Трипало су били смењени са својих државних и партијских положаја а многи активисти и вође Маспока ухапшени и позатварани[12]. Међу ухапшеним и затвореним Маспоковцима су били Фрањо Туђман и Бруно Бушић [13].

Брозов обрачун са српском интелигенцијом и либералима у другим републикама[уреди]

Броз је искористио Маспок као изговор за гушење либералних захтева за демократизацију СФРЈ па је тако одстранио 1972. године из политичког живота српске комунисте Марка Никезића и Латинку Перовић те Словенца Станета Кавчича и Македонца Крсту Црвенковског. За владавину доживотног председника СФРЈ су били опаснији просвећени либерали и потврђени не-националисти (Никезић, Перовић) него хрватски Маспок [14].

Да би умирио хрватске националисте, Броз се је окомио на српску интелигенцију која је указивала на подређен положај српског народа у Југославији. Питања које су постављали Добрица Ћосић и Михаило Ђурић - зашто је дата аутономија Албанцима на Косову, зашто Срби у Хрватској немају аутономију, зашто је Војводина аутономна и поред тога што су Срби већинско становништво у Војводини су довели до политичког анатемисања и судског прогона.[15]. Професор Ђурић је, поводом Маспокове ескалације хрватскога национализна и сецесионизма, упозорио да тадашња ситуација у Југославији је неповољна за Србију не само због тога што је Србија немилосрдно и неправедно била оптуживана због централизма и унитраризма у прошлости, него и због тога што јој је забрањено да поставља питање одговорности оних који су починили геноцид над српским народом. Он је такође упозорио да границе СР Србије нису националне нити историјске границе српског народа.[16] Судски процес и пресуда професору Михаилу Ђурићу је била део политике равнотеже Брозовог режима у време када је Маспок кулминирао у Хрватској и када су многи Маспоковци били позатварани[17]

Неки процењују да је више од 2.000 људи суђено због учествовања у овим догађајима.[тражи се извор од 09. 2009.]

Утицај[уреди]

Доласком Слободана Милошевића на власт у Србији, политичким променама у Југославији, падом Берлинског зида, многи пролећари су се активирали и вратили из иностранства и основали нове политичке странке. Фрањо Туђман је основао Хрватску демократску заједницу и постао први председник самосталне Хрватске. Иван Звоминир Чичак је постао вођа Хрватског хелсиншког одбора за људска права (ХХО). Дражен Будиша је постао вођа Хрватске социјално-либералне странке. Савка Дабчевић-Кучар и Мико Трипало су постали оснивачи Хрватске народне странке.

Листа Маспоковаца[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Trbovich (2008), стр. 162.
  2. ^ Pavle Levi: Disintegration in Frames: Aesthetics and Ideology in the Yugoslav and Post-Yugoslav Cinema, Stanford University Press. 2007. ISBN . pp. 51
  3. ^ Vlastimir Sudar: A Portrait of the Artist as a Political Dissident: The Life and Work of Aleksandar Petrović, Intellect Books, 2013. pp. 202
  4. ^ Geert-Hinrich Ahrens:Diplomacy on the Edge: Containment of Ethnic Conflict and the Minorities Working Group of the Conferences on Yugoslavia, Woodrow Wilson Center Press, Mar 6, 2007. pp. 108
  5. ^ R. J. Crampton: The Balkans Since the Second World War, Routledge, Jul 15, 2014. pp. 133
  6. ^ Keith Langston, Anita Peti-Stantić: Language Planning and National Identity in Croatia, Palgrave Macmillan, Sep 10, 2014
  7. ^ Mirko Arsić, Dragan R. Marković: '68: studentski bunt i društvo, Prosvetni pregled, 1984. pp. 164
  8. ^ Милан Л Рајић: Српски пакао у комунистичкој Југославији: трилогија комунистичких злочина Изд. Пишчево, 1975. pp. 74
  9. ^ R. J. Crampton: The Balkans Since the Second World War Routledge, Jul 15, 2014. pp. 132
  10. ^ John R. Lampe: Yugoslavia as History: Twice There Was a Country, Cambridge University Press, Mar 28, 2000. pp. 308.
  11. ^ Momčilo Diklić Srbi u Hrvatskoj 1945-1991: period potiranja nacionalnog identiteta, Institut za Evropske studije, 2007. pp. 109-112
  12. ^ Cvijeto Job: Yugoslavia's Ruin: The Bloody Lessons of Nationalism, a Patriot's Warning Rowman & Littlefield, Jan 1, 2002. pp. 75
  13. ^ Nova Hrvatska 1972. pp. 74
  14. ^ Jasminka Udovicki, James Ridgeway: Burn This House: The Making and Unmaking of Yugoslavia, Duke University Press, Oct 31, 2000. pp. 73
  15. ^ Jasna Dragovic-Soso: Saviours of the Nation: Serbia's Intellectual Opposition and the Revival of Nationalism, McGill-Queen's Press - MQUP, Oct 9, 2002 стр 44
  16. ^ Hilde Katrine Haug: Creating a Socialist Yugoslavia: Tito, Communist Leadership and the National Question, I.B.Tauris, Mar 30, 2012
  17. ^ Nick Miller: The Nonconformists: Culture, Politics, and Nationalism in a Serbian Intellectual Circle, 1944-1991, Central European University Press. 2007. ISBN . pp. 202

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]