Цинцари

Друга значења су пописана у чланку Власи (вишезначна одредница).

Цинцари
Укупна популација
250,000 (2007)
Популација
Грчка 40,000 Албанија 30,000 Румунија 26,000 Бугарска 10,000 Македонија 10,000 Србија око 2,000
Језици
Цинцарски и остали језици са теритотија на којим живе
Религија
православци, мање католици

Цинцари (Аромуни, Армани, Армањи, Куцовласи, Власи) романски су народ, који живи на Балканском полуострву. Живе претежно у северној Грчкој, Албанији, Македонији и Бугарској, а велики број их се одселио са поменутих подручја у Румунију и један број у Србију. Немају своју државу. У Македонији су концентрисани око Битоља, Крушева и Охрида. У прошлости, централно место им је био град Москопоље у источној Албанији.

Цинцари говоре цинцарским језиком, који припада романској групи индоевропске породице језика. Религиозно опредељени Цинцари су углавном православне вероисповести. Некада су били познати по бављењу трговином, екстензивним сточарством (фета сир), угоститељством, итд. Цинцара укупно има око 250.000, од тога у Грчкој 65.000, Румунији 50.000, Албанији 22.000, Македонији 10.000, Бугарској 4.000. У Румунију су се Цинцари преселили, највећим делом у Добруџу, након Првог светског рата где су се као колонисти населили из Егејске Македоније. Мањи број Цинцара живи и у Србији, где су од стране Републичког завода за статистику службено признати под тим именом, док су у Македонији признати под именом Власи. Према попису становништва 2002. године у Републици Србији живи 293 припадника цинцарске националности.

Национално осећање Цинцара

Перспектива овог чланка или одељка вероватно не представља општеприхваћене погледе на тему, другим речима, једнострана је и пристрасна. Потребно је уконити пристрасан тон и приближити га општеприхваћеним погледима на тему. Побољшајте чланак или разговарајте о њему на страни за разговор.

У доба када су остали балкански народи развили национални корпус и дефинисали нације, Цинцари су као мања етничка група хришћанске вере учествовали у националним покретима других, блиских, народа. Аутори из XIX века Цинцаре описују на следећи начин:

Цинцари се нису изградили као народ све до 20 века. Њима је недостајало неколико битних елемената које чине неку групу народом (већи број, култура, прошлост, територија и др.) Нису имали своје писмо те, природно, нису израдили ни заједнички књижевни језик. У свом националном осећању они су се међусобно битно разликовали: осећали су се блиским или и исто што и Грци, Македонци, Арбанаси, Срби, Бугари или Румуни. Али било их је који су желели да буду само Цинцари. У једно време осећала се и међу њима тежња да постану народ. To се десило, као и код других народа, у доба просвећености a после француске револуције и устанака грчких и српских. Неколико чињеница указују на овај покрет. Један Цинцарин, Кавалиотис, москопољски свештеник, који се упознао са Доситејем Обрадовићем у Венецији, издао је речник, а други Цинцарин, Данил, превео је јеванђеље на цинцарски. Михајло Бојаџић штампао је 1813. граматику маћедонско-цинцарског језика, a пре њега написао је један сасвим млад човек неку врсту историје Цинцара, са жељом да покаже да Цинцари нису „људи последње врсте“, него да имају лепу прошлост, и да су и они народ или, како он каже, „нација“ лепих, можда и изузетних особина.

Ипак народност код Цинцара није играла неку нарочиту улогу, поготово ако се радило о некој другој балканској групи. Док су неке породице у две генерације измениле по две, па и три, па шта више и четири националне идеје а неки појединци направили од национализма објекат од кога су живели, дотле су неки знали бити ватрене националисте и грчке и српске, и бугарске, и румунске; неки од њих постали су у овим групама национални јунаци. Према Грцима их је опредељивала прошлост, према Албанцима и Румунима језик, а према Словенима околина. Њихова је ужа домовина у крају где ће се развити словенска култура, у крају око Охрида. Очевидно су у њиховим насељима становали Словени, али у раније доба. На словенско становништво указују и називи насеља: Влахоклисура, Селица, Трново. Ни утицај нове словенске културе није био тако незнатан.

Познати Цинцари

Овај чланак или његов део можда садржи оригинално истраживање или садржај из непроверених извора. Молимо вас да помогнете Википедији додавањем референци. Види страницу за разговор за детаље.

• Калиопи Букле, певачица
• Питу Гули, револуционар
• Петар Ичко
• Јован Карамата
• Никола и Евгенија Кики
• Наум Крнар
• Конда Бимбаша
• Марко Т. Леко
• Милтон Манаки
• Мики Манојловић, глумац
• Никола Мартиновски
• Ташко Начић, глумац
• Бранислав Нушић, комедиограф
• Оливер Њего, оперски певач
• Лазар Пачу, економиста
• Петре Прличко, глумац
• Тоше Проески, певач
• Рига од Фере
• Тома Фила, адвокат
• Зоран Христић, композитор
• Коста K. Хаџи, адвокат, политичар, оснивач ФК. Војводина
• Срђан Шапер
• Михаило Лађевац, глумац
• Коста Абрашевић, песник
• Милентије Поповић, политичар
• Данијела Петковић, глумица
• Миодраг Поповић, књижевни историчар и професор
• Луција Спировић Јовановић, професор на Економском факултету Београдског универзитета
• Милан Ђорђевић, онколог
• Никола Којо, глумац
• Никола Цинцар Попоски, песник из Земуна

Занимљивост

Велики српски књижевник Борислав Пекић своје најзначајније и најобминије дело, Златно руно, као седмокњижје, писано на више од 3000 страна, базира на саги о цинцарској породици Њаго, касније Његован, кроз причу о више од 500 година цинцарске и балканске историје, њиховим успонима и падовима, преплићући их са свим народима до којих су кроз своје сеобе стизали - Србима, Грцима, Турцима итд.

Види још

Портал Македонија Део Википедије посвећен темама везаним за Македонију.

• Цинцарски језик
• Власи (Балкан)
• Знаменити Цинцари

Литература

• Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925.- 1929.

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Цинцари

• Council of Makedon/Arman people
• Laznica.com Цинцари - Балкански Хазари
• Cincari, narod koji nestaje, Nikola Trifon, Beograd: Lunjina, 2010, 559
• Књига „О Цинцарима", Душан Ј. Поповић
• Zoran D. Janjetović, Uloga Cincara u stvaranju srpske elite i modernizaciji srpskog društva
• Ренесанса Цинцара на Балкану („Политика“, 30. јануар 2011)