Шарани (Горњи Милановац)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили друго значење, погледајте чланак Шарани.
Шарани

Поглед са Крвавца
Поглед са Крвавца

Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Управни округ Моравички
Општина Горњи Милановац
Становништво
Становништво (2011) 241
Положај
Координате 44°01′02″N 20°22′01″E / 44.017333, 20.366833
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 396 m
Шарани на мапи Србије
{{{alt}}}
Шарани
Шарани на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 32304
Позивни број 032
Регистарска ознака GM


Координате: 44° 01′ 02" СГШ, 20° 22′ 01" ИГД

Шарани је насеље у Србији у општини Горњи Милановац у Моравичком округу. Према коначним резултатима пописа из 2011. у Шаранима је живео 241 становник, према попису из 2002. 344 становника, а према попису из 1991. 342 становника.

Под називом Шарани место се први пут помиње у турском попису Смедеревског санџака око 1528. године. Кроз историју се показало као одлична дестинација за одмор и опуштање, па су га често посећивале познате личности из српске историје, међу којима је и Кнез Милош Обреновић који је у месту подигао цркву Светог Саве, која је његова прва задужбина. О лепоти Шарана писао је Вук Стефановић Караџић чија је ћерка, позната сликарка и књижевница Мина Караџић, сахрањена у крипти цркве. Најпознатија личност из историје Шарана је Добрица Матковић, српски политичар, начелник Одељења за државну заштиту 1929. и бан дунавске бановине између 1933. и 1935. године.[1][2] Он је током свог живота у многоме допринео развоју места, изградио је неколико значајних зграда, међу којима је и ђачка менза, путем је место повезао са Таковом, и по њему је назван мост преко реке Дичине који повезује Шаране и Дренову.

Назив Савинац се често поистовећује са селом Шарани. Савинац је шири земљишни простор на левој обали реке Дичине, на којем се налази црква Светог Саве, чардаци из времена Турака, парохијски дом, школа, продавница, позната „Мићова кафана“ и викенд–куће. Савинац се не сматра посебним насељем, већ је само локалитет села Шарана. Назив Савинац повезује се са именом светитеља Саве, који је, по народном предању, боравио на овом месту и посветио воду на изворима који се данас налазе поред савиначке цркве. Народ је изворе назвао Савиним изворима, а шири простор око извора Савинац.

Место се налази 14 km западно од Горњег Милановца.

Назив[уреди]

По народном предању, назив села је настао по називу насеља Шарена варош, које се налазило у Росуљама, недалеко од ушћа Дреновице у реку Дичину. Људи који су у овом месту живели били су одевени у разнобојну, шарену одећу, па су околни становници место звали Шарена варош или Шарен-град. Постоји још једна прича о пореклу назива села Шарана. По њој су месту име дали досељеници из села Шарана у општини Требиње у источној Херцеговини, како би од заборава сачували назив села из ког су се доселили. У целој бившој Југославији, само ова два места имају исти назив – Шарани.

Место се први пут под називом Шарани помиње у турском попису Смедеревског санџака 1528. године. У овом документу, при пописивању мушких пореских глава, о месту је написано: „Село Андраница, други назив Шарани, припада Рудничкој Морави“. Први попис Андранице потиче из 1516. године, али се у том попису нигде не помиње назив Шарани. Није познато који од ова два назива је старији, али се свакако из докумената види да је село Шарани постојало пре Велике сеобе српског народа. Турци су 1454. године завладали таковским крајем, па су сељаци престали да имају обавезу према српској властели и њеним феудалним законима, тако да су одличили да месту Андраница врате стари назив – Шарани. За време окупације Србије од 1718. до 1739. године, Аустријска управа је спровела попис насеља и становништва овог краја, а израђена је и географска карта Рудничког дистрикта. У карту је уцртана река Дичина и насеља око ње, међу којима је и село Шарани (нем. Scharanin).[3]

Историја[уреди]

Стари Римљани у таковском крају[уреди]

Пронађен је велики број доказа да је таковски крај још у далекој прошлости био насељен. Стари Римљани међу првима су експлоатисали природне ресурсе и рудна богатства ове области. Иза себе су оставили трагове насеобина и рударских радова у ближој и даљој околини планине Рудник.

О боравку старих Римљана на овим просторима сведоче називи поједних локалитета који се и данас користе, остаци путева, по којима је римско царство било познато, рударских јама и велики број археолошких локалитета. Средином 19. века је у селу Бранетићима ископано 26 комада римског сребрног посуђа (пехара, послужавника, тепсија, котлића, тањира, кашика) на којима је угравиран натпис Simplici. Сво пронађено посуђе је квалитетне израде и има велику вредност.[4] У самом селу Шаранима постоје остаци рисмог пута, на месту званом Јелен–камен (подножје планине Рожањ), на десној обали Дичине. Па ипак, не постоје писани докази о боравку Римљана у овом селу. Постоји легенда која каже да су насеља Шарена варош и Самоков настали у доба када су овде боравили Римљани. О томе су до краја 19. века сведочили остаци улица и шљаке из некадашње топионице, као и пронађени остаци металних врхова копаља и старог новца у месту Росуље. Такође се сматра да називи поједних места у Дренови и Шаранима потичу из тог времена – Самоков, Рупе, Вртлог, Усовина, Калина стена, Русковац.[5]

Средњи век[уреди]

У лето 1189. године кроз таковски крај прошао је део огромне војске крсташа коју је ка источним земљама предводио немачки цар Фридрих Барбароса. У Шаранима и даље кружи легенда да су ову војску код места Тројански брод на Дичини напали „дивљи Мађари“, и да је тада крсташима у помоћ притекао кнез Василије Вукомановић са Галича (данашње село Срезојевци). Цар Фридрих Барбароса је у знак захвалности Вукомановићу доделио титулу „кнеза од Левенштајна“ (Лавске стене). На обали реке Дичине постојала је велика камена статуа троглавог лава (Лавска стена), по којој је прелаз преко реке (у народу се то место назива брод) добио назив Тројански брод.[6] Овај прелаз налазио се на улазу у Шаране, идући од Такова путем ка Савинцу. Прелаз је порушен при изградњи коридора 11. По истој легенди, сусрет Немањиног представника и заповедника крсташке војске која се кретала долином Дичине догодио се код места Јелењача, неколико километара низводно од Савинца, а близу садашње границе Шарана и Брђана. Изнад старог пута којег су изградили Римљани тада је постављена статуа јелена, а испод ње плоча са натписом о том свечаном сусрету. По тој статуи јелена цео путни превој који данас води из Шарана у Брђане и даље се зове Јелењача.

Између 12. и 20. века Србију су често нападале стране војске и хорде пљачкаша, које нису заобишле ни руднички крај и Шаране. Прво су га 1203. опустошили Мађари и Кумани, а затим су га 1241. године опљачкали и Монголи. Мађари су поново кренули у пљачкање ових крајева 1319. године, и продрли су све до Западне Мораве, где их је сачекала војска цара Душана и протерала их назад све до реке Саве. У таковском крају се нешто мирније живело између 1402. и 1427. године, за време владавине деспота Стефана Лазаревића. Након његове смрти, Турци све чешће упадају и пустоше ове крајеве Србије, па је наредни владар – деспот Ђурађ Бранковић – био приморан да утврди градове у рудничкој области (Острвицу, Рудник и Борач), и да подигне нову тврђаву на Дунаву код Смедерева. Изградња нових, и обнова постојећих одбрамбених утврђења, ставила је народ под додатни притисак, јер је поред активног учешћа у одбрани Србије морао да кулучи и плаћа веће порезе. Баш због ових пореза и кулука тврђаву Острвицу народ је прозвао „град проклете Јерине“, по жени деспота Ђурађа која је била странкиња (пореклом Гркиња), и народ је сматрао да је она одговорна за сву несрећу која је народ задесила у том периоду. Рудничку област све су чешће нападали Турци, и у лето 1483. заузели су утврђења Борач и Острвицу, након чега су се повукли, да би затим 1454. године поново напали и коначно заузели Острвицу, Рудник, и цео руднички предео, у којем се налазе Шарани.[7]

Турска окупација[уреди]

Турци су овим крајевима потпуно завладали 1459. године, када престаје да постоји српска средњовековна држава, а од Србије је направљен Смедеревски санџак на чијем је челу био санџак-бег, или мирилива. Овај санџак био је подељена на нахије или вилајете. Рудничка област прво је била нахија, а затим од 1684. године и каза.[a] Рудник је био седиште Рудничке нахије и казе све до 1804. године, када је порушен, а тада је седиште нахије постала Брусница. И села Дренова и Шарани тероторијално су били део Рудничке нахије. Подручје ових села било је брдско–планинско и прекривала га је густа шума, тако да је било веома повољно за развој хајдучије, која је представљала оружани вид отпора турској окупацији након пропасти српске државе. Хајдучија није имала за циљ само оружани отпор, већ је имала и социјални карактер, јер су се приликом њихових акција прикупљала и материјална добра која су била неопходна за преживљавање осиромашеног српског становништва. Главни путни правац који су Турци користили водио је од Београда до Љига, а затим преко Рајца одакле се спуштао у Горње Бањане, па долином Дичине ишао све до Брезне. У овом месту је један крак пута водио у Пожегу, док је други крак настављао долином Дичине, пролазио поред Савинца и од места Јелен–камен се пео преко Рожња и настављао у долину Мораве и Ибра.

Како би стали на пут хајдучији у овим крајевима, Турци су с почетка 16. века Дренову прогласили за дербенџијско село, и тиме га ослободили одређених пореза и кулука. За узврат, становници Дренове морали су да одржавају ред на путу и бране колски и пешачки саобраћај од хајдука долином реке Дичине све до планине Рожња. Имали су задатак дапреузму и испрате пролазнике и њихову имовину кроз овај предео, и сносили су пуну моралну и материјалну одговорност уколико би дошло до напада хајдука на путнике.

Почевши од 1467. године, Турци почињу да експлоатишу минерална и рудна богатства Србије, руду гвожђа на Сувобору и руду олова у околини планине Рудник. Послови у руднику отпочињали су 21. марта у години, а завршавали се 8. новембра. У месту Росуље, које данас припада Шаранима, постојала је ливница метала, а ливнице су још постојале у селу Ба и Руднику. Такође је постојала и ковачница у Самокову, месту које се данас налази у склопу села Дренове. Ливница је коришћена за ливење ђулади за турске топове бадалушка, а ковачница је коришћена за израду сабљи, копаља и осталих хладних оружја.

Приликом велике сеобе Срба руднички крај је скоро у потпуности опустео, у појединим селима није остао нити један становник. О томе сведочи и попис из 1718. године по коме у рудничкој нахији има 38 насељених и 56 пустих села. И становници Шарана и Дренове прикључили су се сеоби, иако су они имали могућност да се сакрију у густе шумовите пределе овог брдско-планинског подручја, далеко од главних путева. У време сеобе Срба, у Шаранима је било 25 домова, а у Дренови 30, док је према једном непотпуном попису, након сеобе, у Дренови и Шаранима било само по шест насељених кућа.[8][9]

Аустријска окупација од 1718. до 1739. године[уреди]

Велика аустријска војска са око 150.000 војника, међу којима је било и око 10.000 српских добровољаца, кренула је у пролеће 1717. у офанзиву против Турака. Ова војска успела је да заузме Београд и Шабац, као и подручје од Дрине на западу, до Западне Мораве на југу и ушћа Тимока у Дунав на истоку. У Пожаревцу је 21. јула 1718. потписан мир између две велике силе, по којем је Аустрија од Турске добила Банат, Срем и северну Србију са Београдом. Граница између Аустрије и Турске ишла је Западном Моравом до ушћа Каменице, одакле је преко Миоковаца и Дружетића ишла на запад до Дрине. Самим тим, Дренова и Шарани нашли су се скоро на самој граници. Због близине Дренове и Миоковаца, Дреновце су често звали „људи са границе“.

По доласку у Србију, Аустријанци су је поделили на округе, или дистрикте. О овом периоду Кале Миловановић је у својој књизи Савинац у таковском крају – село Шарани и село Дренова записао:
Дренова и Шарани били су у рудничком дистрикту, који је био подељен на кнежине, са оберкнезовима на челу. Старешине села били су сеоски кнезови или бирови. Војна управа у аустријској „Краљевини Србији“ била је подељена на 19 капетанија. Шарани и Дренова припадали су Прањанској капетанији, која је имала војску од 150 хајдука (Срба), 50 коњаника и 50 помоћника (Аустријанаца). Хајдуци су били стражари дуж аустро-турске границе и бринули се за безбедност путника на путевима, а нарочито војних курира, који су носили пошту до Београда и натраг. Аустријска управа је наметнула разне врсте пореза, затим кулучење и уконачавање војске, што је изазвало велико незадовољство сеоског становништва. Све се плаћало у новцу, изузев десетака у житу. Да би се све то прикупило вршена су насиља, пљачке и убиства.

Нови рат између Аустрије и Турске почео је 1737. а завршио се 1739. године на штету Аустрије. Турска војска је поново заузела Србију.[10]

Шарани у време српских устанака[уреди]

Карађорђе Петровић, угледни домаћин из околине Орашца и почетком 19. века један од познатијих људи у Шумадији, дуго је планирао и припремао устанак на дахије. Људи из рудничког краја имали су жељу да се обрачунају са зулумћаром Селим-агом, кога су још звали „руднички бик“, јер је у овим пределима вршио насиље, силовања и пљачку. Народ се одазвао позиву на устанак војвода Милана Обреновића из Бруснице и Милића Дринчића из Теочина. Одлучено је да војвода Милан крене са једном групом ка Руднику, док је војвода Милић са другом групом кренуо ка Пожези и Ужицу. Током марта 1804. године група устаника која је кренула на Рудник успела је да заузме утврђење које се ту налазило, а које је затим запалила, и протера спахије и остале Турке из околних села. Међу устаницима који су учествовали у овом походу налазили су се и Шаранци и Дреновци. Након успеха на Руднику, устаници су наставили битке против Турака од 1804. па све до 1809. године, стигавши тако са својим војводом Миланом Обреновићем све до Новог Пазара, Сјенице, Пријепоља и Бијелог Поља. Затим је на челу устаника војводу Милана заменио његов брат, војвода Милош Обреновић.

Остале српске војводе предлагале су Милошу да се привремено склоне у Аустрију прласком преко Саве, али је он то одбио, и уместо тога прикупио преживеле устанике рудничког краја и са њима се упутио ка Такову. Успут су се борци одвајали од групе и остајали у својим селима, док су Шаранци, Дреновци и остали Таковци распуштени на уласку у Таково, јер је Милош био обавештен да га код цркве брвнаре у Такову чекају Турци. Прилазећи цркви срео је Серчесму, турског заповедника, и предао му своје оружје. Турски заповедник је примио Милошеву сабљу и послао је везиру Рушид-паши која је симболизовала покорност султану, док је остало оружје оставио Милошу коме је поверио власт над народом. У рудничку нахију Турци се враћају 1813. године, али овог пута не на Рудник, који је разорен, већ у Брусницу, где је премештено седиште нахије. Милош је исте године своју породицу из предострожности склонио у село Рошце у близини Каблара, а затим их 1814. године враћа у село Шаране у кућу Марка Матковића. Кућа се налазила на Спасовини, на обронцима брда Крвавац. Током боравка у овој кући, Милошева жена Љубица родила је ћерку Јелисавету – Савку, 16. марта 1814. године. С обзиром да се ближио нови устанак, Милош је своју породицу поново преместио из Шарана у Горњу Црнућу, која се налази на обронцима планине Рудник, и која је забаченија и сигурнија. Кућа Марка Матковића, у којој је боравила Милошева породица, постојала је све до 1935. године.

Балкански и Први светски рат[уреди]

Манифестације[уреди]

Савиначки дани“ – средином јула – организује се такмичење у кувању ловачког гулаша. Место је такође популарна дестинација током првомајског уранка.

Туризам[уреди]

Најпознатије кафане у селу су „Мићова кафана“ и „Ада“. Околина моста је популарна за прављење роштиља и излете. За дуге шетње је погодна рута Савинац – Крвавац – Трештеник – Савинац, у дужини од око 5 километара. Такође је планирана и изградња антистрес центра. Велики утицај на туризам ће имати планирани ауто-пут Е763, такозвани коридор 11, који ће проћи кроз место на само пар стотина метара од савиначке цркве и лековитих извора воде.

Демографија[уреди]

У насељу Шарани живи 296 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 49,2 година (48,4 код мушкараца и 50,0 код жена). У насељу има 136 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,53.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

Савиначки дани 2012. године.
График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 823 [11]
1953. 807
1961. 697
1971. 560
1981. 460
1991. 342 334
2002. 344 344
2011. 241
Етнички састав према попису из 2002.[12]
Срби
  
336 97,67%
Југословени
  
4 1,16%
Хрвати
  
1 0,29%
непознато
  
1 0,29%


Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Каза је била управна јединица на коју се протезала надлежност једног кадије (судије).

Референце[уреди]

  1. ^ „History / Security Information Agency“. Bia.gov.rs Приступљено 6. 7. 2012.. 
  2. ^ „Историјат Бановинске палате“. Skupstinavojvodine.gov.rs Приступљено 6. 7. 2012.. 
  3. ^ Миловановић (1995), стр. 21,22.
  4. ^ Михаило Кале Миловановић, Римско сребрно посуђе из Бранетића - Таковске новине бр. 1019, pp. 9, Горњи Милановац, 4. јун 1992.
  5. ^ Миловановић (1995), стр. 36.
  6. ^ Стево Чутурило, Цртице из породичне историје стародревног племена Вукомановића - , pp. 15, Нови Сад, 1907.
  7. ^ Миловановић (1995), стр. 37–39.
  8. ^ Димитрије Руварац, Митрополија београдска око 1735. године - споменик СКА, XLII, књ. 37, pp. 104-204, Београд 1905.
  9. ^ Миловановић (1995), стр. 39,40.
  10. ^ Миловановић (1995), стр. 41,42.
  11. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  12. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  13. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Литература[уреди]

  • Миловановић, Михаило (1995). Савинац у таковском крају: село Шарани и село Дренова. Београд: Одбор за проучавање села САНУ. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :