Чудесна судбина Амелије Пулен

Из Википедије, слободне енциклопедије
Чудесна судбина
Амелије Пулен

{{{опис_слике}}}

Изворни наслов Le Fabuleux Destin d'Amélie Poulain
Режија Жан-Пјер Жене
Продуцент Жан Марк Дешан
Клоди Осар
Сценарио Гијом Лоран
Главне улоге Одри Тоту
Матје Касовиц
Серж Мерлен
Рифус
Џамел Дебуз
Музика Јан Тирсен
Жанр Фантазија, комедија-романтична, драма
Издавачка кућа Union Générale Cinématographique (Фр.), Miramax (САД)
Година 2001
Трајање 115 мин.
Земља Француска
Језик француски
Буџет 11.400.000 $
IMDb веза

Чудесна судбина Амелије Пулен или Амелија (фр. Le Fabuleux Destin d'Amélie Poulain или Amélie) је француска романтична комедија режисера Жан-Пјера Женеа у којој главну улогу игра Одре Тоту. Сценарио за филм, чија је радња смештена у деловима Монмартра, написали су Жене и Гијом Лоран. Филм пружа интересантан и помало идеализован поглед на савремен начин живота у Паризу. Индивидуе свих ликова у филму долазе до изражаја, због разрађености њихових особина и свакодневних навика.

главна глумица Одри Тоту на Канском филмском фестивалу 1999. године
кафић „Две ветрењаче“ на Монмартру у Паризу, где је снимљен део филма

Филм је првобитно приказан у априлу 2001. године у Француској, Белгији и у швајцарском делу француског говорног подручја, уз неколико приказивања на различитим филмским фестивалима у свету.

Филм Амелија, који је освојио укупно 27 међународних филмских награда, проглашен је за најбољи филм Европе, освојио је четири награде Цезар (укључујући награде Цезар за најбољи филм и најбољег режисера), две награде БАФТА (укључујући награду за оригинални сценарио), а био је номинован и за четири Оскара Америчке филмске академије.

Улоге[уреди]

Радња филма[уреди]

Радња филма прати причу о девојци по имену Амелија, која са својим схватањима правде покушава да усрећи и помогне људима око себе. Амелија у детињству није имала прилику да осети близину и љубав родитеља и одмалена је почела да гради неки свој свет и живи у њему. Двадесет трогодишња Амелија живи сама у стану у центру Париза и ради као конобарица у малом кафићу „Две ветрењаче“ на Монмартру.

Амелија води једноставан живот, ужива у малим стварима које јој причињавају задовољство, као што је завлачење руке у џак семена, ломљење корице пудинга кашичицом, бацање каменчића у реку, посматрање лица људи у биоскопу... Дан смрти енглеске принцезе Дајане јој потпуно мења живот. Тога дана она иза зидне плочице у свом купатилу проналази стару металну кутију, „тајно благо“ са драгоценостима једног дечака, коју је он сакрио пре четрдесетак година. Амелија одлучује да пронађе власника кутије и врати му је са мишљу: ако успе то да уради, усрећиће човека, а ако не - онда ништа. Успевши у томе, Амелија одлучује да ће и убудуће чинити мале ствари људима око себе, како би их учинила срећним.

Предано, креативно и са уживањем, посвећујући се овој одлуци, Амелија усрећује комшије, колеге, оца. Поставши „анђео чувар“ многима, изводећи компливане, али скривене поступке, она преобраћа токове живота људима око себе на позитивнију страну. И док запоставља размишљање о себи, стари човек, који се бави реконструкцијом уметничких дела, је надгледа, започињајући конверзацију с њом о његовим сликама. У даљој комуникацији, њих двоје ће често разговарати о карактеру једног лика са уметничке слике, ког ће старац, иако се то нигде у филму не помиње експлицитно, поистовећује са Амелијом.

Иако се заљубљује у мистериозног младића Нина, сакупљача исцепаних фотографија, Амелија је превише стидљива да предузме нешто поводом тога. Судбина је доводи до тога да она проналази његов албум са фотографијама и кроз читав низ задатака она му га враћа, а касније и открива свој идентитет. Плашљиву девојку стари уметник охрабрује и она проналази своју љубав.

Музика[уреди]

Музику за филм компоновао је Јан Тјерсен.

Филмска критика[уреди]

"Чудесна судбина Амелије Пулен“ је добила пет звездица и прозвана је „једним од најбољих филмова године, поред филмова „Сирано де Бержерак“ и „Поштар“, који може све надмашити“, од стране Алана Морисона из Empire Online-a.

Паул Татара из CNN Reviewer-a, описао је „Амелију“ као филм разигране природе.

Негативну критику филм је добио од Сергеја Каганског из Les Inrockuptibles за нереалистичну и сликовиту визију француског друштва са пар етничких мањина.


Спољашње везе[уреди]