Чарг-Штраусов синдром
| Класификација и спољашњи ресурси | |
| Чарг-Штраусов синдром | |
 Промене на кожи |
|
| ICD-10 | M30.1 |
|---|---|
| ICD-9 | 446.4 |
| DiseasesDB | 2685 |
| eMedicine | med/2926 derm/78 neuro/501 |
| MeSH | D015267 |
Чарг-Штраусов синдром или алергијска грануломатоза је веома редак облик васкулитиса (запаљење крвних судова). Код болесника се јављају знакови васкулитиса на кожи и унутрашњим органима, а ови симптоми су често удружени са астмом и повећаним бројем еозинофилних гранулоцита у крви.[1]
Болест су први описали доктори Џејкоб Чарг и Лоте Штраус у једној њујоршкој болници 1951. године.[2]
Садржај |
Етиологија [уреди]
Као и код других облика васкулитиса, Чарг-Штраусов синдром изазива већи број различитих фактора. Верује се да неки наследни фактори (гени), инфекција или други чиниоци из спољне средине могу довести до развоја обољења.[1]
Клиничка слика [уреди]
Болест се јавља код старијих мушкараца, обично након дугогодишње астме. Присутни су висока температура, губитак телесне тежине након продромалне фазе са алергијском ринитисом (алергијска упала слузокоже носа). У другој фази болести се јављају еозинофилни инфилтрати плућног ткива, уз еозинофилију (повећање броја еозинофила у периферној крви) са сликом полиартеритиса (запаљење више зглобова), као и напади бронхијалне астме. Тада у клиничкој слици доминирају кожне лезије, уз појаву пурпуре (црвенило коже у виду тачкастих крварења или већих подлива), појава гастроинтестиналних крварења и бола у трбуху, конгестивна срчана инсуфицијенција услед нодуларног перикардитиса (обољења срчане марамице), ендотелијална фиброза и еозинофилни инфилтрати, као и знакови обољења бубрега услед фокалног некротизирајућег гломерулонефритиса (упала бубрежних гломерула). Код око 60% болесника се јављају промене на зглобовима, а може бити присутна моно- или полинеуропатија, патолошке промене у параназалним синусима и појава плућних инфилтрата.[1]
Дијагноза [уреди]
Дијагноза се поставља на основу анамнезе, клиничке слике, лабораторијских налаза (повећање броја еозинофила и нивоа имуноглобулина Е), хистолошког налаза биоптичког узорка коже или плућа итд.[1]
Лечење [уреди]
Током терапије се примењују гликокортикоиди, а по потреби и цитотоксични лекови. Осим тога, користе се медикаменти за сузбијање пропратних симптома: антихипертензиви (лекови против високог крвног притиска), кардиотоници (средства за ојачање срчаног мишића) и антибиотици.[1]
Извори [уреди]
 |
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
