Хрватско прољеће

Из Википедије, слободне енциклопедије

Хрватско пролеће или МАСПОК (масовни покрет) је био политички покрет који раних 1970-их тражио већа права СР Хрватске у оквиру Југославије.

Развој[уреди]

Coat of arms of Croatia.svg

Овај чланак је део серије о
историји Хрватске

Главни чланци
Категорија: Историја Хрватске

Хрватско пролеће води корене од Декларације о имену и положају хрватског књижевног језика из 1967, коју је сачинила група утицајних хрватских песника и лингвиста. Након 1968. циљеви овог документа су прерасли у хрватски покрет за више права за СР Хрватску. Покрет је имао широку подршку, нарочито међу студентским организацијама.

Међу главним захтевима су била већа грађанска права за хрватске грађане[тражи се извор од 09. 2009.]. Други захтеви су тражили децентрализацију економије, што би омогућило републици да задржи више прихода од туризма. У просеку, преко 50% девиза је улазило у Југославију преко СР Хрватске, али је СР Хрватска задржавала 7% од тога. Захтевано је да се Народној банци Хрватске дозволи равномернија расподела профита. Одустајањем од обавезе да се користи Народна банка Југославије, република би се одрекла права да користи савезни фонд за неразвијене крајеве. СР Хрватска је користила 16,5% новца из савезног фонда између 1965. и 1970, док је СР Србија (највише због Косова и Метохије) користила 46,6%. Такође се поставило питање монопола Југословенске инвестиционе банке и Банке за спољну трговину из Београда на сва страна улагања и трговину.

Хрвати су такође протестовали против општих економских питања као што је повећана економска емиграција у земље западне Европе и сматрали су да југословенска влада недовољно ради да заустави такав тренд. Појавила су се питања зашто Југословенска народна армија шаље младиће у друге републике, а не у републике из којих потичу.

Покрет је организовао демонстрације 1971, а хиљаде[тражи се извор од 09. 2009.] загребачких студената је јавно протестовало.

Тројица хрватских лингвиста (Стјепан Бабић, Божидар Финка и Милан Могуш) су 1971. објавили „Хрватски правопис“, који је убрзо забрањен и све копије су спаљене. Међутим, једна копија је сачувана, и објављена је у Лондону.

Југословенско руководство на састанку у Карађорђеву 30. новембра и 1. децембра 1971. је оценило аферу као рестаурацију хрватског национализма, одбацило је покрет као шовинистички, сменило дотадашње руководство Савеза комуниста Хрватске (Савка Дабчевић-Кучар и Мико Трипало) и наредило полицији да растера демонстранте. Многи студентски активисти су ухапшени у децембру 1971, а неки су осуђени на вишегодишњи затвор. Неки процењују да је више од 2.000 људи суђено због учествовања у овим догађајима.[тражи се извор од 09. 2009.] Међу ухапшеним у то време су били будући хрватски председник Фрањо Туђман и новинар Бруно Бушић.

Ново руководство Савеза комуниста Хрватске, Владимир Бакарић, Милка Планинц и други, било је оштро према дисидентима. Они су јануара 1972. избацили и затворили неколико чланова студентских комунистичких организација и Савеза комуниста.

Утицај[уреди]

Хрватско пролеће, након гашења покрета, имало је значајан утицај на председника Тита. Југословенски устав је промењен 1974. године на тај начин да су испуњени поједини захтеви Хрватског пролећа: дозвољена је сецесија, свака република је имала своју аутономију.

Доласком Слободана Милошевића на власт у Србији, политичким променама у Југославији, падом Берлинског зида, многи пролећари су се активирали и вратили из иностранства и основали нове политичке странке. Фрањо Туђман је основао Хрватску демократску заједницу и постао први председник самосталне Хрватске. Иван Звоминир Чичак је постао вођа Хрватског хелсиншког одбора за људска права (ХХО). Дражен Будиша је постао вођа Хрватске социјално-либералне странке. Савка Дабчевић-Кучар и Мико Трипало су постали оснивачи Хрватске народне странке.

Познати пролећари[уреди]

Спољашње везе[уреди]