Хрватско прољеће

Из Википедије, слободне енциклопедије

Маспок или Хрватско прољеће је био масовни националистички и сецесионистички покрет 1971. у Хрватској. Овај покрет је захтевао искључење употребе српског језика у Хрватској, и декларисао је Хрватску као националну државу Хрвата и Хрватску као наставак и наследницу средњевековне хрватске краљевине[1]. Уживао је подршку великог дела хрватских комуниста, политичког врха републике Хрватске и усташке емиграције на Западу[2].

Политичка природа покрета[уреди]

Три почетна питања са којима је Маспок почео свој напад на федерални систем Југославије су били расподела националног дохотка оствареног туризмом у Хрватској те суме новца коју Хрватска издваја у фонд неразвијених република и покрајина у СФРЈ и питање сужбеног хрватског језика. Маспок је захтевао признање хрватског језика као званичног језика у Хрватској и његову ексклузивну употребу у школама, медијима и джавном апарату што је значило изгон српског језика из Хрватске[1]. Даље, Маспок је инсистирао на специфичној природи и култури Хрвата које их чине различитим од осталих југословенских етничких група. Овај покрет, пошто је уживао масовну подршку у Хрватској, је такође захтевао посебну националну хрватску банку, хрватску армију и одвојено од југословенског, представништво у Уједињеним нацијама[3]. Matica hrvatska и Hrvatski tjednik су ишли тако далеко да су чак опубликовали нацрт устава нове хрватске државе[4]. Матица хрватска је у новембру 1971. опубликовала списак маспокових захтева: Хрватска да се дефинише као држава хрваског народа, Хрватска да има представништво у Уједињеним нацијама, да се оснује хрватка национална банка и уведе хрватски новац, да је хрватски језик језик командовања у ЈНА, да хрватски регрути служе војску само у Хрватској[5]. Матица хрватска је у време кулминације Маспока престала да ради на заједничком речнику српскохрватског језика и одбацила Новосадски договор. Новосадски правопис српскохрватског језика је замењен Хрватским правописом који су написали Стјепан Бабић, Божидар Финка и Милан Могуш а штампала Матица хрватска исте 1971. године. Подршку Маспоку је пружио и Загребачки универзитет чији су студенти били најгласнији у тој подршци[6].

Развој и гушење Маспока[уреди]

По неким ауторима, Маспок је био усташка побуна под покровитељством Савке Дапчевић - Кучар, врховне личности тог тренутка у Хрватској и Мике Трипала. Кучар и Трипало били у вези са усташким вођством и свесно по њиховим директивама радили на разарању државе.[7]. На националистичке испаде и активност Матице хрватске, Савке Дабчевић-Кучар и Мике Трипала је указивао водећи комунист Хрватске тада Милош Жанко. Жанко је јануара 1970 на десетом пленуму хрватских комуниста оптужио Кучареву, Трипала и Пиркера да су се уротили, заједно са Матицом хрватском, против социјализма и да раде на дестабилизацији Југославије[8]. Уз Бакарићеву помоћ, и Брозово одобрење, Жанко је искључен из Савеза комуниста Хрватске[9].

У самој Хрватској против Маспока су се јавно изјаснили чланови загребачког Praxis-а (Руди Супек и Милан Кангрга, као најистакнутији чланови ове групе)[10][11].

Јосип Броз је угушио Маспок али је за узврат учинио велики уступак хрватском национализму. Дозволио је промену назива језика у Хрватској и 1974. је кофедерализовао уставом СФРЈ и дао републикама право вета на измене устава. Устав из 1974. је изазвао велико незадовољство српског народа у целој СФРЈ[12]. Водећи хрватски комунисти Савка Дабчевић-Кучар и Мико Трипало су били смењени са својих државних и партијских положаја а многи активисти и вође Маспока ухапшени и позатварани[13]. Међу ухапшеним и затвореним Маспоковцима су били Фрањо Туђман и Бруно Бушић [14].

Брозов обрачун са српском интелигенцијом и либералима у другим републикама[уреди]

Броз је искористио Маспок као изговор за гушење либералних захтева за демократизацију СФРЈ па је тако одстранио 1972. године из политичког живота српске комунисте Марка Никезића и Латинку Перовић те Словенца Станета Кавчича и Македонца Крсту Црвенковског. За владавину доживотног председника СФРЈ су били опаснији просвећени либерали и потврђени не-националисти (Никезић, Перовић) него хрватски Маспок [15].

Да би умирио хрватске националисте, Броз се је окомио на српску интелигенцију која је указивала на подређен положај српског народа у Југославији.[тражи се извор од 12. 2014.] Питања које су постављали Добрица Ћосић и Михаило Ђурић - зашто је дата аутономија Албанцима на Косову, зашто Срби у Хрватској немају аутономију, зашто је Војводина аутономна и поред тога што су Срби већинско становништво у Војводини су довели до политичког анатемисања и судског прогона.[16]. Професор Ђурић је, поводом Маспокове ескалације хрватскога национализна и сецесионизма, упозорио да тадашња ситуација у Југославији је неповољна за Србију не само због тога што је Србија немилосрдно и неправедно била оптуживана због централизма и унитраризма у прошлости, него и због тога што јој је забрањено да поставља питање одговорности оних који су починили геноцид над српским народом. Он је такође упозорио да границе СР Србије нису националне нити историјске границе српског народа.[17] Судски процес и пресуда професору Михаилу Ђурићу је била део политике равнотеже Брозовог режима у време када је Маспок кулминирао у Хрватској и када су многи Маспоковци били позатварани[18]

Хрватско прољеће и распад Југославије[уреди]

Броз је, како бу умирио хрватске националисте, завио њихове захтеве у нацрт југословенског устава из 1974. Тај је устав парализовао федералну власт и пренео администартивни део федералне власти на југословенске републике[19]. Језик којим је писан устав је био недовољно прецизан и јасан а сам је устав био резултат компромиса између различитих националистичких група југословенских република и покрајина. Тиме је сам устав постао основа сецесионизма.[20]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Trbovich (2008), стр. 162.
  2. ^ Levi, Pavle (2007). Disintegration in Frames: Aesthetics and Ideology in the Yugoslav and Post-Yugoslav Cinema. Stanford University Press. стр. 51. 
  3. ^ Sudar (2013), стр. 202.
  4. ^ Ahrens (2007), стр. 108.
  5. ^ Crampton, R. J. (2014). Routledge. 
  6. ^ Keith Langston, Anita Peti-Stantić: Language Planning and National Identity in Croatia, Palgrave Macmillan, Sep 10, 2014
  7. ^ Mirko Arsić, Dragan R. Marković: '68: studentski bunt i društvo, Prosvetni pregled, 1984. pp. 164
  8. ^ The Balkans Since the Second World War Routledge (2014). стр. 132. 
  9. ^ John R. Lampe. Yugoslavia as History: Twice There Was a Country. Cambridge University Press. стр. 308. 
  10. ^ Lee M. Roberts. Germany and the imagined East. Cambridge Scholars Press. стр. 52. 
  11. ^ Levi (2007), стр. 51.
  12. ^ Momčilo Diklić Srbi u Hrvatskoj 1945-1991: period potiranja nacionalnog identiteta, Institut za Evropske studije, 2007. pp. 109-112
  13. ^ Job, Cvijeto (2002). Yugoslavia's Ruin: The Bloody Lessons of Nationalism, a Patriot's Warning. Rowman & Littlefield. стр. 75. 
  14. ^ Nova Hrvatska 1972. pp. 74
  15. ^ Udovicki, Jasminka; Ridgeway, James (2000). Burn This House: The Making and Unmaking of Yugoslavia. Duke University Press. стр. 73. 
  16. ^ Jasna Dragovic-Soso (2002). Saviours of the Nation: Serbia's Intellectual Opposition and the Revival of Nationalism. McGill-Queen's Press - MQUP. стр. 44. 
  17. ^ Hilde Katrine Haug: Creating a Socialist Yugoslavia: Tito, Communist Leadership and the National Question, I.B.Tauris, Mar 30, 2012
  18. ^ Miller, Nick (2007). The Nonconformists: Culture, Politics, and Nationalism in a Serbian Intellectual Circle, 1944-1991. Central European University Press. стр. 202. 
  19. ^ Branko Belan: In the Name of Independence: The Unmaking of Tito's Yugoslavia, Lulu.com, page 6
  20. ^ Dejan Jović: Yugoslavia: A State that Withered Away, Purdue University Press, 2009 page 32

Литература[уреди]

  • Job, Cvijeto (2002). Yugoslavia's Ruin: The Bloody Lessons of Nationalism, a Patriot's Warning. Rowman & Littlefield. стр. 75. 
  • Lee M. Roberts. Germany and the imagined East. Cambridge Scholars Press. стр. 52. 
  • John R. Lampe. Yugoslavia as History: Twice There Was a Country. Cambridge University Press. стр. 308. 
  • The Balkans Since the Second World War Routledge (2014). стр. 132. 
  • Crampton, R. J. (2014). Routledge. 
  • Ahrens, Geert-Hinrich (2007). Diplomacy on the Edge: Containment of Ethnic Conflict and the Minorities Working Group of the Conferences on Yugoslavia. Woodrow Wilson Center Press. стр. 108. 
  • Sudar, Vlastimir (2013). A Portrait of the Artist as a Political Dissident: The Life and Work of Aleksandar Petrović. Intellect Books. стр. 202. 
  • Levi, Pavle (2007). Disintegration in Frames: Aesthetics and Ideology in the Yugoslav and Post-Yugoslav Cinema. Stanford University Press. стр. 51. 
  • Trbovich, Ana S. (2008). A legal geography of Yugoslavia's disintegration. Oxford Univ Press. стр. 162. ISBN 978-0-19-533343-5. 

Спољашње везе[уреди]