Чипровци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Чипровци
буг. Чипровци

Chiprovtsi-centre.jpg
Средишњи трг у Чипровцима

Основни подаци
Држава Застава Бугарске Бугарска
Област Монтанска област
Становништво
Становништво 2.026 (2010. г.)
Густина становништва 30,9 ст/км²
Географске карактеристике
Координате 43°22′59″N 22°52′59″E / 43.383, 22.883
Надморска висина 478 м
Површина 65,47 км²
Чипровци на мапи Бугарске
{{{alt}}}
Чипровци
Чипровци на мапи Бугарске
Остали подаци
Веб-страна []


Координате: 43° 22′ 59" СГШ, 22° 52′ 59" ИГД
Чипровци (буг. Чипровци) су град у Републици Бугарској, у северозападном делу земље, седиште истоимене општине у оквиру Монтанске области.

Назив[уреди]

Према лингвисти Ивану Дуриданову, првобитно име овог места било је Кипуровец. Садашњи облик настао је постепено гласовном променом и синкопом. Назив је словенског порекла, али може бити да има везе са позајмљеницом из архаичног грчког кипос (грч. κήπος, башта).[1] Неки истраживачи изводе топоним из личног имена Кипра или Кипро, које имплицира лепоту и живост. Још једна популарна хипотеза, коју је Дуриданов одбацио, везује назив за латинску реч купрум (лат. cuprum, бакар) због бројних налазишта бакра и рудника из времена римске владавине над овим просторима.[2]

Место се први пут спомиње у једном западном извору, то јест у једном латинском документу из 1565, као Chiprovatz. Слични облици попут Chipurovatz, Chiprouvatz, Chiprovotzii, Chiprovtzi, Kiprovazo, Chiprovatzium, Kiprovetz и Kiprovtzi били су у употреби у 16. и 17. веку. Посведочен српскохрватски изговор суфикса /at͡s/ за стандардни бугарски /ɛt͡s/ објашњава се утицајем такозваног „илирског језика“, који је коришћен међу фрањевачким редовницима у 17. веку.[2]

Град је конвенционално био подељен на неколико махала од којих је већина добила назив према занимању и положају њених становника. Д. Маринов забележио је 1888. да су постојале следеће: Сребрил или Сребарна, Ћурчијска, Пазарска, Табашка, Парцал и Трап.[3] Потврђено је да је до 17. века постојала Саксонска махала.[4] Активно коришћени топоними Доњи крај и Горњи крај односе се на махале у зависности од тога да ли су ближе реци или планини.[5]

Чипровачки врх и Чипровачки хриди код острва Рагд (Јужношетландска острва) добили су назив по Чипровцима.[6]

Природни услови[уреди]

Положај: Чипровци се налазе у северозападном делу Бугарске, - 8 km југозападно од границе са Србијом. Град је смештен 130 km северозападно од Софије и 35 km западно од обласног средишта Монтане.

Град се налази на 480 метара надморске висине у области Старе Планине, на обалама Чипровачке реке.

Историја[уреди]

Познато је да је подручје око Чипроваца била насељена почев од времена Трачана и касније за време Римског царства, када су налазишта руде метала била експлоатисана. Према историчару В. Велкову, долина реке Огосте била је настањена Трачанима од почетка 1. миленијума п. н. е. Према античким изворима, подручје су насељавали Трибали или сродна трачка племена. Римљани су после 29. п. н. е. покорили северозападни део данашње Бугарске и консолидовали свој власт на овом подручју за време Трајана (98-117).

Јужни Словени се насељавају у 7. веку. Од 9. века до 1373. област је била у саставу средњовековне Бугарске. Крајем 14. века област Димова је пала под петовековну власт Османлија.

Године 1878. град је постао део савремене бугарске државе. Насеље постоје убрзо средиште окупљања за села у околини, са више јавних установа и трговиштем.

Становништво[уреди]

По проценама из 2007. Чипровци су имали око 2.000 становника, од којих су највећи део етнички Бугари. Остатак су углавном Роми. Последњих деценија становништво града са смањује због велике удаљености од главних токова развоја у земљи.

Месно становништво је претежно православне вере.

Референце[уреди]

  1. ^ „ΛΕΞΙΚΌ—LEXICON: Greek-English-Greek dictionary“. 
  2. ^ а б Чолов, „Чипровци и неговата покрайнина“, Чипровското въстатие 1688 г.
  3. ^ Маринов, Д (1894). „Чипровци или Кипровец“. Сбну (11). 
  4. ^ „Deutsche Wurzeln im bulgarischen Nordwesten“. Bulgarisches Wirtschaftsblatt und Südosteuropäischer Report. 8. 4. 2008.. 
  5. ^ Сантова (), стр. 11.
  6. ^ Composite Gazetteer of Antarctica: Чипровачки врх.

Литература[уреди]

  • Чолов, Петър (1988). Чипровското въстание 1688 г. (1 ed.). София: Народна просвета. OCLC 19710925. 
  • „Общински план за развитие на община Чипровци 2007 г.—2013 г.“ (PDF). Община Чипровци. 
  • Сантова, Мила (2002). „Чипровци—проблеми на усвояване на пространството“. Северозападна България: Общности, Традиции, Идентичност. Регионални Проучвания На Българския Фолклор (София: Българска академия на науките: Институт за фолклор): 7-19. ISSN 0861-6558. 
  • Костова, Антоанета; Милена Димитрова (2002). „Килимарството в Чипровци—традиции и съвременност“. Северозападна България: Общности, Традиции, Идентичност. Регионални Проучвания На Българския Фолклор (София: Българска академия на науките: Институт за фолклор): 20-24. ISSN 0861-6558. 
  • Гюзелев, Боян (2004). „Албанци в Копиловци и съседните католически селища“. Албанци в Източните Балкани. София: Международен център за изследване на малцинствата и културните взаимодействия. стр. 81-99. ISBN 954-8872-45-5. 
  • Нягулов, Благовест (1999). „От възникването до разделянето на общността“. Банатските българи. Историята на една малцинствена общност във времето на националните държави. София: Парадигма. стр. 14-19. ISBN 978-954-9536-13-3. 
  • Belaj, Vitomir (1998). „Act Bulgariae ecclesiastica oca Euzebija Fermendžina kao etnološki izvor“. Zbornik radova znanstvenog skupa. Život i djelo o. Euzebija Fermendžina (Našice: HAZU): 209-212. 
  • Király, Péter (2002). „Die Čiprovecer in Ungarn“. Studia Slavica Hung. (Budapest: ELTE Szláv Intézet) 47: 1-23. DOI:10.1556/SSlav.47.2002.1-2.1.