Цинцари

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Власи (вишезначна одредница).
Цинцари
Укупна популација

250,000 (2007)[1]

Популација
Грчка Грчка 40,000
Албанија Албанија 30,000
Румунија Румунија 26,000
Бугарска Бугарска 10,000
Застава Републике Македоније Македонија 10,000
Србија Србија око 2,000
Језици
Цинцарски и остали језици са теритотија на којим живе
Религија
православци, мање католици

Цинцари (Аромуни, Армани, Армањи, Куцовласи, Власи) романски су народ, који живи на Балканском полуострву. Живе претежно у северној Грчкој, Албанији, Македонији и Бугарској, а велики број их се одселио са поменутих подручја у Румунију и један број у Србију. Немају своју државу. У Македонији су концентрисани око Битоља, Крушева и Охрида. У прошлости, централно место им је био град Москопоље у источној Албанији.

Цинцари говоре цинцарским језиком, који припада романској групи индоевропске породице језика. Религиозно опредељени Цинцари су углавном православне вероисповести. Некада су били познати по бављењу трговином, екстензивним сточарством (фета сир), угоститељством, итд. Цинцара укупно има око 250.000, од тога у Грчкој 65.000, Румунији 50.000, Албанији 22.000, Македонији 10.000, Бугарској 4.000. У Румунију су се Цинцари преселили, највећим делом у Добруџу, након Првог светског рата где су се као колонисти населили из Егејске Македоније. Мањи број Цинцара живи и у Србији, где су од стране Републичког завода за статистику службено признати под тим именом, док су у Македонији признати под именом Власи. Према попису становништва 2002. године у Републици Србији живело је 293 припадника цинцарске националности, а на попису 2011. године било је 243 Цинцара[2].

Национално осећање Цинцара[уреди]

У доба када су остали балкански народи развили национални корпус и дефинисали нације, Цинцари су као мања етничка група хришћанске вере учествовали у националним покретима других, блиских, народа. Аутори из XIX века Цинцаре описују на следећи начин:

Цинцари се нису изградили као народ све до 20 века. Њима је недостајало неколико битних елемената које чине неку групу народом (већи број, култура, прошлост, територија и др.) Нису имали своје писмо те, природно, нису израдили ни заједнички књижевни језик. У свом националном осећању они су се међусобно битно разликовали: осећали су се блиским или и исто што и Грци, Македонци, Арбанаси, Срби, Бугари или Румуни. Али било их је који су желели да буду само Цинцари. У једно време осећала се и међу њима тежња да постану народ. To се десило, као и код других народа, у доба просвећености a после француске револуције и устанака грчких и српских. Неколико чињеница указују на овај покрет. Један Цинцарин, Кавалиотис, москопољски свештеник, који се упознао са Доситејем Обрадовићем у Венецији, издао је речник, а други Цинцарин, Данил, превео је јеванђеље на цинцарски. Михајло Бојаџић штампао је 1813. граматику маћедонско-цинцарског језика, a пре њега написао је један сасвим млад човек неку врсту историје Цинцара, са жељом да покаже да Цинцари нису „људи последње врсте“, него да имају лепу прошлост, и да су и они народ или, како он каже, „нација“ лепих, можда и изузетних особина.

Ипак народност код Цинцара није играла неку нарочиту улогу, поготово ако се радило о некој другој балканској групи. Док су неке породице у две генерације измениле по две, па и три, па шта више и четири националне идеје а неки појединци направили од национализма објекат од кога су живели, дотле су неки знали бити ватрене националисте и грчке и српске, и бугарске, и румунске; неки од њих постали су у овим групама национални јунаци. Према Грцима их је опредељивала прошлост, према Албанцима и Румунима језик, а према Словенима околина. Њихова је ужа домовина у крају где ће се развити словенска култура, у крају око Охрида. Очевидно су у њиховим насељима становали Словени, али у раније доба. На словенско становништво указују и називи насеља: Влахоклисура, Селица, Трново. Ни утицај нове словенске културе није био тако незнатан.

Мис Паулина Ирби у књизи "Путовање по словенским земљама Турске у Европи" о Цинцарима пише: стр.57. "Историја Цинцара врло је занимљива...последњих година заведоше се међу њима грчке школе, и Јелини су тако вешти били да их убеде да су они стари маћедонски Грци па само романисани за време царевине римске. Тако они деле с Грцима једне исте симпатије и антипатије и пристају уз фанариотске владике те им помажу да газе словенски живаљ. Лукави, подмукли и услужљиви карактер Цинцара у Турској потире сасвим оно поштовање које би човек иначе имао према њиховоме труду и окретности."

Познати Цинцари[уреди]

Занимљивост[уреди]

Велики српски књижевник Борислав Пекић своје најзначајније и најобминије дело, Златно руно, као седмокњижје, писано на више од 3000 страна, базира на саги о цинцарској породици Њаго, касније Његован, кроз причу о више од 500 година цинцарске и балканске историје, њиховим успонима и падовима, преплићући их са свим народима до којих су кроз своје сеобе стизали - Србима, Грцима, Турцима итд.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Македонија Део Википедије посвећен темама везаним за Македонију.
Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Цинцари