Цивилизација Маја

Из Википедије, слободне енциклопедије
Sciences humaines.svg
Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Датум уноса: октобар — децембар 2013.
Википедијанци: Ова група студената ће писати чланке у ГИП-у, зато не пребацујте овај чланак у именски простор Википедије.
Слободно можете уређивати овај чланак и помоћи студентима у његовој изради.
Цивилизација Маја
Maya civilization location map-blank.svg
Територија цивилизације Маја
Географија
Континент Америка
Регија Средња Америка
Земља Мексико, Гватемала, Белизе, Хондурас, Ел Салвадор
Главни локалитет Тикал, Калакмул, Копан, Паленке, Чичен Ица, итд.
Друштво
Језик мајански
Религија Религија Маја
Друштвено уређење сложено друштво засновано на хијерархији, политички подељено на више краљевина
Облик владавине краљевина
Титула владара краљ
Период
Историјско доба антика, средњи век, нови век
Настанак 2000. п. н. е.
Престанак 1697.
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Портал:Историја

Цивилизација Маја (шп. La Civilización Maya), најпознатија од древних цивилизација, развијала се на подручју које се данас назива Мезоамерика. Своју културу су засновале на знањима и идејама ранијих цивилизација, попут Олмека. Познате су по својим градовима, архитектури, уметности, религији, али и по календару, математици и астрономији. Период у коме је живео овај народ можемо поделити на три раздобља: прекласични, класични и посткласични период, у чијем је склопу и колонијални период.

Цивилизација Маја је била у великом преплитању са другим средњеамеричким цивилизацијама, тако да са њима дели многе одлике. Календар и писмо не потичу од Маја, али је цивилизација Маја највише допринела њиховом пуном развоју. Шпански католички свештеници су спалили већину књига написаних на писму Маја. Њихово писмо је тек у новије време великим делом дешифровано. Утицај Маја се осећа и више од 100 километара од подручја где су живели.

Историја[уреди]

Претече Маја[уреди]

Негроидна лица од камена

Цивилизација Олмека (шп. Los Olmecas) позната је још и под именом „народ каучука“ (шп. el pueblo hulo/caucho). Олмеци представљају велику месоамеричку културу која се развијала у преткласичном периоду на територији где се данас налазе Табаско и Веракруз (две мексичке области). Њихова култура која је такође позната под именом „култура мајка“, развијала се између 1500. п. н. е. и 100. г. п. н. е, а свој врхунац је доживела између 1200. п. н. е. и 400. п. н. е. Олмеци су се истакли својом друштвено-политичком и религиозном организацијом. Народ се делио на две класе. Прва, владајућа класа имала је сву моћ, а другу, нижу класу чинио је народ који се покоравао надређенима, градио храмове, обрађивао земљу... Олмеци су били велики трговци. Бавили су се трговином жада, гуме, крзна и каучука. Док су мушкарци радили теже физичке послове, жене су се усавршиле у одгајању памука и прављењу тканина невероватних шара. Религија Олмека се заснивала на култу јагуара. Имали су више богова (воде, смрти, земље...) којима су приносили људске жртве. Њихови свештеници су измисли прве глифе, који су први облик писма пронађен на америчком континенту. Најбитнијим политичко-религиозним центрима сматрају се Сан Лоренсо (шп. San Lorenzo), Ла Вента (шп. La Venta) и Трес Сапотес (шп. Tres Zapotes). Ла Вента је позната по великим клесаним каменим главама које представљају негроидна лица, тежине око 11 тона и висине преко 2 метра. Такође, археолози сматрају да су баш из овог центра настале културе које су на вишем степену развоја, попут мајанске цивилизације.

Што се тиче науке, Олмеци су се бавили математиком. Главни број је био број 20, а за нулу нису знали. Маје су касније усавршиле нумерацију и убациле нулу. Били су вешти астролози, направили су први календар од 365 дана. Уметност Олмека се одликује глиненим фигурицама, керамичким посуђем који је коришћен у свакодненвним пословима, као и споменицима и скулптурама од исклесаног камена. Од ове културе касније су потекле многе друге, између којих је и цивилизација Маја.[1]

Прекласични период[уреди]

Ова епоха обухвата отприлике 15 векова пре наше ере, и 3 века нове ере, односно траје до 317. године наше ере. У том периоду Маје су земљорадници, баве се пољопривредом, претежно се гаји кукуруз, изграђују се села и дрвене куће поред језера и мочвара, настају први церемонијални центри и различити религијски обичаји. Први докази о постојању Маја пронађени су на Јукатану (Мексико), у пећини Лолтун, и то су биле хумке од костију преисторијских животиња и слике по зидовима пећине. Градили су и степеничасте пирамиде да би се стекао утисак степеница које воде ка небу. Многе од њих су имале на врху платформу на којој је била саграђена мала грађевина, посвећена неком од божанстава мајанске митологије. Први језик Маја називао се „protomaya” (primer Maya), и он се говорио у Гватемали.[2][3]

Класични период[уреди]

Златна епоха је трајала од 317. До 889. године. Ово је било најблиставије раздобље Мајанске цивилизације у ком цвета култура. У време када су биле најмоћније, Маје су биле организован народ који је градио велелепне церемонијалне и религиозне центре-градове, као што су: Паленке, Ћићен, Ица, Ушмал, Коба, Тулум – у Мексичким државама; Тикал, Пиједрас, Неграс, Уашактун, Јашћилан – у Гватемали; Копан – у Хондурасу. Научни, технолошки, друштвени и уметнички напреци догодили су се око 650. године. У појединим градовима живело је чак 30 - 40 хиљада становника. У новим градовима налазили су се тргови, храмови-пирамиде, коловози, јавне зграде, игралишта, истраживачки центри за астрономију и математику, у којима су Маје са невероватном прецизношћу измериле соларни систем (са грешком од 17, 28 секунди). Измислилие су 2 календара, хороскоп, створиле систем бројева од само 3 симбола (0, 1, 5). Развила се и трговина, тако да су се међу робом, којом су Маје располагале, налазили со, мед, памук, кремен, кварц, жад, опсидијан, и цењено перје квецала (врста птице). Као средство плаћања користио се какао, као врло тражена намирница, тако да је трговина имала вид трампе.[2][3]

Посткласични период[уреди]

Зидне слике у храму Маја (Бонампак)

Ова епоха почиње доласком освајача са запада или југозапада, из долине Мексика. Ти освајачи су били ратоборни народ Толтека који је покорио Маје. У почетку то је било успешно мешање двеју култура, а касније декаденција и једне и друге. Посткласични период може се продужити до времена после доласка Шпанаца и могло би се рећи да траје до 1697. године када је и последња, ратоборна грана стабла нације Маја пала под ударцима иберских освајача. Ово раздобље је почело великим напрецима у економији, политици, друштвеном уређењу, уметности, а завршило се ратовима и уништавањем онога што је вековима било грађено, како у материјалном, тако у духовном свету.[2][3]

Колонијални период[уреди]

Овај период спада у посткласични, и почиње доласком шпанских освајача двадесетих година 16. века у Мексико, и 1542. у Гватемалу. Маје, као јединствена етничка целина, тада више нису постојале, и сви њихови религиозни и церемонијални центри одавно су били напуштени. Од моћне и мирне нације Маја родиле су се многе гране народа које су говориле сличним или различитим језицима, и које су ратовале међусобно. Језиком маја говорила је само једна етничка група, и то она која је остала на Јукатану. Сматра се да су шпански освајачи били варвари и веома необразовани људи који су тражили злато. Уништавали су све на шта су наилазили, и покоравали народе који су им се супротстављали. Заједно са освајачима, долазили су и свештеници – мисионари, чији је задатак био да покорним, домородачким народима проповедају хришћанство и да их уче новом језику. До данас је сачувано много споменика материјалне културе, а врло мало дела духовног стваралаштва. Ипак, то што је сачувано је само део велике уметничке историје коју су Маје стварале, а који је сачуван после напада шпанских освајача.[2][3]

Друштвено-политичка структура[уреди]

Друштвено-политичка организација цивилизације Маја била је заснована на хијерархији са краљем на врху. Власт врховног поглавара била је наследна. Владајућу класу чинили су краљ и државни савет. Државни савет је помагао краљу у грађанским, војним и верским управљањима. Административни чиновници били су на високој позицији у друштву, одмах после владајуће класе. Свештеници су тумачили вољу богова и живели су у додиру са сељанима. Били су и изванредни астрономи. Унапред би објављивали помрачења, одређивали планетарне циклусе, рачунали дане, месеце, године и предузимали разне мере не би ли одобровољили богове и одложили смак света. Желели су да друштво схвати важност њихове улоге посредника између богова и људи, и да се улепшају обредна средишта у којима врше ту улогу. Размена производа вршила се преко бројних водених и копнених трговачких путева. Трговци су увозили бакар, сребро и друге производе. Професионалну војску чинили су ратници. Сеоско становништво је било извор радне снаге. Обрађивали су земљу, градили пирамиде и храмове. Поред тога морали су да доприносе и одбрани града. Образовали су тело војника-грађана и пружали војне услуге. Робови и ратни заробљеници били су приношени као жртве боговима.[4]

Религија и наука[уреди]

Религија[уреди]

Религија је била од великог значаја за цивилизацију Маја. Осим њеног утицаја у свакодневном животу, пољопривредним обредима, јавним церемонијама, утицала је на уметност и културу. Веровали су у више богова, тако да им је религија била политеистичка. Сматрали су да су богови ти који им дају живот, здравље и храну, те су им приносили жртве, које су чиниле важан део култа. Осим приношења намирница боговима, у посткласичној епохи као жртве приносили су се и људи. Значајну улогу у свим религијским веровањима имао је тамјан, као и плес. Маје су веровале да је душа бесмртна и да наставља да живи после смрти.

Бог кукуруза

Богови[уреди]

Моћ богова била је ограничена, јер се изнад њих налазила космичка моћ. Двојство је било карактеристично за богове. Божанства су могла бити мушка или женска, добра или лоша, стара или млада, у зависности од околности.[5] Главни богови Маја били су: Унаб Ку (шп. Hunab Kú), његов син (шп. Itzamná), Кукулкан (шп. Kukulkán), Ћак (шп. Chac). Унаб Ку (његово име је значило „само један бог“) је био бог створитељ. Он је био створитељ живота, човечанства, као и отац и господар свих богова. Његов син (шп. Itzamná) био је господар неба, ноћи и дана. Кукулкан је представљао бога ветра, такође познатог као „Перната змија“. Ћак је био бог кише. Поред ових богова, Маје су имале и богове кукуруза, сунца, месеца, смрти и друге мање познате богове.

Календар[уреди]

За разлику од других раних високих цивилизација, Маје су имале две врсте календара: Тсолк'ин(Tzolk'in) и Хааб(Haab'). Људи су се зависно од класе различито опходили према времену и календару. Интелектуална елита свештеника календара и астронома је била добро упозната са свим детаљим различитих календара, док су обичним људима била сасвим довољна основна знања. Тсолк'ин је ритуални календар, повремено зван и свети круг, који обухвата 260 дана. Његови описи дана се састоје из комбинације броја од један до тринаест, са једним од двадесет назива за дане. Ти називи дана гласе: Имикс (Imix'), Ик' (Ik'), Ак'бал (Ak'bal), К'ан (K'an), Чикчан (Chikchan), Кими (Kimi), Маник' (Manik'), Ламат (Lamat), Мулук (Muluk), Ок (Ok), Чувен (Chuwen), Еб (Eb'), Бен (B'en), Хикс (Ix), Мен (Men), Киб (K'ib'), Кабан (Kab'an), Етс'наб (Etz'nab'), Кавак (Kawak), Ајав (Ajaw). Један Тсолк'ин-круг почиње са даном 1 Имикс и завршава се са даном 13 Ајав, да би потом почео из почетка.[6]

Корени ритуалног календара су далекосежни. Први докази о постојању овог календара везују се за VII век пре Христа, иако неки од истраживача сматрају да почеци календара датирају од почетка насељавања, око 2000. п. н. е.. Оно што је сигурно јесте да Маје нису измислиле овај први календар, јер је он коришћен још пре њиховог времена. Ништа мање спорно питање, од корена ритуалног календара, није и зашто обухвата 260 дана. Узимајући у обзир значај бројева и њихов свети, магични карактер код Маја, трајање Тсолк'ин-а би могло да се заснива на томе што су 13 и 20 били свети бројеви, па је њихов производ служио као мерило времена. Поред овога, 260 дана отприлике одговара трајању једне трудноће, која истина траје 267 дана, али оквирни број дана је заокружен на први дељив број са 20. Ова теза је дуго била одбијана, међутим значајне податке пружају Маје данашњице који и сада користе ритуални календар и повезују га искуључиво са трудноћом. И напослетку, постоји претпоставка да је календар Маја заснован на циклусима Венере која се појављује као зорњача или вечерњача. Њен циклус од отприлике 584 дана обухвата две краће фазе: када је звезда скривена људском оку, јер је Сунце прекрива или надјачава сјајем, док је преосталих 260 дана видљива и ујутру и увече.[7]

Други календар јесте Хааб, који отприлике одговара нашој соларној години. Садржи осамнаест пуних месеци по имену винал (vinal), који су имали по 20 дана и били су другачије нумерисани него што би то било очекивано: сваки месец почиње даном 1, али последњи се означава бројем 0 и именом следећег месеца, јер се по схватању Маја већ припремао за крај месеца или сместао. Према томе, број 20 није присутан у Хааб-у. Тих осамнаест пуних месеци Хааб-а су се звали: Поп (Pop), Во (Wo), Сип (Sip), Сотс' (Sotz'), Сек (Sek), Ксул (Xul), Јакск'ин (Yaxk'in), Мол (Mol), Ч'ен (Ch'en), Јакс (Yax), Цак (Sac), Кеј (Keh), Мак (Mak), К'анк'ин (K'ank'in), Муван (Muwan), Пакс (Pax), К'ајаб (K'ayab') и Кумк'у (Kumk'u).

Из овога произилази 360 дана на које се додаје месец за одмор од пет дана ради изједначавања са соларном годином као у египатском календару. Овај кратки месец се зове Вајеб(Wayeb) и његових пет Вај-дана су сматрани злослутним. Најранији докази за Хааб потичу из времена око 100 година пре Христа, пет векова након што је Тсолк'ин оставио своје трагове. Пошто Маје нису знале за разломке, као Римљани, морали су да упоређују циклусе различитих небеских тела све док се код сваког од њих круг није затварао са једним пуним даном. Чак и без разломака, Маје су биле у стању да боље срачунају трајање соларне године, него што је то могао јулијански календар, који је тада коришћен у Европи. У томе им је помогло праћење месечевих фаза током неколико генрација и њихов однос према соларној години.

Математика[уреди]

Мајански бројеви

Маје су за бројеве примењивале један врло једноставан принцип: од један до четири су бројеви изражавани одговарајућим бројем тачкица, док је петица била представљана једном цртом. Црте су стављане или једна поред друге или једна испод друге, а тачке лево од њих или изнад њих, као ред или као колона тачкица. Већи бројеви су стајали у паровима једни изнад других, и на тај начин су чинили две колоне одозго надоле у силазној вредности. А пошто је највећа наведена вредност једног положаја била 20, у једном 'броју' се никада нису појављивале више од четири тачке или стубаца.

Бројеви су могли да се пишу и као такозвани главоглифи. Главоглифи су били представљени главом неког од божанстава које је било повезивано са одговарајућим бројем. Они се могу видети на најсложенијим монументалним резбаријама. Такође, за разлику од Римљана, Маје нису знале за разломке и стога ни за негативне бројеве. То што су разломци били непознати објашњава настанак енормно великих јединица времена како би се усагласили различити циклуси – тако што се трагало за најмањим заједничким множитељем. Нејасно је, међутим, да ли су Маје стварно множиле или су множење рачунали као сабирање, јер за праксу рачунања недостају подаци, пошто оно мало сачуваног материјала приказује само резултате.[8]

Уметност[уреди]

Уметност Маја представља одраз њиховог начина живота и богате културе. Она обухвата многобројне цртеже и слике, плитки и дубоки рељеф у дрвету , камену, глини, жаду, као и фигурице од глине. Иако су знали како да обрађују метале, ретко су их налазили, па су их користили само за украшавање. На престолима и муралима, као и на полихромној керамици, могу се видети угравиране сцене из свакодневног живота Маја, а на стелама уклесани натписи о њиховим подвизима у биткама. Осим тога, музика је била врло цењена, па су се на крају сваке јавне церемоније изводили позоришни комади.[9]

Скулптура[уреди]

Мајанска скулптура обухвата олтаре, стеле, споменике, греде од дрвета и камена, различите фигурице... Најпознатија врста скулптуре су стеле, односно огромне камене плоче које приказују владаре или богове. Надгробне стеле су величанствена дела, а најпознатије су оне из Тикала, Копана, Киригуе и Кобана. Највећа стела мајанске уметности свакако је стела Е из Киригуе, која је тешка 65 тона и висока 10,5m.

Керамика[уреди]

Мајанска кодекс ваза

За разлику од споменика, који су били намењени свима, керамика је била живописнија и допуштала је уметницима да се у потпуности препусте машти. Грчка керамичка уметност била је одличног квалитета, али је њихов стил, у поређењу са мајанским, био монотон. Баш као и Кинези и Грци, и Маје су потписивале своја дела јер она нису припадала једној култури и народу, већ су била њихово лично достигнуће. Пронађене су различите врсте керамике доброг квалитета, као што су ћупови за чување есенције и лекова, кадионице, урне... Најлепша керамика назива се кодекс. На њој се могу видети најразличитији мотиви, од овоземаљских до митолошких, док су фигурице прављене ручно или уз помоћ калупа. Обичну керамику Маје су користиле током дана, а посебну на церемонијама. Посебна врста керамике која се назива шп. Pobellon Moldeado Tallado појавила се на територијама Петена и Белизеа током посткласичног периода. Мотиви Маја, али и других народа којима је била осликана, представљају наговештај пропасти ове цивилизације.[10]

Мурали[уреди]

Иако су Маје биле изузетни сликари, важно место у њиховом животу заузимали су мурали, које су обично сликале на утврђењима или пећинама. Користиле су природне боје и минерале, а називане су „aj tz'ibob“ („они који сликају“). Биле су не само вешти сликари већ и одлични познаваоци калиграфије.

Архитектура[уреди]

Рушевине града Паленке

Градови Маја подизани су у низијама. Највећи градови били су прилично густо насељени. Ретко су били распоређени у правилне мреже и сматра се да су се развијали неплански. Велеград се састојао из три дела, из градског центра, околине и засеока. Градски центар је представљао средиште владајуће класе. Истицала се архитектура пирамида, храмова, астрономских опсерваторија, палата, терена за игру лоптом и станова занатлија или трговаца, који су били на услузи владајућој класи. Све ово је било саграђено од камена прекривеног стуком. Маје су биле у стању да руше храмове и палате и да их граде поново. Због таквог насумичног начина градње, данас је веома тешко одредити тачне границе њихових градова. Градови су такође чинили независне политичке целине, подсећали су на градове-држава античке Грчке. Неки градови били су окружени одбрамбеним каналима и зидинама, иако су градске зидине биле ретка појава код Маја. Архитектуру Маја карактерише посебан осећај за декорацију и уметност, изражен кроз рељефе и зидно сликарство. Типичан град Маја класичног периода састојао се од серија степенастих платформи на којима су се зидале грађевине. Такве структуре окруживале су велике тргове и паркове. Доста градова имало је и плесне подијуме, неки су имали јавна купатила. Важнији градови имали су спомен-плоче и споменике подигнуте на поплочаним трговима или улицама, обично испред важних храмова и палата. Спомен-плоче су се налазиле на малим платформама и обично се испред њих налазио низак, на врху раван, олтар. Сељани су живели изоловано у околини, у засеоцима, подижући насеља. Њихове куће биле су доста скромне, сачињене од блата и прућа. У њиховој близини није било јавних служби, као што су храмови, пијаце, итд. Због тога, сваки пут када би им нешто било потребно, морали су да иду у градски центар.[11]

Тикал[уреди]

Храм у Тикалу

Тикал (шп. Tikal) је био политички главни град Петена 300. г.н.е. Био је највећи град Маја у прашуми. Површина градског центра износила је 16km². У њему се налазило више од 10 хиљада појединачних грађевина, од храмова-пирамида до колиба са кровом од плетеног прућа. Процењено је да је Тикал имао око 60 хиљада становника. У Тикалу су велике грађевине вероватно биле повезане каменим путевима и пролазима. Храмови-пирамиде били су најпознатије грађевине града Маја класичног периода. Налазили су се на великом централном тргу, имали су једну или више просторија и биле су уске. Представљали су место окупљања за оне који су тражили помоћ од богова, грађене су на ручно клесаним блоковима кречњака. Маје су успеле да подигну низ пирамида, на чијим су се врховима уздизали храмови. Тикал је поседовао богата налазишта кремена, а и био је близу рудника опсидијана. У Тикалу се такође узгајао и какао. Ови производи били су намењени размени са другим градовима. Тикал је имао и велике вештачке резервоаре за воду, које су становници чували за сушне сезоне.

Ћићен-Ица[уреди]

Ћићен-Ица (шп. Chichén Itzá) се налазила на северу полуострва Јукатан. Била је окружена природним резервоарима за воду, од којих је један био коришћен за приношење људских жртава. Најзнаменитија грађевина церемонијалног центра био је Замак. Овај храм је посвећен Кикулкану, богу-хероју Толтека, или Кецалкоатлу Наца који је починио грех јер је напустио свој народ и потражио склониште са својим следбеницима у неплодним областима Јукатана. Досељеници су се помешали са групама Маја и на тај начин је настао град Ћићен-Ица. Цела његова структура названа је према доминантном мотиву перната „змија“. Осим Замка, истичу се и многобројни споменици који су важни за мајанску религију и културу.

Књижевност[уреди]

Језик и писменост[уреди]

Писмо Маја

Маје су развиле свој систем писма који се састојао од идеографских и фонетских елемената. Представљано је помоћу хијероглифа који заправо нису ни у каквој вези са египћанским хијероглифима. Само владајућа класа и свештеници су били довољно образовани да би познавали писмо. Користили су га да би бележили историјске догађаје, религиозне церемоније, имена краљева, датуме, астрономију, математику. Мајански хијероглифи су представљани са две врсте натписа, један нормалан, а други у облику главе. Њихов језик је припадао групи маја-киће (-maya quiché-) породице маја-соке (-maya zoque-). Док наше писмо фонетског карактера броји између 20 и 30 графема (слова), мајанско се састоји од отприлике 800 знакова који не представљају једно слово, већ један слог. Због тога мајанско писмо спада у силабичка. Један мајански знак може да се прочита на неколико начина, тако да су писци могли да користе на пример пет различитих знакова за слог БА. [2]

Поезија[уреди]

Најзначајније дело поезије које је нама познато „Књига песама из Дзитбалћеа“ (шп. Libro de los Canaters de Dzitbalché), другачије названо „Књига плесова древних људи, обичајно извођених овде у народу, док још нису стигли белци“, састоји се од 15 песама или спевова. Те песме су обично пратиле неки плес или игру. Ово дело је откривено у Мериди (Мексико) 1942. године. Алфредо Барера Васкес (шп. Alfredo Barrera Vázquez), истакнути стручњак за језик Маја, објавио га је 1964. године. Он сматра да су ове песме заправо приче, које су записане у стиховима. Ови спевови су епско-религиозног, лирског и херојског карактера.[12]

Позориште[уреди]

Позориште Маја, Науа (Nahua) и Атека (Astecas) било је веома слично. Састојало се од игре, песме и пантомиме. До нас није стигло много позоришних дела. Једно од ретких је „Рабинал Аћи” (Rabinal Achí) или „Игра уз бубањ”. У овом делу се ради о заробљеништву и жртвовању једног ратника из Рабинала у 15.веку. Стил овог комада је херојски и монотон, говор је архаичан и врло неразумљив. Друго нама познато дело се зове „Саки ку ашол” (Zaqui Q аxоl). Оно представља плес о конкисти. Дијалог се одвија између староседеоца који говоре језиком киће (quiché) и конкистадора који говоре неким шпанским-маја језиком.[13]

Проза[уреди]

Књижевност Маја је била усмена, апстрактна и симболичка. Иза себе су оставили многе кодексе (рукописе) који су илустровани глифима. Упркос многим разарањима и уништавањима током шпанских освајања, до данашњег дана су преживела 4 кодекса.

  1. Кодекс из Дрездена (Codex Dresdensis) – Налази се у Краљевској библиотеци у Дрездену (Немачка)
  2. Персијански кодекс (Codex Peresianus) – Налази се у Националној библиотеци у Паризу (Француска)
  3. Тро-кортенскијански кодекс (Codex Tro-Cortesianus) – Налази се у Музеју Америке у Мадриду (Шпанија)
  4. Кодекс Гролијер – Налази се у Њујорку, али је сумњиве аутентичности.

Помоћу ових кодекса можемо да сагледамо сложеност мајанске цивилизације, али нажалост, ниједан од ових кодекса не говори заправо о њиховој историји. Кодекс из Дрездена је расправа о астрономији, Тро-кортенскијански је у основи књига за прорицање која је била намењена свештеницима као помоћ у предсказању. Персијански кодекс је ритуалан, и само је један фрагмент сачуван. Маје су за писање користиле кору дрвета (copó) коју су претварале у кашу и на тај начин добијале неку врсту папира коју су касније пресвлачиле гипсом да би по њој могле да цртају. Они су били великих димензија и склапали су се попут паравана. Обе стране тог папира биле су премазиване белим кречом да би по њима могло да се слика у различитим бојама. Читало се с лева на десно, у истом хоризонталном делу, све док се тема не заврши. Стране су одвајане црвеним хоризонталним линијама.

Прва страна Попол Вуха

Ћилам Балам (шп. Chilam Balam) је рукопис настао на Јукатану током века који је следио конкисту. Ћилам (Chilam) је реч која се користила за свештенике који су били врачеви, мудраци или пророци, а Балам (Balam) је био најпознатији мајански свештеник који је предвидео долазак људи друге вере тј. конкистадора. Осим тога, реч Балам је означавала и „Јагуара“ или нешто скривено и тајанствено. Могуће је да је постојало доста рукописа ове врсте, мада ми данас познајемо само неколико. Разликују се по имену народа у ком су настали, а познати су делови само десетак књига, од којих су најзначајније Књиге Ћилам Балам из Манија, Тисимина, Ћумајела, Кауа, Ишила... Староседелачке хорнике које описују догађаје из историје Маја, сеобе, ритуале, најзначајнији су делови Књига Ћилам Балам.

Попол Вух (шп. Popol Vuh) или Књига савета, најстарији је познати документ о историји човечанства. Написан је пре хиндуистичке Риг Веди (Rig Vedi) и персијске Зенд Авести (Zend Avesti). У себе укључује и делове из космологије, религије и митологије народа Киће (Quiché), а главне теме су отпор народа Киће пред нападом Педра де Алвадра (Pedro de Alvadro), шпанског конкистадора и уништење Утатлана (Utatlán), главног града. До средине 16.века се преносило усменим путем све док га није један староседелац записао на језику киће, али латиничним писмом. Овај рукопис је открио отац Франциско Хименес (Franciscko Himenes). Он га је превео и објавио 1722. године. Попул Вух је више пута превођен на шпански и на многе друге језике. Један од преводилаца на шпански језик био је и гватемалски нобеловац Мигел Анхел Астуријас (Miguel Angel Asturias). У овој књизи se издвајају 3 дела. Први говори о историји стварања света и човека, други о пустоловинама митских личности, а трећи о народима који припремају прогон и сеобе након пада Старог царства Маја. Читајући Попол Вух можемо се упознати са развојем идеја, уметности, наука и опште културе староседелачких народа Америке. Попол Вух је симболичког карактера и кроз митове од којих је састављен се може протумачити историја народа Киће и све етапе кроз које је он пролазио.[14]

Референце[уреди]

  1. ^ Cultura Maya
  2. ^ а б в г д Guatemala Ancestral
  3. ^ а б в г Попол Вух, Београд, 2008. pp. 5-8
  4. ^ Увод у латиноамеричку цивилизацију, Силвија Искиердо Тодоровић, Београд, 2005. pp. 61-62
  5. ^ Увод у латиноамеричку цивилизацију, Силвија Искиердо Тодоровић, Београд, 2005. pp. 62-63
  6. ^ Календар Маја, Бернд Ингмар Гутберлет, Београд,2009. pp. 119-120
  7. ^ Календар Маја, Бернд Ингмар Гутберлет, Београд,2009. pp. 141-146
  8. ^ Календар Маја, Бернд Ингмар Гутберлет, Београд,2009. pp. 150-152
  9. ^ "mayasautenticos"
  10. ^ Arte Maya
  11. ^ Arhiva tekstova - Istorija 4 - Civilizacija Maja
  12. ^ Увод у латиноамеричку цивилизацију, Силвија Искиердо Тодоровић, Београд, 2005. pp. 72-73
  13. ^ Увод у латиноамеричку цивилизацију, Силвија Искиердо Тодоровић, Београд, 2005. pp. 74
  14. ^ Увод у латиноамеричку цивилизацију, Силвија Искиердо Тодоровић, Београд, 2005. pp. 69-74, 77-79

Литература[уреди]

  • Mundo Maya
  • Календар Маја, Бернд Ингмар Гутберлет, Београд,2009.
  • Увод у латиноамеричку цивилизацију, Силвија Искиердо Тодоровић, Београд, 2005.
  • Ишчезле цивилизације, Ерик Томсон, Београд, 1965.
  • Попол Вух, Београд, 2008.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :