Шарани (Горњи Милановац)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили друго значење, погледајте чланак Шарани.
Шарани

Поглед са Крвавца
Поглед са Крвавца

Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Управни округ Моравички
Општина Горњи Милановац
Становништво
Становништво (2011) 241
Положај
Координате 44°01′02″N 20°22′01″E / 44.017333, 20.366833
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 396 m
Шарани на мапи Србије
{{{alt}}}
Шарани
Шарани на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 32304
Позивни број 032
Регистарска ознака GM


Координате: 44° 01′ 02" СГШ, 20° 22′ 01" ИГД

Шарани је насеље у Србији у општини Горњи Милановац у Моравичком округу. Према коначним резултатима пописа из 2011. у Шаранима је живео 241 становник, према попису из 2002. 344 становника, а према попису из 1991. 342 становника.

Место се под називом Шарани први пут помиње око 1528. године, у турском попису Смедеревског санџака. Кроз своју историју било је дестинација за одмор и релаксацију. Привлачило је многе познате личности из српске историје. Кнез Милош Обреновић је овде подигао цркву Светог Саве, која је уједно његова прва задужбина. О лепоти места писао је и Вук Стефановић Караџић чија је ћерка, сликарка Мина Караџић, сахрањена у крипти цркве. Најпознатија личност овог места је Добрица Матковић, бан дунавске бановине и српски политичар, који је много допринео развоју места и по њему је назван мост преко Дичине који повезује Шаране и Дренову.

Назив Савинац се често поистовећује са селом Шарани. Савинац је шири земљишни простор на левој обали реке Дичине, на којем се налази савиначка црква, чардаци, парохијски дом, школске зграде, задружни и други домови, продавнице, кафане и викенд-куће. Савинац се, у административном смислу, не сматра посебним насељем, већ је само део села Шарана. Назив Савинац повезује се са именом светитеља Саве, који је, по народном предању, боравио на овом месту и посветио воду на изворима који се данас налазе поред савиначке цркве. Народ је изворе назвао Савиним изворима, а шири простор поред извора Савинац.

Место се налази 14 km западно од Горњег Милановца.

Назив[уреди]

Назив села Шарани је по народном предању настао по називу старог насеља Шарена варош, које се налазило у потесу Росуље, близу ушћа Дреновице у Дичину. Становници овог насеља били су одевени у разнобојну, односно, шарену одећу, па су околни становници насеље звали Шарена варош или Шарен-град. Још једно занимљиво мишљење је оно по којем су назив Шарани донели досељеници из села Шарана које се налази у општини Требиње, у источној Херцеговини. Они су желели да се код потомака сачува од заборава назив села из којег су се доселили. Само ова два села имају исти назив – Шарани на целом подручју бивше Југославије.[1]

Назив села Шарана први пут се помиње око 1528. године, у турском попису Смедеревског санџака. У наслову пописа мушких пореских глава написано је: „Село Андраница, други назив Шарани, припада Рудничкој Морави“. Први попис Андранице потиче из 1516. године, али се у њему не спомиње назив Шарани. Који је назив старији, Андраница или Шарани, не зна се. Село Шарани је, као што писани документи казују, постојало и пре Велике сеобе српског народа. Турци су 1454. године завладали таковским крајем, наметнули своје законе, а укинули српске феудалне законе. Тиме су престале обавезе сељака према дотадашњој српској властели, па је народ одлучио да селу Андраници врати стари назив – Шарани. Аустријска управа је за време окупације Србије од 1718. до 1739. године пописивала насеља и становништво и израдила географску карту Рудничког дистрикта. У карту је уцртана река Дичина и насеља око ње. Међу овим насељима налазе се и Шарани (нем. Scharanin).[2]

Историја[уреди]

Стари Римљани у таковском крају[уреди]

Постоје бројни докази да су ови крајеви били насељени у врло далекој прошлости. Коришћењем природних и рудних богатстава бавили су се стари Римљани. Иза љих је остало више трагова старих насеља и рударских радова у ближој и даљој околини планине Рудник.

О присуству Римљана на ширем рудничком простору сведоче сачувани називи појединих локалитета, остаци римских путева и рударских јама и више археолошких налаза. У селу Бранетићима, средином 19. века, ископано је 26 комада римског сребрног посуђа (пехари, послужавници, тепсије, котлићи, тањири, кашике) са угравираним натписом „Simplici“, квалитетне израде и велике вредности.[3] Остаци римског пута постоје сачувани у селу Шаранима, на месту званом Јелен-камен, у подножју планине Рожња, поред десне обале реке Дичине. О боравку Римљана на простору данашњих села Дренове и Шарана нема писаних доказа. Легенда каже да су „Шарена варош“ и „Самоков“ настали у римско доба, о чему су до краја 19. века сведочили остаци улица и шљаке из некадашње топионице метала, као и ископине врхова копаља и старог новца у Росуљама. Сматра се, такође, да из римског времена потичу називи неких локалитета у Шаранима и Дренови: Вртлог, Русковац, Усовина, Самоков, Рупе, Калина стена и други.[4]

Средњи век[уреди]

Преко ових крајева је у лето 1189.г. прошао део огромне војске крсташа коју је на исток водио немачки цар Фридрих Барбароса. У Шаранима и данас живи легенда да је код места Тројански брод на Дичини крсташка војска била нападнута од „дивљих Мађара“ и да је крсташима притекао у помоћ кнез Василије Вукомановић из села Галича (данашњи Срезојевци). Цар Фридрих Барбароса је Вукомановићу, у знак захвалности, доделио титулу „кнеза од Левенштајна“ (Лавске стене). На обали Дичине је била велика камена статуа троглавог лава (Лавска стена) по којој је прелаз преко Дичине назван Тројанским бродом.[5] Овај прелаз налази се на самом улазу у село Шаране, идући из Такова на Савинац. Сусрет заповедника крсташке војске која је ишла долином Дичине и Немањиног представника, каже легенда, био је на месту Јелењача, близу садашње границе Шарана и Брђана. Изнад старог римског пута тада је постављена статуа јелена, а испод ње плоча са натписом о том сусрету. По тој статуи цео путни превој се и данас зове Јелењача.[6]

Упади страних војски и хорди пљачкаша на територију Србије од 12. до 20. века ретко су мимоишли руднички крај. Овај крај су 1203.г. опустошили Мађари и Кумани, а 1241. опљачкали су га Монголи. Мађари су још једном опустошили ове пределе 1319. године, стигавши до реке Западне Мораве где их је дочекала и муњевито поразила војска цара Душана и протерала до реке Саве. Нешто мирнији период живота у рудничком крају био је од 1402. до 1427. године, за време владавине деспота Стефана Лазаревића. После његове смрти Турци све чешће упдају и пустоше ове крајеве Србије што је приморало деспота Ђурађа Бранковића да утврђује градове у рудничкој области - Острвицу, Рудник и Борач - и да подиже нову смедеревску тврђаву на Дунаву. Народ је, поред активног учешћа у одбрани Србије, био оптерећен повећаним државним порезима и кулуцима на градњи нових и обнови старих утврђења. Због ових намета и кулука, тврђаву Острвицу звали су „град проклете Јерине“, по жени деспота Ђурађа која је била странкиња и коју је народ сматрао кривцем за све недаће које су га у то време сналазиле. Рудничку област све чешће су нападали Турци, који су у лето 1483. заузели утврђење Борач и Острвицу, а потом се повукли, да би у поновном походу јуна 1454. године коначно заузели Острвицу, Рудник и цео руднички крај, у којем су се налазили Дренова и Шарани.[7]

Турска окупација[уреди]

Српска средњовековна држава престала је да постоји 1459. године. Турци су од Србије направили Смедеревски санџак на чијем је челу био намесник звани санџак-бег или мирилива. Смедеревски санџак је био подељен на нахије или вилајете. Област Рудника је била нахија, а од 1684. и каза. Каза је била управна јединица на коју се протезала надлежност једног кадије (судије). Рудник је био седиште Рудничке нахије и казе до 1804. када је порушен, а седиште нахије премештено је у Брусницу. Село Дренова и село Шарани територијално су припадали Рудничкој нахији. Као брдско-планинско и шумовито, ово подручје је било врло погодно за развој хајдучије, која се након пропасти српске државе јавила као оружани вид отпора турској окупацији. Хајдучија је имала и социјалну димензију у смислу нужног прибављања материјалних добара потребних за живот осиромашеног народа. Путни правац који је од Београда ишао до Љига, а потом се преко Рајца спуштао у село Горње Бањане и долину Дичине, ишао је долином до Брезне. Ту се један крај пута одвајао за Пожегу, а други је настављао низ Дичину, пролазио поред Савинца и од Јелен-камена пењао се преко превоја Рожња и настављао у долину Мораве и Ибра.

Турци су, ради отклањања сталне опасности од хајдука, почетком 16. века прогласили село Дренову за дербенџијско село, ослободивши га од неких државних пореза и кулука. Задатак становника Дренове био је да одржавају и обезбеђују пут, а на њему колски и пешачки саобраћај кроз клисуру Дичине и планину Рожањ. Они су били дужни да преузму и преведу путнике, заједно са њиховом имовином. Сносили су моралну и материјалну одговорност пред турским властима ако би хајдуци на овом подручју напали путнике ради пљачкања или других разлога.[8]

Турска власт је око 1467. почела да експлоатише рудна богатства Србије, а нарочито руду гвожђа око Сувобора и руду олова око планине Рудник. Рударски послови почињали су 21. марта а завршавали се 8. новембра текуће године. Ливница метала је, осим у селу Ба и Руднику, била у Росуљама које данас припадају Шаранима. Ковачница је била у Самокову, у Дренови. У ливници су ливена ђулад за турске топове бадалушка, а у ковачници су прављена копља, сабље и друго хладно оружје.

Руднички крај је током велике сеобе српског народа скоро потпуно опустео. Становници неких рудничких села су се сви одселили, а оставили своје куће и своја огњишта. Према попису из 1718. у рудничкој нахији било је 38 насељених и 56 пустих села. Сеоба српског становништва захватила је и становништво Дренове и Шарана, иако се оно могло склонити у густе шуме овог брдско-планинског подручја, изван главних путева. У време сеобе народа, у Дренови је било око 30 домова, а у Шаранима 25 домова. После сеобе, према једном непотпуном попису, у Дренови је било 6 кућа и исто толико у Шаранима.[9][10]

Под аустријском окупацијом од 1718. до 1739. године[уреди]

Огромна аустријска војска од око 150 хиљада војника и са око 10 хиљада Срба добровољаца кренула је у пролеће 1717.г. у офанзиву против Турака, заузела Београд и Шабац и остало подручје од Дрине на западу, до Западне Мораве на југу и ушћа Тимока у Дунав на истоку Србије. Миром у Пожаревцу, 21. јула 1718. године, Аустрија је добила од Турске Срем, Банат и северну Србију са Београдом.

Дренова и Шарани нашли су се скоро на граници Аустрије са Турском, која је ишла Западном Моравом до ушћа Каменице, па поред Миоковаца и Дружетића даље на запад до Дрине. С обзиром на близину Дренове и Миоковаца, Дреновце су често називали „људима са границе“.

Аустријанци су подручје Србије поделили на округе или дистрикте. Дренова и Шарани били су у рудничком дистрикту, који је био подељен на кнежине, са оберкнезовима на челу. Старешине села били су сеоски кнезови или бирови. Војна управа у аустријској „Краљевини Србији“ била је подељена на 19 капетанија. Шарани и Дренова припадали су Прањанској капетанији, која је имала војску од 150 хајдука (Срба), 50 коњаника и 50 помоћника (Аустријанаца). Хајдуци су били стражари дуж аустро-турске границе и бринули се за безбедност путника на путевима, а нарочито војних курира, који су носили пошту до Београда и натраг. Аустријска управа је наметнула разне врсте пореза, затим кулучење и уконачавање војске, што је изазвало велико незадовољство сеоског становништва. Све се плаћало у новцу, изузев десетака у житу. Да би се све то прикупило вршена су насиља, пљачке и убиства.

Нови рат између Аустрије и Турске почео је 1737. а завршио се 1739. године на штету Аустрије. Турска војска је поново заузела Србију.[11]

Дренова и Шарани у српским устанцима[уреди]

Устанак против дахија дуже је време припремао Карађорђе Петровић, угледни домаћин и трговац из Орашца, и један од познатијих људи у Шумадији. Рудничани су дуго прижељкивали да се обрачунају са зулумћаром Селим-агом, званим „руднички бик“, који је скрнавио српски патријархални породични живот, вршећи насиље, силовања и пљачку. Они су се одазвали позиву својих војвода Милана Обреновића из Бруснице и Милића Дринчића из Теочина. Војвода Милан је са групом устаника кренуо на Рудник, а војвода Милић Дринчић пошао је ка Пожеги и Ужицу.[12] Устаници су почетком марта 1804. године заузели и запалили утврђење Рудник, а из рудничких села истерали спахије и остале Турке. Међу устаницима налазили су се слободољубиви Дреновци и Шаранци. Са војводом Миланом Обреновићем војевали су битке од 1804. до 1809.г. стигавши до Новог Пазара, Сјенице, Пријепоља и Бијелог Поља. Потом су наставили војевање под вођством војводе Милоша Обреновића, који је заменио брата Милана.

Милош Обреновић није прихватио предлог осталих српских војвода да пређу преко Саве и привремено се склоне у Аустрију, већ је прикупио своје преживеле Рудничане и кренуо са њима у Таково. Успут је отпуштао борце да остану у својим селима кроз која су пролазили, а Дреновце, Шаранце и остале Таковце распустио је на уласку у Таково, пошто је био обавештен да га Турци чекају код таковске цркве. Он је срео турског заповедника Серчесму у пољани испод цркве, поклонио му се и пред њега положио своје оружје. Серчесма је узео Милошеву сабљу да је пошаље везиру Рушид-паши као знак Милошеве покорности султану, а остало оружје је оставио Милошу као знак поверења у њега и његову власт над народом, коју му је том приликом поверио. Турци су се 1813. вратили у рудничку нахију, али им седиште није био разорени и опустели Рудник, већ Брусница, у коју је турски муселим преместио своје управно седиште. Војвода Милош Обреновић је 1813. ради заштите од Турака склонио своју породицу у село Рошце, под Кабларом, а потом их је почетком 1814. године вратио у таковски крај и сместио у кућу Марка Матковића у Шаранима. Ова кућа била је на Спасовини, испод брда Крвавца. Милошева супруга Љубица, за време боравка у Шаранима, 16. марта 1814.г. родила је ћерку Јелисавету – Савку. Пошто се приближавао нови српски устанак, Милош је преместио породицу из Шарана у Горњу Црнућу, под Рудником, која је била неприступачна и сигурнија. Кућа у којој је боравила Милошева породица у Шаранима постојала је до 1935. године. Њу је 1881. сликао акварелом Владислав Тителбах. Испод слике је написао: фр. MAISON HABITEE PAR LE PRINCE MILOSHE LE GRAND – CHARANE – „Кућа Милоша Великог у Шаранима“. До данас је сачуван само Милошев вајат, који се налази у дворишту бана Добрице Матковића на Савинцу.[13]

Терор који су Турци завели у Србији 1813.г. убрзао је подизање другог српског устанка, 1815. године. У Такову су се, ради договора са Милошем, окупили виђенији људи рудничке нахије. Међу њима су били угледни домаћини из Шарана Симо Баралић, Илија Матковић, Милован Миловановић и Матије Станкић. У Шаранима и Дренови људи нису оклевали да се поново лате оружја и крену у борбу против турске тираније. Били су посебно задовољни што се на чело устанка ставио њихов земљак, војвода Милош Обреновић, са којим су већ стекли велико ратно искуство. Одред устаника формирао се на самом сабору у Такову, а за његове вође Милош је одредио Лазара Мутапа и свог брата Јована Обреновића. Увече су се устаници преместили из Такова у Шаране да би избегли могући изненадни напад Турака. У Шаранима је, у току ноћи, војвода Милош одржао саветовање, у кући Матије Станкића. Устаници су следећег јутра кренули долином Дичине, преко Рожња и Ракове, на Љубић и Чачак. Војвода Милош је пошао кући у Црнућу, односно у Гружу, да подиже народ на устанак. Саветовање војних старешина у Шаранима не спомиње се у историјама и описима другог српског устанка и његових вођа. У Шаранима се тај догађај преносио са колена на колено.[14]

Основни састав учесника оба српска устанка чинили су сељаци, који су ратовали сопственим оружјем и били одевени у своје сељачке хаљине и опанке. Из скоро сваке куће у Дренови и Шаранима учествовао је по један или више мушких чланова у преко педесет већих или мањих борбених окршаја од 1804. до 1815. године.[15]

Године балканског и Првог светског рата[уреди]

Мирне године села Дренове и Шарана у првој деценији 20. века прекинуте су објавом рата Турској, 4. октобра 1912. године. Овај рат је донео српској војсци велике успехе, нарочито у биткама код Куманова, Прилепа, на Бакарном гумну и под Једренима. После мира са Турцима дошло је до напада Бугара на српску војску, 13. маја 1913. године. Срби су жестоко узвратили и на линији Брегалнице и Злетовске реке потпуно потукли бугарску војску. Из ова два балканска рата није се вратило око 30 младих војника из Шарана и Дренове.[16]

Сарајевски атентат на аустријског принца Фердинанда, 28. јуна 1914. године, био је повод да Аустроугарска објави рат Србији. Србија, још уморна од балканских ратова, ушла је у Први светски рат. Из Шарана и Дренове позвани су сви који су могли да носе пушку или да обављају разне послове у ратној позадини. Већина Дреноваца и Шаранаца била је у саставу Прве армије, чије су јединице браниле Мачву, Поцерину и део Шумадије. Притиснута бројно надмоћнијом непријатељском војском и снажнијом ратном техником, српска војска се повлачила на јужне падине Сувобора ради заузимања нових и повољнијих стратешких положаја. Команда Прве армије се, под заповедништвом војводе Живојина Мишића, 29. новембра 1914.г. сместила у Горњем Милановцу, а војска се распоредила на линији: Липе - Триповац - Калиманићи - Таково (Осоје) - Шарани (Главица) - Столице - Дреновачко осоје - Галич - Васкова главица. Топовске батерије артиљеријског пука сместиле су се на Тоцилинама, на Главици изнад Савинца и на Столицама. Аустријска војска се зауставила код Таковског грма. Предах је био потребан и српској и аустријској војсци, да се прикупи и одмори, да организује редовно снабдевање храном и муницијом. Одмор је трајао само три дана. Војницима из Шарана, Дренове и околних села дозвољено је да посете своје породице.[17]

Војвода Живојин Мишић је, после тродневног одмора српске војске, донео стратешку одлуку да напад његове армије почне 3. децембра изјутра, да се не чека да непријатељска војска сасвим изађе из сувоборских планина и обједини своје снаге. Предузета офанзива у правцу Сувобора заталасала је сву српску војску, која је за 12 дана очистила од непријатеља целу Србију до Дрине, Саве и Дунава. Ратна драма Србије наставила се следеће, 1915. године. Српска војска се, под врло снажним притиском аустријске војске, повлачила према југу. Организована је поновна одбрана, 31. октобра 1915. године, на линији Осоје - Савинац - Крвавац - Ковиљача, односно на целом простору Шарана и Дренове.[18] На ову одбрамбену линију нападала је 17. брдска бригада 19. аустријског корпуса. На Крвавцу, у Шаранима, и данас се могу наћи мала удубљења која су остаци ровова из 1915. из којих је дејствовала одбрана српске војске.

Већи број војника из Шарана и Дренове био је заробљен у борбама или приликом повлачења српске војске. Они су интернирани у аустријске логоре Ашах, Браунау, Нежидер и друге. Српска победничка војска вратила се у таковски крај 28. септембра 1918.г. када су српске трупе ушле у Горњи Милановац. Дренова и Шарани су у балканским ратовима и Првом светском рату изгубили око 170 људи који су оставили своје животе на бојиштима Мачве, Колубаре, на Церу, Сувобору, широм Шумадије, Косова, Македоније, у гудурама Албаније, на грчким острвима и аустријским и мађарским логорима. О томе сведочи велика бела мермерна плоча са њиховим именима, на северном зиду савиначке цркве.[19]

Географија[уреди]

Површина и рељеф[уреди]

Површина савиначког подручја (Шарана и Дренове) износи 2.704 хектара. Земљиште се налази у приватној и државној својини. До краја Другог светског рата постојало је и сеоско земљиште, такозвана сеоска утрина, која је после рата припојена државној својини, а само делимично прешла у приватно власништво.

Рељеф земљишта је брдско-планински, испресецан долинама. На овом подручју је мања планина Рожањ (603 m), а међу већа брда спадају: Совљак (658 m), Дреновачко осоје (654 m), Ковиљача (603 m), Бобејка (564 m), Крвавац (555 m), Столице (553 m), Осоје (567 m), Вис (516 m) и Трештеник (421 m). Надморска висина Савинца је 340 m.[20]

Потеси, извори, потоци, реке и други локалитети у Шаранима имају своје називе. За неке од њих могу се утврдити разлози добијања и време постанка њихових назива.

Северне падине Крвавца.

Крвавац (555 m) је велико шумовито и разгранато брдо на јужној страни села Шарани, са узаном висоравни на врху брда. Сверозападна страна спушта се ка унутрашњем делу села, источна страна припада селу Семедраж, а јужна и југозападна страна спуштају се до леве обале реке Дичине. Крвавац је од завршетка Другог светског рата имао врло мало шумског растиња, па су на његовим косама и доловима пасла бројна стада оваца и коза. После рата пошумљене су голе косе боровим садницама, које данас чине густу зелену шуму. На почетку Другог српског устанка, у густој шуми овог брда, одржан је збег народа Шарана и Семедража. Старци, жене и деца склонили су се даље од путева којима је требало да прође турска војска, коју је из Београда водио Имшир-паша (Ћаја-паша) као помоћ Турцима у Чачку које су нападали српски устаници. Пашина војска је у Брусници обавештена да су Срби поставили заседу у брђанској клисури и да не може проћи долином Деспотовице. Ћаја-паша је тражио водича који би их превео преко Семедража, Шарана и Рожња до Чачка. За водича се понудио Марко Царевић из села Велереч, с тим да му Турци за услугу плате „чизму дуката“. Турци су се изненада појавили у шуми у којој се народ склонио и одмах напали збег. Посекли су све који нису успели да умакну даље у шуму. Брдо је било натопљено крвљу, па га је народ прозвао Крвавац. Ћаја-паша и његова војска стигли су у Чачак а њиховом водичу Царевићу је, уместо награде, одсечена глава.[21] Крвавац је испресецан бројним потоцима између којих се налазе косе и превоји:

Рујево гувно налази се на граници Семедража и Шарана. Назив је добило по рујевом дрвету, који је народ користио за природно бојење тканина. Са Рујевог гувна спушта се Меднички поток. Крива греда се спушта од Рујевог гувна ка Дичини до Црне баре. На њој се још налазе остаци усека из првог српског устанка, направљени за смештај трешњевих топова, којима су Карађорђеви устаници спречавали пролаз Турцима из Мораве у долину Дичине, путем који је ишао преко Јелен-камена. Медник је од Дуге косе одвојен Медничким потоком, који се улива у поток Студенац. У Медничком потоку налази се извор Медник. Студенац тече поред Ојданићеве куће и улива се у Дичину. У њему се налази извор воде са истим називом. Маркова коса се налази између потока Студенца и Марковог потока. Преко ове косе иде пут којим се из села, преко Пландишта, силази у Заридове, у клисуру Дичине. С обзиром на прилично стрм успон са обе стране Крвавца, осим чобана, мали је број сељана користио овај правац да стигне у Јелењачу.

Лијепи до је простор између Марковог потока и Полашевине. У њему се налази извор воде. Полашевина је коса која се пружа од Јовановића штале у Дичини до врха Крвавца. Криви до се налази између Полашевине и Преседле. У њему се налази извор чија се вода потоком слива у Дичину код Јелића камена. Преседла је широка брдска греда преко које је прелазио пут из Јазишта ка Јовику у Дичини. Овај прелаз је напуштен пошто је прокопан колски пут око Преседла и изнад Љубове воденице. Пладниште је западни део Крвавца преко којег је прелазио пут из села у Дичину. Овим путем су чобани гонили овце и козе на широке пашњаке по косама и доловима Крвавца. Чобани су се на овом делу заустављали и нису даље журили. Овце су пландвале. По томе је овај крај добио назив Пландиште. Власин до се са Крвавца спушта у Јазиште. У њему је извор који је народ раније звао Светиња.

Северна страна Крвавца много је питомија од осталих страна па је насељена и подељена на приватне поседе.[22]

Рожањ (598 m) је планински масив на десној обали реке Дичине, који мањим делом припада Брђанима и Милићевцима, а већим Шаранима. Испресецан је бројним потоцима између којих се налазе веће или мање косе обрасле шумом. Народ је свима њима дао посебне називе:

Ридови или Заридови су заједничко име за стеновито подручје Крвавца са леве, и Рожња са десне стране Дичине, обухватајући и долину реке од Јовика до Јелењаче. Јелењача је простор око реке Дичине, на граници Шарана и Брђана. Назив је добила по Јелен-камену преко којег је прелазио стари римски пут. Јеленски поток чини границу између села Шарана и села Брђана. Њиме се слива вода из чувеног Црвеног извора, из којег су пили стари Римљани, Турци и хајдуци, и безбројне рабаџије и путници који су из Мораве долазили на савиначки сабор и таковски марвени вашар. Црвена прљуша је потес који се пружа од Црвеног извора ка Ђаковића кућама. Земља је црвена па је по њој извор добио назив „Црвени“. Честик је шири појас Рожња, између Јеленског потока и потока Кратикоса. Обрастао је густом (честом) храстовом шумом, по којој је добио назив. Свињчине или Орашачки свињци, испод Милошевића кућа у Рожњу, својим називом казују да су бујне храстове шуме Рожња биле богате родом жира и биле стециште више хиљада свиња из Шарана, Милићеваца, Дренове и других села. Назив „Орашачки свињци“ потиче из доба Карађорђа, који је био познати свињарски трговац, па су његови људи „из Орашца“ овде куповали свиње и држали их у већем ограђеном простору у Рожњу.

Кратикоса је назив косе и потока, који се спуштају ка Дичини до Богетине воденице. На доњем делу потока, близу воденице, постоји извор студенац, који се зове Чесмица. Дубоки поток је најдужи и најдубљи поток у Рожњу. Полази са Ковиљаче, а завршава се у Дичини, више Богетине бране. Својом дубином подсећа на кањон неке велике реке и дели планину Рожањ на два дела. У њега се улива Врани поток. Орловица је зараван која се налази високо изнад Дубоког потока. Назив је добила по орловима који су овде имали своја станишта и одавде господарили небом изнад Рожња и Крвавца. Уочи Другог светског рата на високу Орловицу доселио се Радоје Живановић, а орлови су потражили сигурније место за своја гнезда, у стрмој литици изнад Богетине бране. Уз Орловицу се налази извор Дријење.

Ковиљача (603 m), или Кобиљача, највиши је део Рожња, на тромеђи Шарана, Милићеваца и Дренове. После Другог светског рата пошумљена је јеловом и боровом шумом, која је већ израсла и ствара утисак прекрасног зеленог пејзажа. Испод Ковиљаче, са милићевачке стране, дубоко су се разгранали ходници рудника магнезита „Шумадија“. Дубраве су питомији део Рожња, насељен са више фамилија. Почетком 19. века на овом простору били су бројни свињци у бујној храстовој шуми.

Вис (516 m) је високо шумовито брдо у Дубравама, којим се завршава подручје планине Рожањ. Део Виса, према Јоковића потоку, зове се Јасике. У Дубравама се налази извор воде од којег почиње Дубравски поток, који се улива у Дичину. Јовик је равница покрај десне обале Дичине, испод Дубрава. Назив је добила по дрвећу јова, које у већем броју расте поред реке. Јоковића поток својим горњим током тече границом између Шарана и Дренове а потом, између Виса и Трештеника, силази у Дичину.

Трештеник (403 m) је дугачко брдо са десне стране Дреновице, пре њеног ушћа у Дичину. На његовој благој падини, са јужне стране брда, у средњем веку су гајени виногради. У виноградима је било засађено пуно трешања па је по њима брдо названо Трештеник, уместо Трешњевик. Гајење винове лозе напуштено је почетком 19. века, а Трештеник је дуго било голо брдо. Пошумљен је боровом шумом после Другог светског рата.[23]

Трештеник сликан са Крвавца.

Росуље су плато који лежи са обе стране реке Дреновице, у њеном доњем току кроз Дренову и Шаране. На уздигнутој заравни, при ушћу Дреновице у Дичину, налазило се насеље које су звали „Шарена варош“, за које се не зна ни када је основано ни када је порушено. Росуље су добиле назив по густој роси која се јутром дуго задржавала, а рано предвече „падала“ на њиве, ливаде, воћњаке и шумарке између две реке. Прстеновац је извор добре воде и потес око извора. На овом извору је, по предању, застао неки Турчин да се напије воде и одмори. Ту је изгубио прстен са руке, па се разљутио и свој бес искалио на чобанину који је чувао овце око извора. Мештани су извор назвали Прстеновац. Са овога озвора је 1933. године одведена вода до савиначке цркве и школе. Лојов поток је доњи део потока Рупе који кроз Шеварице тече у Дичину. Његов назив је, по легенди, уско везан за Прстеновац. Турчина, који је на Прстеновцу злостављао чобанина, појурили су разљућени сељаци, стигли га и у потоку убили. Касније се сазнало да се Турчин звао Лојо и да је становао у селу Галичу. Његовим именом назван је део потока од места догађаја до ушћа у Дичину. Шеварице су шумски појас са десне стране Дичине, који већим делом припада савиначкој цркви. Јочића Дичина је подручје њива и ливада, с обе стране Дичине, од Прстеновца до Тројанског брода. Долови су мања долина и шири околни простор испод Руја и Осоја, на којима је настањено неколико фамилија из Шарана. Испод Милетића кућа налази се извор Стублина. Са овог извора воду су носили у зимском периоду калуђери манастира Савинца, који се налазио на Главици. Калемар је простор између Долова и пута Савинац–Озрића брдо, а протеже се од Торина до Осоја. Заузима површину од 12 хектара. Назив је добио 1934. године, када је седам земљорадника удружило своје парцеле и на њима засадило савремени воћњак јабука и крушака.

Осоје (561 m) је шумовити венац који се простире од Јочића Дичине до Бара. Његовим североисточним делом, поред Дичине, 1933. године прокопан је савремени колски пут од Савинца до Такова.

Главица (530 m) је брдо изнад савиначке цркве, прекривено храстовом и буковом шумом. На њему се налазио стари манастир Савинац. У време Првог светског рата туда је пролазила линија напада уочи колубарске битке.

Марића долина се налази између Главице и Долова, Јочића Дичине и Торина. Назив је добила по фамилији Марић, која је била власник ове долине, а имала је кућу на потесу Зебрица, изнад ове долине. Фамилија Марић више не постоји у Шаранима. Милош Марић је умро септембра 1915. године без мушких наследника. Торине су у наставку Марића долине, а између Гаришта и Калемара. На овом простору били су ограђени делови пашњака или торови, са већим бројем оваца. Када овце попасу траву у једном делу, ограда се померала на други део пашњака и тако редом. У зимсом периоду овце су остајале на том простору, а за храну су им давани снопови лисника, који су припремани у рану јесен, кресањем зелених лиснатих грана дрвећа, које су се сушиле и везивале у снопове. Гаришта су потес са леве и десне стране старог дела пута, који са Савинца води поред Калемара, у Озрића брдо и Семедраж. По народном предању овај потес се раније звао Игришта. Она су била место „сеоског састанка“ на којем се скупљала сеоска омладина на игру, лети и зими. То су чинили све до средине 19. века, када је Савинац постао место окупљања становништва Шарана и Дренове. Русковац је долина са потоком који почиње од извора „Код липе“ (Станкића извор) и протеже се до доњих Баралића, одакле се наставља као Бабин поток, до ушћа у Дичину.

Бабин поток је продужетак потока Русковца. Његов назив је повезан са народним веровањем и причама о вампирима. У давно време на гробљу је сахрањена једна баба из Шарана. Убрзо по сахрани селом је кружила прича да се баба повампирила и да ноћу лута по селу. Сељаци су, због сујеверја и страха, одлучили да јој раскопају гроб и да је прободу глоговим коцем. Када су је откопали, из њеног леша је излетела птица, која је више трчала него летела па су потрчали за њом низ брдо, стигли је у потоку и убили је. Од тада се поток Русковац у доњем току зове Бабин поток.[24]

Шеринац је висораван на којој су смештене Станкића куће. Назив је добио по Циганину Шеру, који је био ковач и често долазио у овај крај да сељацима продаје своје производе од гвожђа или да пружа ковачке услуге. На Шеринцу је разапињао циганску чергу (шатор) и у њој боравио док је налазио ковачка посла. Клик се налази у продужетку Шеринца и заузима место у троуглу између потока Пауновца и Усовине. Дуж Клика се сместила фамилија Миловановић.

Озрића брдо се простире од Осоја до села Семедраж. Његовим венцем пролази асфалтни пут од Савинца ка Семедражу и Ибарској магистрали. Назив је добило по досељеницима из Озринића код Никшића. Са источне стране брда тече Јелића поток, који чини границу између Шарана и Семедража. Са западне стране налази се поток Пауновац. На почетку Пауновца налази се извот Бакрач, а мало ниже од њега је Росића извор. Пауновац се улива у Дичину у семедрашком пољу. Назив је добио по Пауну Костићу, рођеном 1804. године.[24]

Становиште је простор источно од шаранског гробља. На њему су се налазиле Калуђерске ливаде и Поповске њиве, што сугерише да је ту било манастирско имање и калуђерски конаци (станови). На Становишту се некад одржавао сеоски збор или састанак, на којем је сеоски старешина (кнез или кмет) расправљао са старешинама домаћинстава о разрезивању пореза и кулука, о коришћењу сеоских пашњака, о ношењу литија и спремању ручка за крстоноше. Спасовина се налази више Јовановића и Живановића кућа према Крвавцу. Назив је добила по Спасенији, жени Дмитра Матковића, коју су звали Спаса (1843). На Спасовини је била кућа Марка Матковића, у коју се склонила породица војводе Милоша Обреновића у јануару 1814. године. У њој се родила Милошева кћи Јелисавка–Савка. Кућа се срушила уочи Другог светског рата. Јазиште је пољана између Дичине и Трештеника, са десне стране реке Дичине. Назив је настао по јазу воденице Сретена Матковића из Шарана, почетком 19. века.[25]

Клима и хидрографија[уреди]

Клима на овом подручју је умереноконтинентална. Најтоплији месец у години је јули, а најхладнији јануар. Средња годишња количина падавина је 800 mm, а трајање снежног покривача је око 90 дана. Јесен је овде топлија од пролећа.[26]

Река Дичина.

Околина Савинца је са чистом атмосфером и сматра се правом ваздушном бањом, са великим могућностима за развој сеоског туризма. Нема индустријских загађивача, мада је отпадака и у сеоској средини све више. Отпаци се депонују у пољима, шумама, кориту Дичине и Дреновице, што квари лепоту обала ових река и деградира прелепе слике савиначког пејзажа. Воде савиначко подручја сливају се у реку Дичину, она се улива у Чемерницу, па у Западну Мораву, која припада црноморском сливу.

Дичина извире на Добром пољу испод Сувобора, настаје од Велике и Мале Дичине, које се састају у Горњим Бањанима. Има 16 левих притока и 22 десне. На савиначком подручју прима речицу Дреновицу и већи број потока. Дичина је дуга 35 километара. На делу Дичине у савиначком подручју налазе се две клисуре: савиначка, дуга око 800 m, и клисура између Рожња и Крвавца, дуга око 3.000 m и дубока око 200 m. Обе клисуре су питоме и приступачне, са мањим или већим плодним површинама земљишта око реке. Стране клисура су углавном обрасле шумом и шибљем.

Преко Дичине се у прошлости прелазило газом, преко бродова или преко постављених бавана. Главни прелази били су Тројански брод, Вукомановац, Јазиште, ушће Јоковића потока и други. Тројански брод налази се на прелазу Дичине између Шарана и Такова. Вукомановац се налазио ниже од садашњег савиначког моста. На овом прелазу Турци су сачекали и посекли кнеза Вукомана Савића-Вукомановића, из Срезојеваца, и његовог сина Војина. Они су се враћали из Бруснице, после предаје царског и спахијског пореза. По њима је овај прелаз добио назив.[27]

Биљни и животињски свет[уреди]

Подручје Дренове и Шарана прекривају веома бројне и разнолике врсте биљака, распрострањених у комплексима листопадних и зимзелених шума, ливада, пашњака, воћњака и њива. Густе шуме од давнина су представљале богатство овог краја.[28] Врло распрострањена храстова жирородна шума одиграла је значајну улогу у развоју сточарства, а нарочито свињарства.

Мољац у једном од шаранских домаћинстава.

Рожањ је, са осталим шумским потесима, до Другог светског рата био прекривен претежно храстовом шумом са великим стаблима дрвећа. У годинама рата, горосече и рабаџије из ближих и даљих моравичких и таковских села, посекли су и одвукли квалитетну дрвену грађу и дрво за огрев из Рожња. Неконтролисане сече шума довеле су до стварања већих површина голети, које су биле погодне за ерозију земљишта. После рата приступило се пошумљавању голети, а на неким планинским потоцима изграђене су бране ради спречавања ерозија и задржавања земљаног и других материјала. Пошумљене су голети Крвавца, Трештеника, Виса и Ковиљаче.

Скоро свако домаћинство у Дренови и Шаранима има своју приватну шуму, коју овде зову забран.

Листопадно дрвеће доминира на овом подручју, а главне врсте су: храст (граница, цер, лужњак, бјелик), брест (пољски и брдски), буква, граб, јасен (бели, црни и горски), липа (рана и касна), клен, бреза, јасика, топола (бела и канадска), јаблан, јова (црна и бела), врба (бела, ракита, жалосна), багрем, глог, леска и друго дрвеће. У Шаранима се налази најстарије дрво таковског краја, велики храст - запис, у дворишту Љубише Маркељића у Росуљама. Обим његовог дебла при земљи је 8,5 метара а стар је око 450 година.

Зимзелено дрвеће покрива косе Крвавца, Трештеник, Ковиљачу и делове Рожња. Ту спада црни и бели бор и јела, који овде немају природно станиште већ су донети приликом пошумљавања голети. Природно станиште овде имају само обична и црвена клека.

Пчела опрашује цвет маслачка.

Лековито биље представља право богатство овог краја, које се врло мало користи за домаће потребе, а још мање за комерцијалну продају и стицање прихода. Од лековитих биљака најпознатије су: ангелица, аптовина, бела рада, бели слез, боквица, босиљак, бршљан, булка, буника, гороцвет, ђурђевак, жалфија, кукурек, мајчина душица, маслачак, невен, рузмарин, хајдучка трава, чичак, чуваркућа и друге.

Брдско-планинско подручје у коме се село налази врло је погодно за развој бројне ловне дивљачи, птица, риба и домаћих животиња. У бројне врсте крупних сисара које овде имају станиште спадају: дивљи зец, лисица, твор, веверица, ласица, јеж. Ређе се могу наћи срне, дивље свиње, куне и видре док су вукови нестали са ових подручја.

Густе шуме и врзине погодне су за становање и размножавање бројних врста птица грабљивица и певачица. Пернате грабљивице су: кобац, јастреб, сова, чавка, гавран и друге. Певачице и остале птице су: креја, зеба, детлић, славуј, врабац, ласта, кос, чворак, препелица, јаребица, голуб и друге. За опастанак великог броја птица веома су важни инсекти којих овде има у изобиљу. Дичина, Дреновица, бројни потоци и камењари погодно су станиште водоземаца и гмизаваца: жаба, зелембаћа, даждевњака, белоушки и других, док посебно треба поменути две змије отровнице: шарана и поскока којих има у камењарима Крвавца, Рожња и других брда.

Каптирање извора и изградња бране на Дичини, ради горњомилановачког водовода, знатно су смањили количину воде у Дичини и Дреновици па због тога у њима има врло мало риба.[29]

Минералне воде локалних извора[уреди]

У кориту реке Дичине, наспрам савиначке цркве, налази се неколико извора термо-минералне воде лековитог дејства. Два извора врло су издашна и позната као извори Св. Саве, а посебно се зову Светиња и Млачац. Издашност ових извора је око 600 литара у минуту, а температура од 20 до 25°С. Испитивања садржаја воде потврдила су богатство хемијских елемената у њој:[30]

Савинац током лета. Ниво воде одржава мала брана.
Садржај воде
Хемијски елемент mg/l Хемијски елемент mg/l
Хлор (Cl) 8,5 Литијум (Li) 0,18
Флуор (F) 0,5 Сребро (Ag) 0,0022
Бром (B) 0,05 Бакар (Cu) 0,0015
Баријум (Ba) 0,036 Рубидијум (Rb) 0,066
Алуминијум (Al) 0,047 Цезијум (Cs) 0,22
Гвожђе (Fe) 0,036 Стронцијум (Sr) 0,35
Хром (Cr) 0,0066 Калцијум (Ca2+) 85
Никал (Ni) 0,01 Магнезијум (Mg2+) 54
Манган (Mn) 0,0066 HCO3 451
Натријум (Ma) 28 SO2 105
Калијум (K) 2,3

Садржаји радиоактивних елемената су ниски тако да се ова вода не уврстава у радиоактивну.[31] Присуство лековитих биолошко-активних елемената опредељује ову воду као слабосумпоровиту-борно-силицијску, са садржајем цезијума 0,12 до 0,20 mg/l. Раствор цезијумових соли, према медицинским истраживањима, доприноси лечењу обољења нервног система и регулисању крвног притиска, а литијум и рубидијум делују на реуматске и нервне болести. Народно веровање у лековитост воде извора Светиња потиче из далеке прошлости. Извор се налази у удубљењу веће попречне стене у кориту Дичине, са које пада вода и прави мали водопад.

Народ верује да вода Светиње лечи очне болести, грозницу, грудне и стомачне (катар, жутица, малокрвност) и друге болести. Истог квалитета је и извор Млачац, уз десну обалу Дичине. На овом извору направљена је мања заштита од речне воде и чесма за точење воде. Неколико метара даље је мањи базен, у којем се лети купају деца, а најчешће су у њему људи са реуматским тегобама.

Воде из извора Савинац, Млаковац и Брђани сличне су у саставу лековитих компоненти. Калијум, литијум и рубидијум су у приближним вредностима, док цезијум и стронцијум праве лепезу од Брђана (најниже вредности), преко Савинца до Млаковца. Југоисточно од ових извора налазе се термоминерални извори Горње Трепче, чија је лековитост несумњиво доказана. Воде Савинца истог су хемијског састава са водама Горње Трепче и приближних вредности лековитих компоненти и минерализације, садржаја гасова и др.

Руде и минерали[уреди]

Ово подручје је део рудничке области која је богата разним врстама руда и минерала. У Шаранима и Дренови има више локалитета са мањом или већом концентрацијом руда и минерала. Руде пирита, која садржи сулфиде никла и гвожђа, има на Рују и Осоју, а руде антимонита из које се добија антимон и гарнијерита из које се издваја никл има у виду тањих рудних жица од Савинца, преко Осоја и Озрића брда до Рудне главице у Семедражи. На овом потесу разбацана су и лежишта оксида живе, урана и хрома.

На Рују постоји велика количина пироксена, односно, силиката калцијума, магнезијума и гвожђа. Ови силикати се, с обзиром на њихову тврдоћу и зрнасту структуру, употребљавају у изградњи чврстих подлога путева, у грађевинарству и за друе потребе. Еруптивне (вулканске) масе протежу се од савиначке Главице, па преко Дичине, Шеварица и Рупа, ка Столицама. Оне садрже руду биотит, богату гвожђем, апатит који садржи калцијум фосфате и дацит, богат кварцом. Од подножја Ливадица према Галичу налазе се богате наслаге глиновитих стена лапора и лапорца, које се користе за печење креча и прављење цемента.

Југозападни делови Шарана и Дренове богати су магнезитом, који се употребљава за израду ватросталних материјала и производњу чистог магнезијума, који се примењује у разним гранама индустрије. Експлоатација магнезита почела је пре око 75 година.[1]

Знаменитости[уреди]

Најпознатији део села је „Савинац“ - заселак села Шарани, који се помиње још у средњем веку, за време владавине Немањића, а име је добио по Св. Сави Немањићу који је по предању боравио у манастиру који се налазио на брду изнад садашње цркве. Изградња данашње цркве Светог Саве почела је 1819. године[32], а завршена у новембру 1820. Њену изградњу наложио је кнез Милош Обреновић и ова црква је његова прва задужбина. Изградњу је водио неимар Милутин Гођевац. Године 1860. кнез Милош је обновио цркву, изграђена је нова дрвена звонара, а послове обнове водио је Настас Ђорђевић, познати неимар из Горњег Милановца.[33] Том приликом изнад врата на јужној фасади постављена је плоча на којој је уклесан натпис:

„КЊАЗ СРБСКИЈ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ I-виј ПОДИЖЕ ХРАМ ОВАЈ ГОДИНЕ 1819 А ОБНОVIГА 1860 ЗА ПОКОЈ ДУШЕ СВОЕ БЛАЖЕНОПОЧИВШЕ СУПРУГЕ БЛАГОВЈЕРНЕ КЊАГИЊЕ СРБСКЕ ЉУБИЦЕ“.[34]

Црква је 1905. поново дограђена, овог пута доградњу је финансирала Милева Алимпић (рођена Вукомановић) и том приликом у цркви је направљена породична гробница.[35] Читава црква је у ствари крипта у којој се налазе мошти чланова угледних српских породица 19. века, Вукомановића и Обреновића. У крипти цркве налазе се мошти Мине Караџић Вукомановић, ћерке Вука Караџића, као и мошти њеног мужа Алексе Вукомановића, братанца кнегиње Љубице и њиховог детета Јанка Вукомановића. Ту су мошти и родитеља кнегиње Љубице као и мошти Обрена Мартиновића из Бруснице, првог мужа мајке кнеза Милоша (у народу позната као Баба - Вишња), по коме Обреновићи носе презиме. У склопу цркве је и породична гробница дунавског бана Добрице Матковића, звоник из доба кнеза Милоша и његов чардак.

Спремање гулаша поред реке Дичине.

На педесетак метара испод цркве, протиче река Дичина. Чиста речица, богата рибом, на неколико места преграђена како би се могло купати у вировима. На буку (водопаду) испод цркве, налазе се два топла извораСветиња и Млачац. По легенди, Свети Сава је долазио овде у канонску посету манастиру, чији темељи постоје недалеко на брду Главица, и том приликом освештао изворе топле воде, који извиру у само речном кориту Дичине. Поред извора „Светиња“ налази се и место звано „Копите“ — удубљење у камену у облику коњских копита. По легенди је на том месту коњ Светог Саве пио воду и тако су остали трагови копита. Балнеолошки институт из Београда је доказао лековитост воде са ових извора.

Још једна занимљивост је да се у овом месту снимао део филма Мирко и Славко. У филму се појављује воденица, а најзанимљивији детаљ је када немачки камион експлодира и слеће са моста у реку. Дрвени мост из филма је касније замењен новом металном конструкцијом.

На 4 километра од Савинца налази се Таково.

Манифестације[уреди]

Савиначки дани“ – средином јула – организује се такмичење у кувању ловачког гулаша. Место је такође популарна дестинација током првомајског уранка.

Туризам[уреди]

Најпознатије кафане у селу су „Мићова кафана“ и „Ада“. Околина моста је популарна за прављење роштиља и излете. За дуге шетње је погодна рута Савинац – Крвавац – Трештеник – Савинац, у дужини од око 5 километара. Такође је планирана и изградња антистрес центра. Велики утицај на туризам ће имати планирани ауто-пут Е763, такозвани коридор 11, који ће проћи кроз место на само пар стотина метара од савиначке цркве и лековитих извора воде.

Демографија[уреди]

У насељу Шарани живи 296 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 49,2 година (48,4 код мушкараца и 50,0 код жена). У насељу има 136 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,53.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

Савиначки дани 2012. године.
График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 823 [36]
1953. 807
1961. 697
1971. 560
1981. 460
1991. 342 334
2002. 344 344
2011. 241
Етнички састав према попису из 2002.[37]
Срби
  
336 97,67%
Југословени
  
4 1,16%
Хрвати
  
1 0,29%
непознато
  
1 0,29%


Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Миловановић (1995), стр. 21.
  2. ^ Миловановић (1995), стр. 22.
  3. ^ Михаило Кале Миловановић, Римско сребрно посуђе из Бранетића - Таковске новине бр. 1019, pp. 9, Горњи Милановац, 4. јун 1992.
  4. ^ Миловановић (1995), стр. 36.
  5. ^ Стево Чутурило, Цртице из породичне историје стародревног племена Вукомановића - , pp. 15, Нови Сад, 1907.
  6. ^ Миловановић (1995), стр. 37–38.
  7. ^ Миловановић (1995), стр. 38–39.
  8. ^ Миловановић (1995), стр. 39.
  9. ^ Димитрије Руварац, Митрополија београдска око 1735. године - споменик СКА, XLII, књ. 37, pp. 104-204, Београд 1905.
  10. ^ Миловановић (1995), стр. 40.
  11. ^ Миловановић (1995), стр. 41–42.
  12. ^ Миловановић (1995), стр. 42.
  13. ^ Миловановић (1995), стр. 43.
  14. ^ Миловановић (1995), стр. 43–44.
  15. ^ Миловановић (1995), стр. 44.
  16. ^ Миловановић (1995), стр. 47.
  17. ^ Миловановић (1995), стр. 47–48.
  18. ^ Велики рат Србије... књига XI: Трећи период 1915 - Опште одступање српске војске - Прва фаза, Београд 1926.г.
  19. ^ Миловановић (1995), стр. 48.
  20. ^ Миловановић (1995), стр. 15.
  21. ^ Миловановић (1995), стр. 23–24.
  22. ^ Миловановић (1995), стр. 24–26.
  23. ^ Миловановић (1995), стр. 27.
  24. ^ а б Миловановић (1995), стр. 29.
  25. ^ Миловановић (1995), стр. 30.
  26. ^ „Клима“ Приступљено 9. 10. 2012.. 
  27. ^ Миловановић (1995), стр. 16–17.
  28. ^ „Биљни и животињски свет“ Приступљено 9. 10. 2012.. 
  29. ^ Миловановић (1995), стр. 17–20.
  30. ^ Миловановић (1995), стр. 19–21.
  31. ^ „Хидрографија“ Приступљено 9. 10. 2012.. 
  32. ^ Прва Милошева задужбина, Таковске новине бр. 1846, 18. март 2010.
  33. ^ Миловановић (1995), стр. 80.
  34. ^ Миловановић (1995), стр. 73.
  35. ^ Миловановић (1995), стр. 81–84.
  36. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  37. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  38. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Литература[уреди]

  • Миловановић, Михаило (1995). Савинац у таковском крају: село Шарани и село Дренова. Београд: Одбор за проучавање села САНУ. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


Сјајни чланак Чланак Шарани (Горњи Милановац) је пример међу сјајним чланцима.
Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.