Цоу Јен

Цоу Јен
Међусобне везе пет главних елемената потчињених теорији Јин-Јанг
Информације
Рад

Цоу Јен (кин. 鄒衍/邹衍; Цоу Јен; 305. п. н. е. — 240. п. н. е.) је био представник филозофске школе Јин-Јанг (или природњачке школе) у периоду постојања „Сто школа мишљења“ у кинеској филозофији. Његово учење су систематизована у поставци која спаја две теорије које су постојале у Периоду зараћених држава : јин-јанг и Пет елемената — фаза (дрво, ватра, земља, метал и вода). Према његовом систему, пет елемената у цикличном процесу, дејствујући један на другог, управљају космичким принципима јин (Земља, женско, пасивно, упијање) и јанг (Небо, мушко, активно, продорно), узрокујући све природне појаве, годишња доба и различите династије.

Цоу Јен се сматра оснивачем природне науке у Кини. Његове теорије су усвојили Фанг Ших, лутајући аскети и исцелитељи који су тражили неговање унутрашњег бића и експериментисали са алхемијом у потрази за бесмртношћу, а чија је филозофија и праксе утицала на развој таоизма. Његова теорија узајамног генерисања и уништавања „пет елемената“ укључена је у медицинску доктрину традиционалне кинеске медицине.

Сви Цоу Јенови списи су током историје изгубљени те се о њима сазнаје искључиво преко цитата у другим раним кинеским текстовима. Најважнији извор података о Цоу Јену је кратка биографија у Записима Великог историчара Сима Ћена из 1. века п. н. е. У њој се Цоу Јен описује као полимата (филозофа, историчара, политичара, природњака, географа и астролога) који је био родом из обалске државе Ки (данашњи Шандонг), где је био члан државне Јикија академије (кин. 稷下).

Цоу Јен се често доводи у везу са таоизмом и пореклом кинеске алхемије, и то захваљујући Књизи Хана која за њега користи израз фангсхи (кин. 方士 ; дословно „мајстор технике“; "алхемичар; чаробњак; истеривач демона; призиватељ богова“).

Извори

• Fung Yu-lun. History of Chinese Philosophy.Vol.1. Prin. 1952, p.159-169.
• Кобзев А. И. Актуальные проблемы истории и теории традиционной китайской науки // Современные историко-научные исследования: наука в традиционном Китае. М., 1987. С.27-29
• Дёмин Р. Н. Прозвище Цзоу Яня и метеоролесхи в Древней Греции.// Философия и духовная жизнь общества Л.,1989.
• Дёмин Р. Н. Школа инь ян // Культуры в диалоге. Вып. 1. - Екатеринбург, 1992. С. 209-221.
• Китайская философия: Энциклопедический словарь. М., 1994. С.419-420. ISBN 5-244-00757-2
• Рубин В. А. Реабилитация Цзоу Яня Сыма Цянем // Личность и власть в древнем Китае: Собрание трудов. М., 1999. С.141-143.
• Рубин В. А. Цзоу Янь и концепция у-дэ // Там же. С.152-158
• Духовная культура Китая: энциклопедия в пяти томах. М., 2006. С.541-542. ISBN 5-02-018431-4 (в пер.)
• Дёмин Р. Н. Учение о космосе как диалоге в позднем неоплатонизме и представление древнекитайского мыслителя Цзоу Яня о Поднебесной // Материалы и исследования по истории платонизма. Вып.6. Сб. статей. СПб., 2005. С.396-400.

Спољашње везе

• Jixia Naturalistic Thought, Indiana University
• Tsou Yen, Wolfram Eberhard, A History of China
• Yin-Yang and the Five Agents, Liu Zhongyu

Овај незавршени чланак Цоу Јен везан је за филозофију. Користећи правила Википедије, можете га проширити.