Црна рука

Из Википедије, слободне енциклопедије
Merge-arrows.svg Предложено је да се овај чланак или један његов део споји са чланком Уједињење или смрт.   (Разговор)
Службени печат организације

Црна рука је била тајно друштво, званично основано под именом Уједињење или смрт у Краљевини Србији 10. јуна 1910. године.[1][2] Црна рука је деловала и пре тога, извршивши Мајски преврат 29. маја 1903. у ком су убијени краљ Александар Обреновић и краљица Драга Обреновић, и тиме је прекинута лоза династије Обреновића.

Уједињење или смрт је имало панславистичке циљеве, са намером да уједини све територије Јужних Словена, посебно оне у саставу Аустроугарске.[3][4] Гаврило Принцип, члан друге организације „Млада Босна“, уз подршку „Црне руке“, убио је 28. јуна 1914. у Сарајеву аустријског престолонаследника Франца Фердинанда давши тако повод за Први светски рат.

Садржај

Уједињење или смрт [уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Уједињење или смрт

Након преврата долази до раскола и Црна рука се гаси. Тада долази до стварања организације Уједињење или смрт коју су углавном чинили бивши чланови Црне руке, па је и она била позната под именом Ц. Р. „Уједињење или смрт“ је основана је 9. маја 1911. у Београду, а први њени чланови и први потписници њенога Устава били су: Илија Радивојевић, Богдан Раденковић, Чедомиљ Поповић, Велимир Вемић, Драгутин Димитријевић Апис, Војислав Танкосић, Илија Јовановић (војвода Пчињски), Милан Васић, Милан Миловановић. Друштво је, ма да су и његови чланови и оно само били добро познати, основано као тајно, и имало је своје извршне органе, који су требали примењивати пресуде односно одлуке организације.

Устав и правилник организације „Уједињење или смрт“ [уреди]

Обредни крст Црне руке (предња и задња страна крста).

Главне тачке Устава и Правилника организације „Уједињење или смрт“ односно Ц. Р. ове су:

  • Чл. 1. У циљу остварења народног идеала, уједињења Српства, ствара се организација, чији члан може бити сваки Србин, без обзира на пол, веру, место рођења, као и сваки онај, који искрено буде служио овој идеји.
  • Чл. 2. Организација претпоставља револуциону борбу културној, стога јој је институција апсолутно тајна за шири круг.
  • Чл. 3. Организација носи назив „Уједињење или смрт“.
  • Чл. 4. За испуњење овога задатка, организација, према карактеру свога бића, утиче на све службене факторе у Србији, као Пијемонту, и на све друштвене слојеве и целокупни друштвени живот у њој« 

Даљи чланови обухватају ове најбитније одредбе: на врху организације стоји Врховна централна управа, чије су одлуке пуноважне за све чланове и која има право располагати животима, смрћу и имовином свих својих чланова. Интереси организације стоје над свима другим интересима, и њени чланови су дужни достављати организацији све, што сазнају, било у својој службеној функцији, било као приватни људи, а што се тиче организације. Врховна централна управа има право изрицања смртних осуда, чије се извршење поверава најпоузданијим њеним члановима или агентима. Ни један члан организације, пошто је већ уведен у њу, не може изаћи из ње, докле год је жив, нити му ко може уважити оставку. Чланови, који би својим издајством нанели штете организацији, кажњавају се смрћу.

Први чланови и потписници Устава били су:

Апис (десно) са друговима

Да би се очувала што већа тајност, чланови се уписују у спискове и воде се не по именима, већ по редном броју. Чланови се међу собом као такви не познају, саобраћај међу њима врши се само преко нарочито одређених личности, и једино Врховна централна управа зна, ко су све чланови организације. Ипак зато, и ако не познају целу организацију ни њено устројство, сви чланови се обавезују на безусловну послушност и покорност организацији; они морају слепо извршивати све наредбе и понети чак и у гроб тајне, које се тичу организације.

Политички утицај и моћ организације „Уједињење или смрт“ [уреди]

У политичком животу утицај ове организације се јако осећао, нарочито пред рат 1914. Тада је у Битољу дошло до инцидента поводом питања приоритета грађанске над војном влашћу. У Скупштини је социјалистички посланик Драгиша Лапчевић поднео интерпелацију на владу, што трпи илегалне организације. Скупштина се тада задовољила одговором председника владе.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Солунски процес

У децембру 1917. на Солунском фронту влада је увидела опасност од даљег постојања ове организације, похапсила је њене чланове, који су, поред тога, оптужени да су радили на убиству престолонаследника-регента Александра и председника владе. Код ухапшеног генералштабног пуковника Драг. Димитријевића-Аписа, члана Врховне централне управе, нађен је оригиналан Устав организације од 9/5 1911, а међу стварима оптуженог потпуковника Велимира Вемића нађен је списак чланова организације. Пресудом војних судова чланови организације пуковник Д. Димитријевић-Апис, мајор Љубомир Вуловић и Раде Малобабић осуђени су на смрт и стрељани. Остали оптужени осуђени су на дугогодишњу робију, од које су доцније помиловани, осим потпуковника Витомира Цветковића, који је умро у затвору за време истраге, и Богдана Раденковића, који је умро, пошто је пресуда изречена.

Извори [уреди]

  1. ^ „Black Hand“ 
  2. ^ Micheal Shackelford. „The Black Hand: The Secret Serbian Terrorist Society“. Brigham Young University 
  3. ^ „Gavrilo Princip and the Black Hand organization“. Bookrags 
  4. ^ http://books.google.com/books?id=DkN6M2mvh9EC&pg=PA122

Извори [уреди]

  • Народна енциклопедија, Загреб : Библиографски завод, 1927. Чланак Миомира Миленовића.
  • Crna Ruka (WWI Document Archive)

Види још [уреди]

Спољашње везе [уреди]


- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црна_рука&oldid=7016683“