Црна рука

Из Википедије, слободне енциклопедије
Службени печат организације

Црна рука је била тајно друштво, званично основано под именом Уједињење или смрт у Краљевини Србији 10. јуна 1910. године.[1][2] Црна рука је деловала и пре тога, извршивши Мајски преврат 29. маја 1903. у ком су убијени краљ Александар Обреновић и краљица Драга Обреновић, и тиме је прекинута лоза династије Обреновића.

Уједињење или смрт је имало панславистичке циљеве, са намером да уједини све територије Јужних Словена, посебно оне у саставу Аустроугарске.[3][4] Гаврило Принцип, члан друге организације „Млада Босна“, уз подршку „Црне руке“, убио је 28. јуна 1914. у Сарајеву аустријског престолонаследника Франца Фердинанда давши тако повод за Први светски рат.

Уједињење или смрт[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Уједињење или смрт

Након преврата долази до раскола и Црна рука се гаси. Тада долази до стварања организације Уједињење или смрт коју су углавном чинили бивши чланови Црне руке, па је и она била позната под именом Ц. Р. „Уједињење или смрт“ је основана је 9. маја 1911. у Београду, а први њени чланови и први потписници њенога Устава били су: Илија Радивојевић, Богдан Раденковић, Чедомиљ Поповић, Велимир Вемић, Драгутин Димитријевић Апис, Војислав Танкосић, Илија Јовановић (војвода Пчињски), Милан Васић, Милан Миловановић. Друштво је, ма да су и његови чланови и оно само били добро познати, основано као тајно, и имало је своје извршне органе, који су требали примењивати пресуде односно одлуке организације.

Устав и правилник организације „Уједињење или смрт“[уреди]

Обредни крст Црне руке (предња и задња страна крста).

Главне тачке Устава и Правилника организације „Уједињење или смрт“ односно Ц. Р. ове су:

  • Чл. 1. У циљу остварења народног идеала, уједињења Српства, ствара се организација, чији члан може бити сваки Србин, без обзира на пол, веру, место рођења, као и сваки онај, који искрено буде служио овој идеји.
  • Чл. 2. Организација претпоставља револуциону борбу културној, стога јој је институција апсолутно тајна за шири круг.
  • Чл. 3. Организација носи назив „Уједињење или смрт“.
  • Чл. 4. За испуњење овога задатка, организација, према карактеру свога бића, утиче на све службене факторе у Србији, као Пијемонту, и на све друштвене слојеве и целокупни друштвени живот у њој« 

Даљи чланови обухватају ове најбитније одредбе: на врху организације стоји Врховна централна управа, чије су одлуке пуноважне за све чланове и која има право располагати животима, смрћу и имовином свих својих чланова. Интереси организације стоје над свима другим интересима, и њени чланови су дужни достављати организацији све, што сазнају, било у својој службеној функцији, било као приватни људи, а што се тиче организације. Врховна централна управа има право изрицања смртних осуда, чије се извршење поверава најпоузданијим њеним члановима или агентима. Ни један члан организације, пошто је већ уведен у њу, не може изаћи из ње, докле год је жив, нити му ко може уважити оставку. Чланови, који би својим издајством нанели штете организацији, кажњавају се смрћу.

Први чланови и потписници Устава били су:

Апис (десно) са друговима

Да би се очувала што већа тајност, чланови се уписују у спискове и воде се не по именима, већ по редном броју. Чланови се међу собом као такви не познају, саобраћај међу њима врши се само преко нарочито одређених личности, и једино Врховна централна управа зна, ко су све чланови организације. Ипак зато, и ако не познају целу организацију ни њено устројство, сви чланови се обавезују на безусловну послушност и покорност организацији; они морају слепо извршивати све наредбе и понети чак и у гроб тајне, које се тичу организације.

Политички утицај и моћ организације „Уједињење или смрт“[уреди]

У политичком животу утицај ове организације се јако осећао, нарочито пред рат 1914. Тада је у Битољу дошло до инцидента поводом питања приоритета грађанске над војном влашћу. У Скупштини је социјалистички посланик Драгиша Лапчевић поднео интерпелацију на владу, што трпи илегалне организације. Скупштина се тада задовољила одговором председника владе.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Солунски процес

У децембру 1917. на Солунском фронту влада је увидела опасност од даљег постојања ове организације, похапсила је њене чланове, који су, поред тога, оптужени да су радили на убиству престолонаследника-регента Александра и председника владе. Код ухапшеног генералштабног пуковника Драгутина Димитријевића-Аписа, члана Врховне централне управе, нађен је оригиналан Устав организације од 9/5 1911, а међу стварима оптуженог потпуковника Велимира Вемића нађен је списак чланова организације. Пресудом војних судова чланови организације пуковник Д. Димитријевић-Апис, мајор Љубомир Вуловић и Раде Малобабић осуђени су на смрт и стрељани. Остали оптужени осуђени су на дугогодишњу робију, од које су доцније помиловани, осим потпуковника Витомира Цветковића, који је умро у затвору за време истраге, и Богдана Раденковића, који је умро, пошто је пресуда изречена.


Извори[уреди]

  • Народна енциклопедија, Загреб : Библиографски завод, 1927. Чланак Миомира Миленовића.
  • Crna Ruka (WWI Document Archive)

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]