Црква Христа Спаситеља у Пољу

Координате: 41° 01′ 52″ С; 28° 56′ 21″ И / 41.031111° С; 28.939167° И / 41.031111; 28.939167
С Википедије, слободне енциклопедије
Црква Христа Спаситеља у Пољу
Некадашња црква Христа Спаситеља у Пољу
Црква Христа Спаситеља у Пољу на карти Турске
Црква Христа Спаситеља у Пољу
Црква Христа Спаситеља у Пољу
Локација на мапи Турске
Основне информације
ЛокацијаИстанбул, Турска
Координате41° 01′ 52″ С; 28° 56′ 21″ И / 41.031111° С; 28.939167° И / 41.031111; 28.939167
Религијаправославље
Архитектонски опис
Стил архитектуревизантијски
Завршетак изградње5. век

Црква Христа Спаситеља у Пољу или кратко црква Хора (данас музеј Хора или Карије) смештена је у северозападном делу старог Цариграда и представља један од најлепших примера препорода Палеолога. Пола века након освајања Цариграда 1453. године претворена је у џамију, да би након роконструкције и конзерваторских радова започетих 1948. године претворена у музеј. Њене фреске и мозаици спадају у врхунац византијске уметности и она представља најпосећенију туристичку атракцију из византијског периода у Цариграду, уз Аја Софију и цистерну Базилику.

Етимологија[уреди | уреди извор]

Унутрашњост параклесиона

Чест назив цркве је једноставно Хора што је означавало да је црква у пољу односно ван градских зидина. Порекло имена је везано за доба њене изградње почетком V века када се она налазила ван градских бедема тзв. Константиновог бедема тј. у пољу. Иако се изградњом Теодосијевог бедема црква нашла унутар града, задржала је стари назив.

Поред тог назива, у употреби је и термин Карије који представља османски назив џамије у коју је црква претворена почетком 16. века.

Историја[уреди | уреди извор]

Црква је подигнута почетком V века у пољима северозападно од тадашњег града, оивиченог Константиновим бедемом. Непосредно после њеног подизања, за владавине Теодосија II (408450) је област утврђеног града проширена подизањем новог бедема, тако да се црква нашла у граду, али је и поред тога задржала свој колоквијални назив у Пољу односно Хора.

Црква је обновљена и прерађена у облик тзв. уписаног крста у периоду између 1077. и 1081. године по налогу Марије Дуке, таште Алексија (I) Комнина (1081—1118). Већ почетком наредног века је дошло до урушавања дела цркве, највероватније услед земљотреса, тако да ју је инзова обновио Алексијев трећи син Исак.

Мозаик Христа Спаситеља

Свој данашњи облик црква је добила почетком 14. века, када ју је обновио у потпуности византијски државник Теодор Метохит. По његовом налогу је у периоду од 1315. до 1321. године сведено украшавање унутрашњости цркве мозаицима који представљају најлепши пример препорода Палеолога. Услед последица грађанског рата двојице Андроника, Теодор је протеран у егзил 1328. године по налогу Андроника III (1328—1341), али му је две године касније дозвољен повратак и он је последње године свога живота провео као монах у својој задужбини Хори.

Током опсаде Цариграда 1453. године у цркву је пренесена икона која се сматрала чудотворном и заштитницом града у циљу добијања божанске помоћи у одбрани од неверника, као што се то десило 1422. године. Међутим и поред тога, Османлије су заузеле град 29.05. али је Хора задржала своју улогу. Око пола века након тога, црква је по налогу Атик Али паше, који је био велики везир султана Бајазита II (14811512) претворена у џамију названу Карије. Да би се њена унутрашњост прилагодила потребама ислама, мозаици и фреске су прекривене слојем малтера. Зграда је временом оронула и приликом истраживања њене унутрашњости 1948. године амерички византолози су испод слоја малтера открили византијске иконе и мозаике, после чега се приступило детаљној обнови грађевине и откривању првобитног слоја. Радови су трајали читаву деценију и она је 1958. године је отворена за јавност као музеј који се званично зове Карије по називу џамије, иако је и даље устаљенији назив Хора.

Изглед цркве[уреди | уреди извор]

Некадашња црква Христа Спаситеља у Пољу

Сама црква по својој површини од 742.5m2 не спада међу грандиозне византијске цркве. Састоји се из:

егзонартекса и
егзонартекса са два кубета и

Сам егзонартекс односно унутрашња припрата је паралелна са егзонартексом и има правоугаону основу димензија 4m са 18m и на њега се наслања наос, док његов јужни крај прелази у западни крај параклесиона. Егзонартекс односно спољашња припрата се простире западно од егзонартекса, делимично је одвојена и има правоугаону основу димензија 4m са 23m.

Литература[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]