Шарани (Горњи Милановац)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили друго значење, погледајте чланак Шарани.
Шарани

Поглед са Крвавца
Поглед са Крвавца

Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Управни округ Моравички
Општина Горњи Милановац
Становништво
Становништво (2011) 241
Положај
Координате 44°01′02″N 20°22′01″E / 44.017333, 20.366833
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 396 m
Шарани на мапи Србије
{{{alt}}}
Шарани
Шарани на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 32304
Позивни број 032
Регистарска ознака GM


Координате: 44° 01′ 02" СГШ, 20° 22′ 01" ИГД

Шарани је насеље у Србији у општини Горњи Милановац у Моравичком округу. Према коначним резултатима пописа из 2011. у Шаранима је живео 241 становник, према попису из 2002. 344 становника, а према попису из 1991. 342 становника.

Место се под називом Шарани први пут помиње око 1528. године, у турском попису Смедеревског санџака. Кроз своју историју било је дестинација за одмор и релаксацију. Привлачило је многе познате личности из српске историје. Кнез Милош Обреновић је овде подигао цркву Светог Саве, која је уједно његова прва задужбина. О лепоти места писао је и Вук Стефановић Караџић чија је ћерка, сликарка Мина Караџић, сахрањена у крипти цркве. Најпознатија личност овог места је Добрица Матковић, бан дунавске бановине и српски политичар, који је много допринео развоју места и по њему је назван мост преко Дичине који повезује Шаране и Дренову.

Назив Савинац се често поистовећује са селом Шарани. Савинац је шири земљишни простор на левој обали реке Дичине, на којем се налази савиначка црква, чардаци, парохијски дом, школске зграде, задружни и други домови, продавнице, кафане и викенд-куће. Савинац се, у административном смислу, не сматра посебним насељем, већ је само део села Шарана. Назив Савинац повезује се са именом светитеља Саве, који је, по народном предању, боравио на овом месту и посветио воду на изворима који се данас налазе поред савиначке цркве. Народ је изворе назвао Савиним изворима, а шири простор поред извора Савинац.

Место се налази 14 km западно од Горњег Милановца.

Назив[уреди]

Назив села Шарани је по народном предању настао по називу старог насеља Шарена варош, које се налазило у потесу Росуље, близу ушћа Дреновице у Дичину. Становници овог насеља били су одевени у разнобојну, односно, шарену одећу, па су околни становници насеље звали Шарена варош или Шарен-град. Још једно занимљиво мишљење је оно по којем су назив Шарани донели досељеници из села Шарана које се налази у општини Требиње, у источној Херцеговини. Они су желели да се код потомака сачува од заборава назив села из којег су се доселили. Само ова два села имају исти назив – Шарани на целом подручју бивше Југославије.[1]

Назив села Шарана први пут се помиње око 1528. године, у турском попису Смедеревског санџака. У наслову пописа мушких пореских глава написано је: „Село Андраница, други назив Шарани, припада Рудничкој Морави“. Први попис Андранице потиче из 1516. године, али се у њему не спомиње назив Шарани. Који је назив старији, Андраница или Шарани, не зна се. Село Шарани је, као што писани документи казују, постојало и пре Велике сеобе српског народа. Турци су 1454. године завладали таковским крајем, наметнули своје законе, а укинули српске феудалне законе. Тиме су престале обавезе сељака према дотадашњој српској властели, па је народ одлучио да селу Андраници врати стари назив – Шарани. Аустријска управа је за време окупације Србије од 1718. до 1739. године пописивала насеља и становништво и израдила географску карту Рудничког дистрикта. У карту је уцртана река Дичина и насеља око ње. Међу овим насељима налазе се и Шарани (нем. Scharanin).[2]

Историја[уреди]

Стари Римљани у таковском крају[уреди]

Постоје бројни докази да су ови крајеви били насељени у врло далекој прошлости. Коришћењем природних и рудних богатстава бавили су се стари Римљани. Иза љих је остало више трагова старих насеља и рударских радова у ближој и даљој околини планине Рудник.

О присуству Римљана на ширем рудничком простору сведоче сачувани називи појединих локалитета, остаци римских путева и рударских јама и више археолошких налаза. У селу Бранетићима, средином 19. века, ископано је 26 комада римског сребрног посуђа (пехари, послужавници, тепсије, котлићи, тањири, кашике) са угравираним натписом „Simplici“, квалитетне израде и велике вредности.[3] Остаци римског пута постоје сачувани у селу Шаранима, на месту званом Јелен-камен, у подножју планине Рожња, поред десне обале реке Дичине. О боравку Римљана на простору данашњих села Дренове и Шарана нема писаних доказа. Легенда каже да су „Шарена варош“ и „Самоков“ настали у римско доба, о чему су до краја 19. века сведочили остаци улица и шљаке из некадашње топионице метала, као и ископине врхова копаља и старог новца у Росуљама. Сматра се, такође, да из римског времена потичу називи неких локалитета у Шаранима и Дренови: Вртлог, Русковац, Усовина, Самоков, Рупе, Калина стена и други.[4]

Средњи век[уреди]

Преко ових крајева је у лето 1189. г. прошао део огромне војске крсташа коју је на исток водио немачки цар Фридрих Барбароса. У Шаранима и данас живи легенда да је код места Тројански брод на Дичини крсташка војска била нападнута од „дивљих Мађара“ и да је крсташима притекао у помоћ кнез Василије Вукомановић из села Галича (данашњи Срезојевци). Цар Фридрих Барбароса је Вукомановићу, у знак захвалности, доделио титулу „кнеза од Левенштајна“ (Лавске стене). На обали Дичине је била велика камена статуа троглавог лава (Лавска стена) по којој је прелаз преко Дичине назван Тројанским бродом.[5] Овај прелаз налази се на самом улазу у село Шаране, идући из Такова на Савинац. Сусрет заповедника крсташке војске која је ишла долином Дичине и Немањиног представника, каже легенда, био је на месту Јелењача, близу садашње границе Шарана и Брђана. Изнад старог римског пута тада је постављена статуа јелена, а испод ње плоча са натписом о том сусрету. По тој статуи цео путни превој се и данас зове Јелењача.[6]

Упади страних војски и хорди пљачкаша на територију Србије од 12. до 20. века ретко су мимоишли руднички крај. Овај крај су 1203. г. опустошили Мађари и Кумани, а 1241. опљачкали су га Монголи. Мађари су још једном опустошили ове пределе 1319. године, стигавши до реке Западне Мораве где их је дочекала и муњевито поразила војска цара Душана и протерала до реке Саве. Нешто мирнији период живота у рудничком крају био је од 1402. до 1427. године, за време владавине деспота Стефана Лазаревића. После његове смрти Турци све чешће упдају и пустоше ове крајеве Србије што је приморало деспота Ђурађа Бранковића да утврђује градове у рудничкој области - Острвицу, Рудник и Борач - и да подиже нову смедеревску тврђаву на Дунаву. Народ је, поред активног учешћа у одбрани Србије, био оптерећен повећаним државним порезима и кулуцима на градњи нових и обнови старих утврђења. Због ових намета и кулука, тврђаву Острвицу звали су „град проклете Јерине“, по жени деспота Ђурађа која је била странкиња и коју је народ сматрао кривцем за све недаће које су га у то време сналазиле. Рудничку област све чешће су нападали Турци, који су у лето 1483. заузели утврђење Борач и Острвицу, а потом се повукли, да би у поновном походу јуна 1454. године коначно заузели Острвицу, Рудник и цео руднички крај, у којем су се налазили Дренова и Шарани.[7]

Турска окупација[уреди]

Српска средњовековна држава престала је да постоји 1459. године. Турци су од Србије направили Смедеревски санџак на чијем је челу био намесник звани санџак-бег или мирилива. Смедеревски санџак је био подељен на нахије или вилајете. Област Рудника је била нахија, а од 1684. и каза. Каза је била управна јединица на коју се протезала надлежност једног кадије (судије). Рудник је био седиште Рудничке нахије и казе до 1804. када је порушен, а седиште нахије премештено је у Брусницу. Село Дренова и село Шарани територијално су припадали Рудничкој нахији. Као брдско-планинско и шумовито, ово подручје је било врло погодно за развој хајдучије, која се након пропасти српске државе јавила као оружани вид отпора турској окупацији. Хајдучија је имала и социјалну димензију у смислу нужног прибављања материјалних добара потребних за живот осиромашеног народа. Путни правац који је од Београда ишао до Љига, а потом се преко Рајца спуштао у село Горње Бањане и долину Дичине, ишао је долином до Брезне. Ту се један крај пута одвајао за Пожегу, а други је настављао низ Дичину, пролазио поред Савинца и од Јелен-камена пењао се преко превоја Рожња и настављао у долину Мораве и Ибра.

Турци су, ради отклањања сталне опасности од хајдука, почетком 16. века прогласили село Дренову за дербенџијско село, ослободивши га од неких државних пореза и кулука. Задатак становника Дренове био је да одржавају и обезбеђују пут, а на њему колски и пешачки саобраћај кроз клисуру Дичине и планину Рожањ. Они су били дужни да преузму и преведу путнике, заједно са њиховом имовином. Сносили су моралну и материјалну одговорност пред турским властима ако би хајдуци на овом подручју напали путнике ради пљачкања или других разлога.[8]

Турска власт је око 1467. почела да експлоатише рудна богатства Србије, а нарочито руду гвожђа око Сувобора и руду олова око планине Рудник. Рударски послови почињали су 21. марта а завршавали се 8. новембра текуће године. Ливница метала је, осим у селу Ба и Руднику, била у Росуљама које данас припадају Шаранима. Ковачница је била у Самокову, у Дренови. У ливници су ливена ђулад за турске топове бадалушка, а у ковачници су прављена копља, сабље и друго хладно оружје.

Руднички крај је током велике сеобе српског народа скоро потпуно опустео. Становници неких рудничких села су се сви одселили, а оставили своје куће и своја огњишта. Према попису из 1718. у рудничкој нахији било је 38 насељених и 56 пустих села. Сеоба српског становништва захватила је и становништво Дренове и Шарана, иако се оно могло склонити у густе шуме овог брдско-планинског подручја, изван главних путева. У време сеобе народа, у Дренови је било око 30 домова, а у Шаранима 25 домова. После сеобе, према једном непотпуном попису, у Дренови је било 6 кућа и исто толико у Шаранима.[9][10]

Под аустријском окупацијом од 1718. до 1739. године[уреди]

Огромна аустријска војска од око 150 хиљада војника и са око 10 хиљада Срба добровољаца кренула је у пролеће 1717. г. у офанзиву против Турака, заузела Београд и Шабац и остало подручје од Дрине на западу, до Западне Мораве на југу и ушћа Тимока у Дунав на истоку Србије. Миром у Пожаревцу, 21. јула 1718. године, Аустрија је добила од Турске Срем, Банат и северну Србију са Београдом.

Дренова и Шарани нашли су се скоро на граници Аустрије са Турском, која је ишла Западном Моравом до ушћа Каменице, па поред Миоковаца и Дружетића даље на запад до Дрине. С обзиром на близину Дренове и Миоковаца, Дреновце су често називали „људима са границе“.

Аустријанци су подручје Србије поделили на округе или дистрикте. Дренова и Шарани били су у рудничком дистрикту, који је био подељен на кнежине, са оберкнезовима на челу. Старешине села били су сеоски кнезови или бирови. Војна управа у аустријској „Краљевини Србији“ била је подељена на 19 капетанија. Шарани и Дренова припадали су Прањанској капетанији, која је имала војску од 150 хајдука (Срба), 50 коњаника и 50 помоћника (Аустријанаца). Хајдуци су били стражари дуж аустро-турске границе и бринули се за безбедност путника на путевима, а нарочито војних курира, који су носили пошту до Београда и натраг. Аустријска управа је наметнула разне врсте пореза, затим кулучење и уконачавање војске, што је изазвало велико незадовољство сеоског становништва. Све се плаћало у новцу, изузев десетака у житу. Да би се све то прикупило вршена су насиља, пљачке и убиства.

Нови рат између Аустрије и Турске почео је 1737. а завршио се 1739. године на штету Аустрије. Турска војска је поново заузела Србију.[11]

Дренова и Шарани у српским устанцима[уреди]

Устанак против дахија дуже је време припремао Карађорђе Петровић, угледни домаћин и трговац из Орашца, и један од познатијих људи у Шумадији. Рудничани су дуго прижељкивали да се обрачунају са зулумћаром Селим-агом, званим „руднички бик“, који је скрнавио српски патријархални породични живот, вршећи насиље, силовања и пљачку. Они су се одазвали позиву својих војвода Милана Обреновића из Бруснице и Милића Дринчића из Теочина. Војвода Милан је са групом устаника кренуо на Рудник, а војвода Милић Дринчић пошао је ка Пожеги и Ужицу.[12] Устаници су почетком марта 1804. године заузели и запалили утврђење Рудник, а из рудничких села истерали спахије и остале Турке. Међу устаницима налазили су се слободољубиви Дреновци и Шаранци. Са војводом Миланом Обреновићем војевали су битке од 1804. до 1809. г. стигавши до Новог Пазара, Сјенице, Пријепоља и Бијелог Поља. Потом су наставили војевање под вођством војводе Милоша Обреновића, који је заменио брата Милана.

Милош Обреновић није прихватио предлог осталих српских војвода да пређу преко Саве и привремено се склоне у Аустрију, већ је прикупио своје преживеле Рудничане и кренуо са њима у Таково. Успут је отпуштао борце да остану у својим селима кроз која су пролазили, а Дреновце, Шаранце и остале Таковце распустио је на уласку у Таково, пошто је био обавештен да га Турци чекају код таковске цркве. Он је срео турског заповедника Серчесму у пољани испод цркве, поклонио му се и пред њега положио своје оружје. Серчесма је узео Милошеву сабљу да је пошаље везиру Рушид-паши као знак Милошеве покорности султану, а остало оружје је оставио Милошу као знак поверења у њега и његову власт над народом, коју му је том приликом поверио. Турци су се 1813. вратили у рудничку нахију, али им седиште није био разорени и опустели Рудник, већ Брусница, у коју је турски муселим преместио своје управно седиште. Војвода Милош Обреновић је 1813. ради заштите од Турака склонио своју породицу у село Рошце, под Кабларом, а потом их је почетком 1814. године вратио у таковски крај и сместио у кућу Марка Матковића у Шаранима. Ова кућа била је на Спасовини, испод брда Крвавца. Милошева супруга Љубица, за време боравка у Шаранима, 16. марта 1814. г. родила је ћерку Јелисавету – Савку. Пошто се приближавао нови српски устанак, Милош је преместио породицу из Шарана у Горњу Црнућу, под Рудником, која је била неприступачна и сигурнија. Кућа у којој је боравила Милошева породица у Шаранима постојала је до 1935. године. Њу је 1881. сликао акварелом Владислав Тителбах. Испод слике је написао: фр. MAISON HABITEE PAR LE PRINCE MILOSHE LE GRAND – CHARANE – „Кућа Милоша Великог у Шаранима“. До данас је сачуван само Милошев вајат, који се налази у дворишту бана Добрице Матковића на Савинцу.[13]

Терор који су Турци завели у Србији 1813. г. убрзао је подизање другог српског устанка, 1815. године. У Такову су се, ради договора са Милошем, окупили виђенији људи рудничке нахије. Међу њима су били угледни домаћини из Шарана Симо Баралић, Илија Матковић, Милован Миловановић и Матије Станкић. У Шаранима и Дренови људи нису оклевали да се поново лате оружја и крену у борбу против турске тираније. Били су посебно задовољни што се на чело устанка ставио њихов земљак, војвода Милош Обреновић, са којим су већ стекли велико ратно искуство. Одред устаника формирао се на самом сабору у Такову, а за његове вође Милош је одредио Лазара Мутапа и свог брата Јована Обреновића. Увече су се устаници преместили из Такова у Шаране да би избегли могући изненадни напад Турака. У Шаранима је, у току ноћи, војвода Милош одржао саветовање, у кући Матије Станкића. Устаници су следећег јутра кренули долином Дичине, преко Рожња и Ракове, на Љубић и Чачак. Војвода Милош је пошао кући у Црнућу, односно у Гружу, да подиже народ на устанак. Саветовање војних старешина у Шаранима не спомиње се у историјама и описима другог српског устанка и његових вођа. У Шаранима се тај догађај преносио са колена на колено.[14]

Основни састав учесника оба српска устанка чинили су сељаци, који су ратовали сопственим оружјем и били одевени у своје сељачке хаљине и опанке. Из скоро сваке куће у Дренови и Шаранима учествовао је по један или више мушких чланова у преко педесет већих или мањих борбених окршаја од 1804. до 1815. године.[15]

Године балканског и Првог светског рата[уреди]

Мирне године села Дренове и Шарана у првој деценији 20. века прекинуте су објавом рата Турској, 4. октобра 1912. године. Овај рат је донео српској војсци велике успехе, нарочито у биткама код Куманова, Прилепа, на Бакарном гумну и под Једренима. После мира са Турцима дошло је до напада Бугара на српску војску, 13. маја 1913. године. Срби су жестоко узвратили и на линији Брегалнице и Злетовске реке потпуно потукли бугарску војску. Из ова два балканска рата није се вратило око 30 младих војника из Шарана и Дренове.[16]

Сарајевски атентат на аустријског принца Фердинанда, 28. јуна 1914. године, био је повод да Аустроугарска објави рат Србији. Србија, још уморна од балканских ратова, ушла је у Први светски рат. Из Шарана и Дренове позвани су сви који су могли да носе пушку или да обављају разне послове у ратној позадини. Већина Дреноваца и Шаранаца била је у саставу Прве армије, чије су јединице браниле Мачву, Поцерину и део Шумадије. Притиснута бројно надмоћнијом непријатељском војском и снажнијом ратном техником, српска војска се повлачила на јужне падине Сувобора ради заузимања нових и повољнијих стратешких положаја. Команда Прве армије се, под заповедништвом војводе Живојина Мишића, 29. новембра 1914. г. сместила у Горњем Милановцу, а војска се распоредила на линији: Липе - Триповац - Калиманићи - Таково (Осоје) - Шарани (Главица) - Столице - Дреновачко осоје - Галич - Васкова главица. Топовске батерије артиљеријског пука сместиле су се на Тоцилинама, на Главици изнад Савинца и на Столицама. Аустријска војска се зауставила код Таковског грма. Предах је био потребан и српској и аустријској војсци, да се прикупи и одмори, да организује редовно снабдевање храном и муницијом. Одмор је трајао само три дана. Војницима из Шарана, Дренове и околних села дозвољено је да посете своје породице.[17]

Војвода Живојин Мишић је, после тродневног одмора српске војске, донео стратешку одлуку да напад његове армије почне 3. децембра изјутра, да се не чека да непријатељска војска сасвим изађе из сувоборских планина и обједини своје снаге. Предузета офанзива у правцу Сувобора заталасала је сву српску војску, која је за 12 дана очистила од непријатеља целу Србију до Дрине, Саве и Дунава. Ратна драма Србије наставила се следеће, 1915. године. Српска војска се, под врло снажним притиском аустријске војске, повлачила према југу. Организована је поновна одбрана, 31. октобра 1915. године, на линији Осоје - Савинац - Крвавац - Ковиљача, односно на целом простору Шарана и Дренове.[18] На ову одбрамбену линију нападала је 17. брдска бригада 19. аустријског корпуса. На Крвавцу, у Шаранима, и данас се могу наћи мала удубљења која су остаци ровова из 1915. из којих је дејствовала одбрана српске војске.

Већи број војника из Шарана и Дренове био је заробљен у борбама или приликом повлачења српске војске. Они су интернирани у аустријске логоре Ашах, Браунау, Нежидер и друге. Српска победничка војска вратила се у таковски крај 28. септембра 1918. г. када су српске трупе ушле у Горњи Милановац. Дренова и Шарани су у балканским ратовима и Првом светском рату изгубили око 170 људи који су оставили своје животе на бојиштима Мачве, Колубаре, на Церу, Сувобору, широм Шумадије, Косова, Македоније, у гудурама Албаније, на грчким острвима и аустријским и мађарским логорима. О томе сведочи велика бела мермерна плоча са њиховим именима, на северном зиду савиначке цркве.[19]

Географија[уреди]

Површина и рељеф[уреди]

Површина савиначког подручја (Шарана и Дренове) износи 2.704 хектара. Земљиште се налази у приватној и државној својини. До краја Другог светског рата постојало је и сеоско земљиште, такозвана сеоска утрина, која је после рата припојена државној својини, а само делимично прешла у приватно власништво.

Рељеф земљишта је брдско-планински, испресецан долинама. На овом подручју је мања планина Рожањ (603 m), а међу већа брда спадају: Совљак (658 m), Дреновачко осоје (654 m), Ковиљача (603 m), Бобејка (564 m), Крвавац (555 m), Столице (553 m), Осоје (567 m), Вис (516 m) и Трештеник (421 m). Надморска висина Савинца је 340 m.[20]

Потеси, извори, потоци, реке и други локалитети у Шаранима имају своје називе. За неке од њих могу се утврдити разлози добијања и време постанка њихових назива.

Северне падине Крвавца.

Крвавац (555 m) је велико шумовито и разгранато брдо на јужној страни села Шарани, са узаном висоравни на врху брда. Сверозападна страна спушта се ка унутрашњем делу села, источна страна припада селу Семедраж, а јужна и југозападна страна спуштају се до леве обале реке Дичине. Крвавац је од завршетка Другог светског рата имао врло мало шумског растиња, па су на његовим косама и доловима пасла бројна стада оваца и коза. После рата пошумљене су голе косе боровим садницама, које данас чине густу зелену шуму. На почетку Другог српског устанка, у густој шуми овог брда, одржан је збег народа Шарана и Семедража. Старци, жене и деца склонили су се даље од путева којима је требало да прође турска војска, коју је из Београда водио Имшир-паша (Ћаја-паша) као помоћ Турцима у Чачку које су нападали српски устаници. Пашина војска је у Брусници обавештена да су Срби поставили заседу у брђанској клисури и да не може проћи долином Деспотовице. Ћаја-паша је тражио водича који би их превео преко Семедража, Шарана и Рожња до Чачка. За водича се понудио Марко Царевић из села Велереч, с тим да му Турци за услугу плате „чизму дуката“. Турци су се изненада појавили у шуми у којој се народ склонио и одмах напали збег. Посекли су све који нису успели да умакну даље у шуму. Брдо је било натопљено крвљу, па га је народ прозвао Крвавац. Ћаја-паша и његова војска стигли су у Чачак а њиховом водичу Царевићу је, уместо награде, одсечена глава.[21] Крвавац је испресецан бројним потоцима између којих се налазе косе и превоји:

Рујево гувно налази се на граници Семедража и Шарана. Назив је добило по рујевом дрвету, који је народ користио за природно бојење тканина. Са Рујевог гувна спушта се Меднички поток. Крива греда се спушта од Рујевог гувна ка Дичини до Црне баре. На њој се још налазе остаци усека из првог српског устанка, направљени за смештај трешњевих топова, којима су Карађорђеви устаници спречавали пролаз Турцима из Мораве у долину Дичине, путем који је ишао преко Јелен-камена. Медник је од Дуге косе одвојен Медничким потоком, који се улива у поток Студенац. У Медничком потоку налази се извор Медник. Студенац тече поред Ојданићеве куће и улива се у Дичину. У њему се налази извор воде са истим називом. Маркова коса се налази између потока Студенца и Марковог потока. Преко ове косе иде пут којим се из села, преко Пландишта, силази у Заридове, у клисуру Дичине. С обзиром на прилично стрм успон са обе стране Крвавца, осим чобана, мали је број сељана користио овај правац да стигне у Јелењачу.

Лијепи до је простор између Марковог потока и Полашевине. У њему се налази извор воде. Полашевина је коса која се пружа од Јовановића штале у Дичини до врха Крвавца. Криви до се налази између Полашевине и Преседле. У њему се налази извор чија се вода потоком слива у Дичину код Јелића камена. Преседла је широка брдска греда преко које је прелазио пут из Јазишта ка Јовику у Дичини. Овај прелаз је напуштен пошто је прокопан колски пут око Преседла и изнад Љубове воденице. Пладниште је западни део Крвавца преко којег је прелазио пут из села у Дичину. Овим путем су чобани гонили овце и козе на широке пашњаке по косама и доловима Крвавца. Чобани су се на овом делу заустављали и нису даље журили. Овце су пландвале. По томе је овај крај добио назив Пландиште. Власин до се са Крвавца спушта у Јазиште. У њему је извор који је народ раније звао Светиња.

Северна страна Крвавца много је питомија од осталих страна па је насељена и подељена на приватне поседе.[22]

Рожањ (598 m) је планински масив на десној обали реке Дичине, који мањим делом припада Брђанима и Милићевцима, а већим Шаранима. Испресецан је бројним потоцима између којих се налазе веће или мање косе обрасле шумом. Народ је свима њима дао посебне називе:

Ридови или Заридови су заједничко име за стеновито подручје Крвавца са леве, и Рожња са десне стране Дичине, обухватајући и долину реке од Јовика до Јелењаче. Јелењача је простор око реке Дичине, на граници Шарана и Брђана. Назив је добила по Јелен-камену преко којег је прелазио стари римски пут. Јеленски поток чини границу између села Шарана и села Брђана. Њиме се слива вода из чувеног Црвеног извора, из којег су пили стари Римљани, Турци и хајдуци, и безбројне рабаџије и путници који су из Мораве долазили на савиначки сабор и таковски марвени вашар. Црвена прљуша је потес који се пружа од Црвеног извора ка Ђаковића кућама. Земља је црвена па је по њој извор добио назив „Црвени“. Честик је шири појас Рожња, између Јеленског потока и потока Кратикоса. Обрастао је густом (честом) храстовом шумом, по којој је добио назив. Свињчине или Орашачки свињци, испод Милошевића кућа у Рожњу, својим називом казују да су бујне храстове шуме Рожња биле богате родом жира и биле стециште више хиљада свиња из Шарана, Милићеваца, Дренове и других села. Назив „Орашачки свињци“ потиче из доба Карађорђа, који је био познати свињарски трговац, па су његови људи „из Орашца“ овде куповали свиње и држали их у већем ограђеном простору у Рожњу.

Кратикоса је назив косе и потока, који се спуштају ка Дичини до Богетине воденице. На доњем делу потока, близу воденице, постоји извор студенац, који се зове Чесмица. Дубоки поток је најдужи и најдубљи поток у Рожњу. Полази са Ковиљаче, а завршава се у Дичини, више Богетине бране. Својом дубином подсећа на кањон неке велике реке и дели планину Рожањ на два дела. У њега се улива Врани поток. Орловица је зараван која се налази високо изнад Дубоког потока. Назив је добила по орловима који су овде имали своја станишта и одавде господарили небом изнад Рожња и Крвавца. Уочи Другог светског рата на високу Орловицу доселио се Радоје Живановић, а орлови су потражили сигурније место за своја гнезда, у стрмој литици изнад Богетине бране. Уз Орловицу се налази извор Дријење.

Ковиљача (603 m), или Кобиљача, највиши је део Рожња, на тромеђи Шарана, Милићеваца и Дренове. После Другог светског рата пошумљена је јеловом и боровом шумом, која је већ израсла и ствара утисак прекрасног зеленог пејзажа. Испод Ковиљаче, са милићевачке стране, дубоко су се разгранали ходници рудника магнезита „Шумадија“. Дубраве су питомији део Рожња, насељен са више фамилија. Почетком 19. века на овом простору били су бројни свињци у бујној храстовој шуми.

Вис (516 m) је високо шумовито брдо у Дубравама, којим се завршава подручје планине Рожањ. Део Виса, према Јоковића потоку, зове се Јасике. У Дубравама се налази извор воде од којег почиње Дубравски поток, који се улива у Дичину. Јовик је равница покрај десне обале Дичине, испод Дубрава. Назив је добила по дрвећу јова, које у већем броју расте поред реке. Јоковића поток својим горњим током тече границом између Шарана и Дренове а потом, између Виса и Трештеника, силази у Дичину.

Трештеник (403 m) је дугачко брдо са десне стране Дреновице, пре њеног ушћа у Дичину. На његовој благој падини, са јужне стране брда, у средњем веку су гајени виногради. У виноградима је било засађено пуно трешања па је по њима брдо названо Трештеник, уместо Трешњевик. Гајење винове лозе напуштено је почетком 19. века, а Трештеник је дуго било голо брдо. Пошумљен је боровом шумом после Другог светског рата.[23]

Трештеник сликан са Крвавца.

Росуље су плато који лежи са обе стране реке Дреновице, у њеном доњем току кроз Дренову и Шаране. На уздигнутој заравни, при ушћу Дреновице у Дичину, налазило се насеље које су звали „Шарена варош“, за које се не зна ни када је основано ни када је порушено. Росуље су добиле назив по густој роси која се јутром дуго задржавала, а рано предвече „падала“ на њиве, ливаде, воћњаке и шумарке између две реке. Прстеновац је извор добре воде и потес око извора. На овом извору је, по предању, застао неки Турчин да се напије воде и одмори. Ту је изгубио прстен са руке, па се разљутио и свој бес искалио на чобанину који је чувао овце око извора. Мештани су извор назвали Прстеновац. Са овога озвора је 1933. године одведена вода до савиначке цркве и школе. Лојов поток је доњи део потока Рупе који кроз Шеварице тече у Дичину. Његов назив је, по легенди, уско везан за Прстеновац. Турчина, који је на Прстеновцу злостављао чобанина, појурили су разљућени сељаци, стигли га и у потоку убили. Касније се сазнало да се Турчин звао Лојо и да је становао у селу Галичу. Његовим именом назван је део потока од места догађаја до ушћа у Дичину. Шеварице су шумски појас са десне стране Дичине, који већим делом припада савиначкој цркви. Јочића Дичина је подручје њива и ливада, с обе стране Дичине, од Прстеновца до Тројанског брода. Долови су мања долина и шири околни простор испод Руја и Осоја, на којима је настањено неколико фамилија из Шарана. Испод Милетића кућа налази се извор Стублина. Са овог извора воду су носили у зимском периоду калуђери манастира Савинца, који се налазио на Главици. Калемар је простор између Долова и пута Савинац–Озрића брдо, а протеже се од Торина до Осоја. Заузима површину од 12 хектара. Назив је добио 1934. године, када је седам земљорадника удружило своје парцеле и на њима засадило савремени воћњак јабука и крушака.

Осоје (561 m) је шумовити венац који се простире од Јочића Дичине до Бара. Његовим североисточним делом, поред Дичине, 1933. године прокопан је савремени колски пут од Савинца до Такова.

Главица (530 m) је брдо изнад савиначке цркве, прекривено храстовом и буковом шумом. На њему се налазио стари манастир Савинац. У време Првог светског рата туда је пролазила линија напада уочи колубарске битке.

Марића долина се налази између Главице и Долова, Јочића Дичине и Торина. Назив је добила по фамилији Марић, која је била власник ове долине, а имала је кућу на потесу Зебрица, изнад ове долине. Фамилија Марић више не постоји у Шаранима. Милош Марић је умро септембра 1915. године без мушких наследника. Торине су у наставку Марића долине, а између Гаришта и Калемара. На овом простору били су ограђени делови пашњака или торови, са већим бројем оваца. Када овце попасу траву у једном делу, ограда се померала на други део пашњака и тако редом. У зимсом периоду овце су остајале на том простору, а за храну су им давани снопови лисника, који су припремани у рану јесен, кресањем зелених лиснатих грана дрвећа, које су се сушиле и везивале у снопове. Гаришта су потес са леве и десне стране старог дела пута, који са Савинца води поред Калемара, у Озрића брдо и Семедраж. По народном предању овај потес се раније звао Игришта. Она су била место „сеоског састанка“ на којем се скупљала сеоска омладина на игру, лети и зими. То су чинили све до средине 19. века, када је Савинац постао место окупљања становништва Шарана и Дренове. Русковац је долина са потоком који почиње од извора „Код липе“ (Станкића извор) и протеже се до доњих Баралића, одакле се наставља као Бабин поток, до ушћа у Дичину.

Бабин поток је продужетак потока Русковца. Његов назив је повезан са народним веровањем и причама о вампирима. У давно време на гробљу је сахрањена једна баба из Шарана. Убрзо по сахрани селом је кружила прича да се баба повампирила и да ноћу лута по селу. Сељаци су, због сујеверја и страха, одлучили да јој раскопају гроб и да је прободу глоговим коцем. Када су је откопали, из њеног леша је излетела птица, која је више трчала него летела па су потрчали за њом низ брдо, стигли је у потоку и убили је. Од тада се поток Русковац у доњем току зове Бабин поток.[24]

Шеринац је висораван на којој су смештене Станкића куће. Назив је добио по Циганину Шеру, који је био ковач и често долазио у овај крај да сељацима продаје своје производе од гвожђа или да пружа ковачке услуге. На Шеринцу је разапињао циганску чергу (шатор) и у њој боравио док је налазио ковачка посла. Клик се налази у продужетку Шеринца и заузима место у троуглу између потока Пауновца и Усовине. Дуж Клика се сместила фамилија Миловановић.

Озрића брдо се простире од Осоја до села Семедраж. Његовим венцем пролази асфалтни пут од Савинца ка Семедражу и Ибарској магистрали. Назив је добило по досељеницима из Озринића код Никшића. Са источне стране брда тече Јелића поток, који чини границу између Шарана и Семедража. Са западне стране налази се поток Пауновац. На почетку Пауновца налази се извот Бакрач, а мало ниже од њега је Росића извор. Пауновац се улива у Дичину у семедрашком пољу. Назив је добио по Пауну Костићу, рођеном 1804. године.[24]

Становиште је простор источно од шаранског гробља. На њему су се налазиле Калуђерске ливаде и Поповске њиве, што сугерише да је ту било манастирско имање и калуђерски конаци (станови). На Становишту се некад одржавао сеоски збор или састанак, на којем је сеоски старешина (кнез или кмет) расправљао са старешинама домаћинстава о разрезивању пореза и кулука, о коришћењу сеоских пашњака, о ношењу литија и спремању ручка за крстоноше. Спасовина се налази више Јовановића и Живановића кућа према Крвавцу. Назив је добила по Спасенији, жени Дмитра Матковића, коју су звали Спаса (1843). На Спасовини је била кућа Марка Матковића, у коју се склонила породица војводе Милоша Обреновића у јануару 1814. године. У њој се родила Милошева кћи Јелисавка–Савка. Кућа се срушила уочи Другог светског рата. Јазиште је пољана између Дичине и Трештеника, са десне стране реке Дичине. Назив је настао по јазу воденице Сретена Матковића из Шарана, почетком 19. века.[25]

Клима и хидрографија[уреди]

Клима на овом подручју је умереноконтинентална. Најтоплији месец у години је јули, а најхладнији јануар. Средња годишња количина падавина је 800 mm, а трајање снежног покривача је око 90 дана. Јесен је овде топлија од пролећа.[26]

Река Дичина.

Околина Савинца је са чистом атмосфером и сматра се правом ваздушном бањом, са великим могућностима за развој сеоског туризма. Нема индустријских загађивача, мада је отпадака и у сеоској средини све више. Отпаци се депонују у пољима, шумама, кориту Дичине и Дреновице, што квари лепоту обала ових река и деградира прелепе слике савиначког пејзажа. Воде савиначко подручја сливају се у реку Дичину, она се улива у Чемерницу, па у Западну Мораву, која припада црноморском сливу.

Дичина извире на Добром пољу испод Сувобора, настаје од Велике и Мале Дичине, које се састају у Горњим Бањанима. Има 16 левих притока и 22 десне. На савиначком подручју прима речицу Дреновицу и већи број потока. Дичина је дуга 35 километара. На делу Дичине у савиначком подручју налазе се две клисуре: савиначка, дуга око 800 m, и клисура између Рожња и Крвавца, дуга око 3.000 m и дубока око 200 m. Обе клисуре су питоме и приступачне, са мањим или већим плодним површинама земљишта око реке. Стране клисура су углавном обрасле шумом и шибљем.

Преко Дичине се у прошлости прелазило газом, преко бродова или преко постављених бавана. Главни прелази били су Тројански брод, Вукомановац, Јазиште, ушће Јоковића потока и други. Тројански брод налази се на прелазу Дичине између Шарана и Такова. Вукомановац се налазио ниже од садашњег савиначког моста. На овом прелазу Турци су сачекали и посекли кнеза Вукомана Савића-Вукомановића, из Срезојеваца, и његовог сина Војина. Они су се враћали из Бруснице, после предаје царског и спахијског пореза. По њима је овај прелаз добио назив.[27]

Биљни и животињски свет[уреди]

Подручје Дренове и Шарана прекривају веома бројне и разнолике врсте биљака, распрострањених у комплексима листопадних и зимзелених шума, ливада, пашњака, воћњака и њива. Густе шуме од давнина су представљале богатство овог краја.[28] Врло распрострањена храстова жирородна шума одиграла је значајну улогу у развоју сточарства, а нарочито свињарства.

Мољац у једном од шаранских домаћинстава.

Рожањ је, са осталим шумским потесима, до Другог светског рата био прекривен претежно храстовом шумом са великим стаблима дрвећа. У годинама рата, горосече и рабаџије из ближих и даљих моравичких и таковских села, посекли су и одвукли квалитетну дрвену грађу и дрво за огрев из Рожња. Неконтролисане сече шума довеле су до стварања већих површина голети, које су биле погодне за ерозију земљишта. После рата приступило се пошумљавању голети, а на неким планинским потоцима изграђене су бране ради спречавања ерозија и задржавања земљаног и других материјала. Пошумљене су голети Крвавца, Трештеника, Виса и Ковиљаче.

Скоро свако домаћинство у Дренови и Шаранима има своју приватну шуму, коју овде зову забран.

Листопадно дрвеће доминира на овом подручју, а главне врсте су: храст (граница, цер, лужњак, бјелик), брест (пољски и брдски), буква, граб, јасен (бели, црни и горски), липа (рана и касна), клен, бреза, јасика, топола (бела и канадска), јаблан, јова (црна и бела), врба (бела, ракита, жалосна), багрем, глог, леска и друго дрвеће. У Шаранима се налази најстарије дрво таковског краја, велики храст - запис, у дворишту Љубише Маркељића у Росуљама. Обим његовог дебла при земљи је 8,5 метара а стар је око 450 година.

Зимзелено дрвеће покрива косе Крвавца, Трештеник, Ковиљачу и делове Рожња. Ту спада црни и бели бор и јела, који овде немају природно станиште већ су донети приликом пошумљавања голети. Природно станиште овде имају само обична и црвена клека.

Пчела опрашује цвет маслачка.

Лековито биље представља право богатство овог краја, које се врло мало користи за домаће потребе, а још мање за комерцијалну продају и стицање прихода. Од лековитих биљака најпознатије су: ангелица, аптовина, бела рада, бели слез, боквица, босиљак, бршљан, булка, буника, гороцвет, ђурђевак, жалфија, кукурек, мајчина душица, маслачак, невен, рузмарин, хајдучка трава, чичак, чуваркућа и друге.

Брдско-планинско подручје у коме се село налази врло је погодно за развој бројне ловне дивљачи, птица, риба и домаћих животиња. У бројне врсте крупних сисара које овде имају станиште спадају: дивљи зец, лисица, твор, веверица, ласица, јеж. Ређе се могу наћи срне, дивље свиње, куне и видре док су вукови нестали са ових подручја.

Густе шуме и врзине погодне су за становање и размножавање бројних врста птица грабљивица и певачица. Пернате грабљивице су: кобац, јастреб, сова, чавка, гавран и друге. Певачице и остале птице су: креја, зеба, детлић, славуј, врабац, ласта, кос, чворак, препелица, јаребица, голуб и друге. За опастанак великог броја птица веома су важни инсекти којих овде има у изобиљу. Дичина, Дреновица, бројни потоци и камењари погодно су станиште водоземаца и гмизаваца: жаба, зелембаћа, даждевњака, белоушки и других, док посебно треба поменути две змије отровнице: шарана и поскока којих има у камењарима Крвавца, Рожња и других брда.

Каптирање извора и изградња бране на Дичини, ради горњомилановачког водовода, знатно су смањили количину воде у Дичини и Дреновици па због тога у њима има врло мало риба.[29]

Минералне воде локалних извора[уреди]

У кориту реке Дичине, наспрам савиначке цркве, налази се неколико извора термо-минералне воде лековитог дејства. Два извора врло су издашна и позната као извори Св. Саве, а посебно се зову Светиња и Млачац. Издашност ових извора је око 600 литара у минуту, а температура од 20 до 25°С. Испитивања садржаја воде потврдила су богатство хемијских елемената у њој:[30]

Савинац током лета. Ниво воде одржава мала брана.
Садржај воде
Хемијски елемент mg/l Хемијски елемент mg/l
Хлор (Cl) 8,5 Литијум (Li) 0,18
Флуор (F) 0,5 Сребро (Ag) 0,0022
Бром (B) 0,05 Бакар (Cu) 0,0015
Баријум (Ba) 0,036 Рубидијум (Rb) 0,066
Алуминијум (Al) 0,047 Цезијум (Cs) 0,22
Гвожђе (Fe) 0,036 Стронцијум (Sr) 0,35
Хром (Cr) 0,0066 Калцијум (Ca2+) 85
Никал (Ni) 0,01 Магнезијум (Mg2+) 54
Манган (Mn) 0,0066 HCO3 451
Натријум (Ma) 28 SO2 105
Калијум (K) 2,3

Садржаји радиоактивних елемената су ниски тако да се ова вода не уврстава у радиоактивну.[31] Присуство лековитих биолошко-активних елемената опредељује ову воду као слабосумпоровиту-борно-силицијску, са садржајем цезијума 0,12 до 0,20 mg/l. Раствор цезијумових соли, према медицинским истраживањима, доприноси лечењу обољења нервног система и регулисању крвног притиска, а литијум и рубидијум делују на реуматске и нервне болести. Народно веровање у лековитост воде извора Светиња потиче из далеке прошлости. Извор се налази у удубљењу веће попречне стене у кориту Дичине, са које пада вода и прави мали водопад.

Народ верује да вода Светиње лечи очне болести, грозницу, грудне и стомачне (катар, жутица, малокрвност) и друге болести. Истог квалитета је и извор Млачац, уз десну обалу Дичине. На овом извору направљена је мања заштита од речне воде и чесма за точење воде. Неколико метара даље је мањи базен, у којем се лети купају деца, а најчешће су у њему људи са реуматским тегобама.

Воде из извора Савинац, Млаковац и Брђани сличне су у саставу лековитих компоненти. Калијум, литијум и рубидијум су у приближним вредностима, док цезијум и стронцијум праве лепезу од Брђана (најниже вредности), преко Савинца до Млаковца. Југоисточно од ових извора налазе се термоминерални извори Горње Трепче, чија је лековитост несумњиво доказана. Воде Савинца истог су хемијског састава са водама Горње Трепче и приближних вредности лековитих компоненти и минерализације, садржаја гасова и др.

Руде и минерали[уреди]

Ово подручје је део рудничке области која је богата разним врстама руда и минерала. У Шаранима и Дренови има више локалитета са мањом или већом концентрацијом руда и минерала. Руде пирита, која садржи сулфиде никла и гвожђа, има на Рују и Осоју, а руде антимонита из које се добија антимон и гарнијерита из које се издваја никл има у виду тањих рудних жица од Савинца, преко Осоја и Озрића брда до Рудне главице у Семедражи. На овом потесу разбацана су и лежишта оксида живе, урана и хрома.

На Рују постоји велика количина пироксена, односно, силиката калцијума, магнезијума и гвожђа. Ови силикати се, с обзиром на њихову тврдоћу и зрнасту структуру, употребљавају у изградњи чврстих подлога путева, у грађевинарству и за друе потребе. Еруптивне (вулканске) масе протежу се од савиначке Главице, па преко Дичине, Шеварица и Рупа, ка Столицама. Оне садрже руду биотит, богату гвожђем, апатит који садржи калцијум фосфате и дацит, богат кварцом. Од подножја Ливадица према Галичу налазе се богате наслаге глиновитих стена лапора и лапорца, које се користе за печење креча и прављење цемента.

Југозападни делови Шарана и Дренове богати су магнезитом, који се употребљава за израду ватросталних материјала и производњу чистог магнезијума, који се примењује у разним гранама индустрије. Експлоатација магнезита почела је пре око 75 година.[1]

Пољопривреда[уреди]

Ратарство[уреди]

Обрада земље[уреди]

Обрада земље у прошлости била је прилично примитивна. Њиве су оране дрвеним ралом и прљем. Разлика међу њима била је у облику раоника. Земља се при орању ралом сече и преврће, а раоник прље само пара земљу. Рало су вукли волови. Уз рало су ишла по три пратиоца, од којих је један водио волове, други држао ручице рала, а трећи је притискивао гредељ да би раоник дубље орао земљу. Рало се често кварило па су орачи морали носити алат и делове за његову поправку.

Тањирање њиве у долини реке Дичине у Шаранима.

Већи напредак у обради земље настао је појавом полугвоздених и гвоздених плугова. Они су се појавили крајем 19. века. Први гвоздени плуг у Шаранима набавио је Петар Маркељић 1899. године. Првог дана орању овим плугом присуствовали су земљорадници из Шарана и Дренове. Орало се на њиви у Росуљама. Сам начин орања изазвао је дивљење и чуђење присутних сељака. Дубље орање је обећавало боље сејање и веће приносе житарица и других ратарских култура. Појава овог првог гвозденог плуга утицала је да се поручи већи број плугова и да почне крчење шума и преоравање утрина.

Дрљаче су се употребљавале упоредо са плуговима за орање. Дуго су биле са дрвеним зупцима, а потом са гвозденим. У новије време употребљавају се тракторске гвоздене дрљаче, тањираче, ваљци и друга оруђа за ситњење земље и равнање поораних њива.

Ђубрење њива стајским ђубривом почело је применом гвоздених плугова и разоравањем ливада и утрина, да би се култивисала земља и повећали приноси.

Већина домаћина имала је њиве око куће, али и њиве у пољу далеко од куће. На те њиве требало је одвући плуг, дрљачу, сејалицу, ђубрво, семе и храну за раднике и стоку. Власник није орао њиву од склада до склада, већ је остављао парче ледине, ливадак, односно, место на којем је могао да остави кола и потребне ствари, где је могао да се припреми за посао и где је могао да предахне, да се одмори, да руча или се припреми за повратак кући после рада.

Сејање семена столећима је обављано ручно, а у новије доба разним типовима сејалица на запрежни или моторни погон.[32]

Гајење житарица[уреди]

Ратарство у Дренови и Шаранима има дугу традицију. Сејале су се скоро све врсте житарица, које су биле познате у појединим временским раздобљима. Локални земљорадници трудили су се да произведу веће количине житарица, довољне да подмире њихове домаће потребе и да испуне обавезе давања десетка у храни надлежном властелину у српској средњовековној држави, а потом, сеоском спахији у време турске владавине.

У средњем веку сејана је пшеница, јечам, раж, зоб и просо. Кукуруз је почео да се сеје тек у другој половини 18. века. Произведена количина житарица је, за оно време, била прилично велика, с обзиром на примитивна средства за орање и обраду земље. Њиве су се налазиле у пољима око Дичине и Дреновице и на благим падинама у оба села.

Земљорадња је, до пропасти српске државе и доласка Турака, била основна пољопривредна грана. Прве податке о производњи житарица и осталих пољопривредних култура налазимо у турским пописима. Шарани су 1516. године имали приносе житарица од 6.900 kg пшенице, 4.900 kg јечма, 3.300 kg зоби и 5.630 kg ражи и проса. Горња Дренова је, исте године, произвела 3.000 kg пшенице, 1.120 kg јечма, 1.100 kg зоби, 1.800 kg ражи и 1.350 kg проса. Средња Дренова је произвела 5.600 kg пшенице, 3.300 kg јечма, 3.400 kg зоби, 3.400 kg ражи и 3.300 kg проса.[33]

Интензивна производња житарица и поврћа одржала се скоро до краја 16. века, па је почела да опада. Пад производње жита и постепено напуштање земљорадње настали су због тога што су произведену количину жита Турци оптеретили високим пореским дажбинама на нивоу села. Сваки домаћин је од овршеног жита одвајао десетину спахији. Сеоска домаћинства полако су се повлачила из равнице, поред Дичине и Дреновице, на падине околних брда и дубље у густе шуме, јер су их често посећивали и пљачкали Турци, који су пролазили путем кроз долину Дичине. Њиве су постајале све мање, а пашњаци и шумарци све већи. Ратарство се смањивало, а сточарство повећавало. О томе сведочи и попис извршен око 1560. године, из кога видимо да су Шарани и Дренова производили испод половине количине житарица које су наведене из пописа 1516. године.

Сејање и жетва стрних жита временом су се смањивали. Пшеница се сејала да задовољи само основне потребе домаћинства, да смељу брашно потребно да се умеси колач и хлеб за славу и преславу, чесница за Божић и погаче за остале празнике.

Кукуруз се после другог српског устанка врло мало сејао. Кнез Милош је, ценећи значај кукуруза за људску и сточну исхрану, наредио да свако домаћинство засеје извесну количину семена кукуруза. Они који нису поштовали наредбу кажњавани су батинама. Људи су се томе опирали наводећи као разлог штете које су њивама наносиле птице, а посебно вране и чавке. Засејано семе птице су вадиле из земље, а нарочито су кљуцале клип кукуруза у време дозревања зрна. Кнез је томе доскочио новом наредбом да свако домаћинство мора да уништи одређени број птица штеточина, а њихове главе да преда надлежном среоском начелству. Птице су хватане помоћу замки, троване затрованим семеном, убијане ватреним оружјем и на друге начине. Шаранци су од октобра 1835. до октобра 1836. године убили 80 врана, 30 чавки, 25 сврака, 40 врабаца, 35 креја и једног јастреба. После вишегодишњих акција уништавања смањен је број птица штеточина, а кукуруз се све више сејао.

Земљорадник је све до 1834. године имао обавезу да плаћа спахијски десетак у храни. Шарани су те године убрали 620 врећа кукуруза и оврли 1.150 ока пшенице, 600 ока јечма и 1.100 ока зоби. Дренова је убрала 411 врећа кукуруза и оврла 1.500 ока пшенице и 1.900 ока зоби.[34]

Сушне и кишне године скоро су једнако утицале на приносе житарица, узрокујући често глад у народу. Због тога су предузете мере да се по селима граде кошеви за жито и стварају нужне резерве хране. Салаш за жито био је изграђен у дворишту општинске суднице на Савинцу.[35]

Жетва и вршај стрних житарица[уреди]

Жетва стрних жита обављана је српом, косом, жетелицом на моторни или тракторски погон, а последњих деценија комбајном. Вршај пожњевеног жита има своју посебну историју.

Он се прво обављао помоћу дугих мотки, а потом помоћу говеда или коња на гумну. Гумна су прављена тамо где су њиве, да се пожњевено жито не би просипало у превозу, јер га, иначе, није било у изобиљу. Прво би се на равној површини земље окресала и очистила трава, затим утабала земља, а на средини побо колац за који је качен конопац којим је био везан коњ или говече. Коњ је ишао у круг и газио класје копитама, а из класова је испадало зрневље жита. По обављеној вршидби вилама се уклањала слама, а овршено жито вејало се на ветру. Ветар је односио плеву, а на гумну је остајало само зрно жита и друге чврсте материје. Касније су употребљаване ветрењаче на ручни погон за вејање жита и тријери за чишћење од ситног камена, земље, кукоља и других нечистоћа у житу. Од Првог светског рата за вршај се употребљавају вршалице, прво са парним машинама, а потом са бензинским и дизел-моторима. Крајем 20. века већином су се употребљавале вршалице са тракторском вучом и погоном.

Сорте пшенице су бројне, а бирају се према крупноћи зрна, родности времену зрења и квалитету земљишта. Раж се сејала у већој количини до после Другог светског рата, а данас се врло мало и ретко сеје. Зоб се сеје у већој количини и троши се за исхрану стоке, а извесна количина се продаје на пијаци.

Воденице[уреди]

Воденице су се појавиле још у средњем веку када су почеле да се сеју веће површине земљишта пшеницом, ражом, овасом, а касније кукурузом. За изградњу воденица бирана су места на Дичини и Дреновици на којима је било најлакше поставити и причврстити брану за заустављање воде од које је било најлакше прокопати јаз и одвести воду до дрвене или зидане зграде, у којој су постављени воденичко витло, камен и остали уређаји потребни за млевење жита. У почетку се није водило рачуна да воденица буде на приступачнијем месту, јер је количина жита била врло мала, па је ношена у воденицу у торбицама или мањим џаковима на рамену. Пешачка путања је била довољна да би се стигло у воденицу.

Воденице су у почетку биле мале и са једноставним уређајима, са једним витлом и каменом. Са развојем земљорадње и повећањем приноса житарица, усавршавани су и воденички уређаји, а осим воденица са једним витлом, грађене су и воденице са два витла, односно, камена.

Турски пописи Дренове и Шарана бележе рано постојање воденица на Дичини и Дреновици. Средња Дренова је 1525. године имала једну воденицу, која је радила целе године, а Горња Дренова је имала, такође, једну воденицу, која је радила пола године. У попису извршеном око 1560. године Средња и Горња Дренова имале су по две воденице, које су радиле пола године. Шарани су тада имали једну воденицу, која је радила целе године.

На географској карти, коју су 1718. године израдили аустријски инжењери, уцртана је воденица на Дичини у селу Шаранима. То је била воденица коју је народ звао „Тулчова воденица“, а налазила се на десној обали Дичине, наспрам воденице и куће пок. Спасоја Лазовића, која је срушена при изградњи коридора 11.

У пописима имовине после другог српског устанка наведени су и власници воденица у Дренови и Шаранима. На Дреновици су око 1833. године биле воденице Благоја Лазића, Никаша Осаћанина, Уроша Весовића, Вићентија Радисављевића и Ђуке Илића из Дренове, као и воденица Мијаила Марјановића из Шарана. Ова воденица је, потом, дуже време била власништво Теодора Миловановића, а престала је са радом након рушења ћуприје на Дичини преко које су Шаранци долазили у воденицу. На Дичини су 1833. године биле воденице манастира Савинца и Сретена Матковића у Јазишту.

Неке воденице на Дичини и Дреновици биле су ортачке, тј. својина два или више домаћинстава. Оне су постале ортачке на два начина. Прво, воденица се није могла поделити у деоби задружног домаћинства, па је свако ново домаћинство имало свој део воденице и право наизменичног коришћења. Друго, воденицу је често градило више домаћинстава са заједничким интересом, па су је ортачки користили и одржавали.

После Другог светског рата, поред старих, изграђено је неколико нових воденица. На Дреновици су радиле воденице Урошевића, Марића и Дамњановића, Каравезића, Ковачевића и Пантелића. На Дичини су биле воденице Спасоја Лазовића, браће Милетића, Момчила Станкића, Момчила Матковића, Љуба Миловановића и Димитрија Милошевића (Богетина). На Јоковића потоку била је мала воденица фамилије Јоковић из Шарана.

Жито се у воденицу носило у прво време, на рукама или рамену, ако је воденица била близу, или на коњима, ако је била далеко и ако се носила већа количина жита. Када су се појавила дрвена, а потом гвоздена кола, у воденицу се ишло двоколицом или колима. Власник кола је, поред својег жита, одвозио у воденицу и жито својих рођака и комшија.

Помељари су чекали у реду за мељаву или би остављали жито воденичару и односили кући, па би се за дан или два враћали по брашно. Рабош је био потврда да су оставили жито, а воденичар је лако проналазио џак са брашном који је одговарао робошу.

У време летњих суша грађене су уставе испред бадњева, које су задржавале воду у јазу, а потом би вода ноћу била пуштена на витло и покретала би воденицу. У зимском периоду воденице су заустављали јаки мразеви са ледом.

Воденице су у прошлости биле места окупљања и протока људи и информација. Људи су, чекајући да им се самеље жито, причали о новостима у своме селу, засеоку или фамилији, распитивали се ко продаје доброг коња, бика или краву, има ли у њиховој околини лепе и вредне девојке за удају или момка за женидбу. Причали су разне доживљаје и приче, а нарочито приче о вампирима, вукодлацима и друге. Фолклорна група „Шаранка“ на прелима је певала песму о Дичини и воденицама:

„Зора руди а певају птице,
На Дичини мељу воденице...“

Људи су у воденици жито млели и хлеб јели. Данас не мељу воденице, нема у њима ни приче ни песме, а нема много ни људи у селу, па нема ко да се састане и поприча, као некада. Воденице су радиле на најјефтинији погон, на воду реке или потока, па су неоправдано запуштене. Већ двадесетак година не ради ниједна од поменутих воденица. Последњи воденичари на Дреновици били су Живорад Дамњановић и Новица Ковачевић.

Воденица Живорада Дамњановића била је слична већини воденица на Дичини и Дреновици. Млела је ситно брашно и јарму. Дневно је могла да самеље око 150 kg брашна. „Кад од овог брашна умесиш лебац“ – говорио је чика Живорад – „можеш седам дана да га једеш, неће да се уквари. Осетићеш се јачим, јер жито не меље електрика па да брашно сагори. Остаје му клица и сласт.“

Воденица Новице Ковачевића била је модерније конструкције. Имала је велики воденички точак и неколико преносних лагера и осовина. Могла је да меље и са малом количином воде. За један час је млела око 50 kg жита. Сви ови квалитети нису могли да зауставе токове напуштања услуга ове добре воденице.

Распевана воденичка чекетала су замрла, брза витла су стала а букве су расушиле. Многе воденичке бране су порушене, јазови засути и без воде. Нестале су и неке воденичке зграде са витловима и каменовима. Нестала је накад чувена Богетина воденица у којој су млели Брђанци, Милићевчани и Шаранци, затим воденица Момчила Матковића, Момчила Станкића и друге.

Воденички речник:
  • Воденица је дрвена или зидана зграда у којој се меље жито у брашно, јарму или бунгур.
  • Брана је преграда на реци или потоку која зауставља извесну количину воде и усмерава је у јаз којим отиче до воденице. Она мора да буде узводно од воденице и на висини која омогућава да вода брже дотиче јазом до воденице.
  • Јаз је канал прокопан од бране до воденице, који доводи воду до букве или бадња.
  • Подјаз је земљиште око јаза.
  • Устава је место пред буквом где се вода из јаза зауставља и пушта у букву.
  • Буква је цев од дрвета која из јаза прима воду која пада на воденичко коло или витло. Њене димензије зависе од количине воде и висине пада воде из јаза до воденичког точка.
  • Жљеб или корито може да замени цев букве, али се ређе примењује.
  • Ципун је сужени отвор на доњем делу букве из којег, под притиском, излази млаз воде, удара у пераја точка и окреће га.
  • Камен за млевење се налази у посебној просторији воденице. Састоји се од доњег ширег и непокретног воденичког камена и горњег покретног камена који је спојен са врхом вретена витла. Камен за млевење је специјалне тврдоће. Жито из коша пада између каменова и меље се. Камен се подсеца кад се углача од млевења.
  • Кош се налази изнад горњег камена и у њему стоји жито које из суженог дела коша пада у отвор горњег покретног камена.
  • Чекетало је кратка летвица између коша и горњег камена, која удара у камен и одскаче, при чему покреће чанак на дну коша из којег испада жито.
  • Оканце је отвор покретног камена у који пада жито из коша.
  • Кључаоница је направа за подизање чанка ради заустављања жита да пада у оканце.
  • Околиш је ограђено место око камена да се брашно не расипа, већ да пада у мучњак.
  • Изметало је пролаз кроз који брашно пада.
  • Паприца је удубљење на камену одоздо.
  • Мучњак је повећи дрвени сандук у који пада млевено брашно.
  • Столица је направа за скидање воденичког камена.
  • Преслица је од гвожђа и налази се на паприци.
  • Кобила је полуга за дизање и спуштање воденичког кола. Кад се подигне, витло се брже окреће и крупније меље, а кад се спусти меље се ситније брашно.
  • Запињача је дрвена полуга којом се зауставља витло.
  • Ујам је брашно које воденичар узима од помељара за услуге млевења жита. За 50 kg самлевеног кукуруза узимало се 2,5 kg брашна, а за исту количину пшенице узимало се 3 kg брашна. За 100 kg самлевеног јечма или зоби узимао се килограм брашна или јарме. Ујам се често одређивао према економском стању помељара, па отуда она прича о кумовима, где кум–помељар каже: „Идем у воденицу мога кума, самлеће ми без ујма“. А кум–воденичар, кад је угледао кума, рекао је: „Ево мога кума, даће ми два ујма“.[36]

Сточарство[уреди]

Развој сточарства и заштита стоке[уреди]

Сеоска домаћинства у Дренови и Шаранима су, по доласку Турака и после више сеоба на север, постепено напуштала интензивну земљорадњу, а њиве су своје место уступале шумама и пашњацима. А где су били пашњаци, било је и стоке.

На пашњацима је пасло много оваца, говеда и коња. У бујним храстовим шумама било је мноштво свиња, а на ивицама пашњака и шумарака брстиле су бројне козе. Услови за развој сточарства били су скоро идеални. Стоку су на отвореним пашњацима редовно чували чобани, међусобно се дружили и играли разне чобанске игре, забављали се, певали и свирали. Стока се у току дана међусобно мешала, а увече су је чобани раздвајали и свако је кући терао своје стадо.

Више породица из Дренове и Шарана имале су изграђене оборе и трле даље од своје куће у Ридовима, Рожњу, Совљаку, у пољу поред Дреновице или Дичине. У њима су лети и у јесен боравили, наизменично или стално, поједини чланови породице. Са њима је био део или сва стока коју је имало домаћинство. Ту се и млеко прерађивало или је одношено кући на прераду. Данас је већина тих трла напуштена, а нека су постала стална боравишта одељених породица.

За зимску исхрану крупне стоке кошена је трава, која се након сушења на сунцу денула у пластове и стогове сена. За овце и козе кресане су лиснате гране и припремани лисници за зиму.

Сточарство се знатно изменило у последње време, променом раса и врста стоке. Начин исхране се, такође, променио. Кукурузна шаша се ситни и меша са травом и детелином и силира, а стока се све мање гони на испашу. Више домаћинстава је ступало у кооперативне односе са земљорадничком задругом или Ветеринарском станицом из Горњег Милановца. Добијали су младу телад и хранили их док не достигну договорену тежину, па су их онда испоручивали. Ради повећања броја стоке и смештајних капацитета, домаћинства су узимала кредите и средства, „зеленог плана“ преко Млекаре у Горњем Милановцу. Кредите су отплаћивали кроз испоруку млека. Неколико пољопривредника из Шарана и Дренове путовало је у Словењ Градец у Словенији, да би се упознали са искуствима тамошњих сељака у производњи млека. Словеначки пољопривредници су им узвраћали посету. То је било у време постојања заједничке федералне државе.

Сточарство је у прошлом веку имало значајно место у привреди и животу народа. Због тога је држава стално пратила стање у сточарству и у одређеним временским размацима пописивала сточни фонд. У табели испод виде се резултати неколико пописа стоке у Дренови и Шаранима:

Година Село Коњи Говеда Свиње Овце Козе Живина
1859. Дренова 42 345 670 1.129 102
Шарани 28 205 445 843 148
1890. Дренова 19 201 117 874 19
Шарани 16 218 170 956 86
1895. Дренова 18 244 202 1.074 24
Шарани 13 277 189 918 77
1910. Савиначка
општина
24 536 545 2.589 72 2.567
1921. Савиначка
општина
4 764 336 1.377 41
1991. Дренова 7 286 349 683 73 1.808
Шарани 19 199 205 580 34 1.419

Пада у очи драстично смањење сточног фонда у попису из 1921. године. Узрок се налази у Првом светском рату када су, осим људи, били мобилисани коњи и волови, односно, сва запрежна возила. С обзиром да се српска војска повукла преко Албаније, већи део запрежне стоке пао је у непријатељске руке или је био уништен. У току рата уништен је знатан број сточних грла из преосталог сточног фонда.

Број стоке у Дренови и Шаранима знатно је смањен крајем 19. и почетком 20. века. На рачун сточарства развијала се земљорадња, а са њом су се изменили и услови исхране стоке. На смањење сточног фонда знатно је утицао и обавезни откуп стоке после Другог светског рата и већи одлив радно способног становништва из села у градове.

Велику штету сточном фонду чиниле су епидемије сточних болести, као што су свињска куга, метињ код оваца, шап и слинавка код говеда и друге болести. Посебна опасност претила је говедима од „Голубачке мушице“, која се у овом крају понекад појављивала у пролеће и лето. Људи су палили крпе или сламу да би је димом отерали од стоке, јер других заштитних средстава нису имали. О штетама које је ова мува изазвала у пролеће 1933. године Петар Маркељић је записао:

Око Ђурђевдана дошла нам је 'Голубачка мушица' која је нанела грдне штете у стоци, као и осталом, јер су људи бранећи стоку, непажњом попалили многе штале и кошаре, као и стоку у њима, а на многим местима страдале су и остале зграде...

Свињска куга је 1937. године затрла скоро све свиње у Шаранима.

Стајско и расно сточарство представља данас основу гајења стоке на селу. Посебна пажња посвећује се здравственој заштити сточног фонда. Ради тога су пољопривредници Дренове и Шарана саградили зграду ветеринарске амбуланте на локацији Маџарско гробље, између Дренове и Шарана. Ветеринарска амбуланта отворена је 1980. године као истурено одељење Ветеринарске станице у Горњем Милановцу. На згради ветеринарске амбуланте постављена је плоча са натписом:

ОВА ЗГРАДА ПОДИГНУТА ЈЕ УДРУЖЕНИМ СРЕДСТВИМА ВЕТЕРИНАРСКЕ СТАНИЦЕ И МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ НА ПОКЛОЊЕНОМ ЗЕМЉИШТУ БРАЋЕ ЧУРЛИЋА ДА СЛУЖИ СТОЧАРИМА ОВОГА КРАЈА, 1980. Г.

Ова плоча још једном потврђује да су људи из овог краја били спремни да уступе део своје приватне имовине за опште добро својих суграђана и средине у којој живе и раде. Ветеринарска станица затворена је почетком 21. века због све мањег броја домаћинстава која се баве сточарством.[37]

Гајење свиња[уреди]

У дугом временском периоду свиње и овце чиниле су основну грану сточарства. Гајење свиња нарочито се развило у другој половини 18. и током 19. века. Оне су биле значајан извозни артикал из Београдског пашалука и слободне српске државе.

Ово подручје је било прекривено бујном храстовом шумом са богатим родом жира. У јесен су свиње пуштане у жир и у шуми остајале до априла. Од жира су се гојиле и достизале потребну тежину, а потом су их одвајали и гонили на пијаце у Аустро–Угарској. Храњење свиња жиром напуштено је 1925. године. Смањио се појас крупне храстове шуме па и број свиња.

Средином 19. века у Дренови и Шаранима било је преко 1.000 свиња. Урош Весовић из Дренове 1859. године имао је у своме обору 25 крмача, 40 вепрова, и 32 прасета. Милован Живановић из Шарана исте године имао је 30 крмача, 22 вепра и 10 прасади.

Свиње се данас стално држе у свињцу и обору, а повремено се пуштају у ограђени воћњак да шетају и рију, што је добро и за свиње и за воћњак. Свиње се тове кукурузом, дулецима и репом. Угојење свиње сељани најчешће сами прерађују у пршуту, сланину, маст, кавурму, а у новије време праве и кобасице. Већи део ових прерађевина потроши се у домаћој исхрани, а врло мало се продаје на пијаци. Коже од закланих свиња ретко се скидају и прерађују.[38]

Гајење оваца и коза[уреди]

Овце и козе су међу домаћом стоком биле најбројније. Турске власти су посебно пописивале торове и сваку уписану овцу опорезивали су са по две аспре. Плаћање пореза на овце продужено је и у доба кнеза Милоша. На основу пореских спискова чибука може се стећи увид колико је које домаћинство имало оваца и коза.

У Дренови су 22 домаћинства имала, 1823. године, 632 овце и козе: Драгић Илић 55 оваца и коза, Сретен Станић 40, Теодор Милосављевић 30, Петар Ковач 30, Стеван Минић 50, Јоксим Илић 67, Милисав Јовановић 23, Теодосије Милосављевић 21, Милован Дмитровић 35, Радоје Лазић 32, Никола Јаковљевић 10, Марко Дмитровић 44, Павле Лазић 22, Евђо Секулић 16, Радисав Савић 28, Дамњан Јанковић 12, Петар Вилић 5, Вилотије Лазић 23, Урош Весовић 50, Вида удивица 10, Стеван Осаћанин 55 и Павле Осаћанин 20 оваца и коза.

Шарани су 1823. године имали 606 оваца и коза: Симо Баралић 65, Милутин Баралић 61, Ђорђе Баралић 62, Симеун Ковач 52, Милета Јелић 50, Радосав Јелић 15, Миаило Јочић 17, Гаврило Јочић 38, Милош Мимовић 27, Гаврило Марјановић 20, Тома Станкић 35, Матије Станкић 40, Илија Матковић 4, Милоје Мимовић 50, Стеван Мимовић 27, Паун Костић 2, Сретен Матковић 30, Милован Живановић 33, Јован Маркељић 33, Никола Марјановић 44 и Миаило Марјановић 8 оваца.[39]

С обзиром да се на сваку овцу плаћало по два гроша пореза, сигурно је да домаћини нису давали тачне податке о броју својих оваца и коза. То се види и из пописа наредних година, јер је број оваца у попису остајао скоро исти, без обзира на годишњи прираштај. У Дренови је 1834. године било 26 домаћинстава која су имала 860 оваца и коза, а у Шаранима је исте године било 32 домаћинства која су имала 902 овце и козе. Дренова је према попису из 1991. године имала 136 домаћинстава која су имала 683 овце и 73 козе, а Шарани су имали 131 домаћинство са 580 оваца и 34 козе.

Држава је после Другог светског рата донела закон о забрани држања коза, којих у ова два села није било много, али су за нека домаћинства ближа Рожњу и Совљаку биле животно значајне. Мотив забране налажен је у томе да козе уништавају шуме. А оне су само брстиле бројно жбуње око сеоских пашњака, а својим млеком и месом храниле су сиротињу.

На овом подручју у 19. веку производило се много вуне, која се користила за израду губера, ћилимара, серџада и других покривача, као и тканина за израду мушке и женске одеће и за плетење разних одевних и других предмета. Производило се, такође, доста овчијег и козијег лоја, који је служио за прављење јела, за израду домаћег сапуна и за осветљење просторија. Ради клања оваца и коза и прераду лоја подизане су козаре. У Дренови је била позната козара породице Ђаковић, која је радила средином 19. века. Ђаковићи су испоручивали тржишту лој, овчије коже и козју длаку (кострет).[40]

Гајење коња[уреди]

Гајење коња у овом брдском крају заузимало је значајно место, одмах иза гајења оваца и свиња. Коњ је у сеоском домаћинству служио као преносно, теглеће и јахаће грло.

Коњ је служио за одношење жита у воденицу, за преношење дрва, лисника, снопова жита, бремена сена, плодова са удаљених њива, за вршај житарица, за доношење робе из дућана и друго. На коњу се ишло из села у село, у град, у госте, на свадбе и друге посете удаљенијим рођацима и пријатељима.

На коња се стављао покровац, а потом самар, да би јахање било удобније. Много касније почела су да се користе седла за јахање. Када су се појавили први амови за коње, почело је упрезање коња у кола, која су прво била проста, а касније су се модернизовала и стигла до шпедитера. Међу луксузнија средства превоза коњском вучом спадају чезе, каруце и фијакери.

Коњ је на селу, у време јахаћег и товарног саобраћаја, значио имање. По његовом изгледу и опреми ценио се домаћин куће. Коњ је у своме седлу, у чезама, каруцима, фијакеру или саоницама, односио или одвозио газду и чланове домаћинства на славе, свадбе, на саборе и друге свечаности. Коњи су коришћени за вршај на гумнима, од средњег века до после Првог светског рата. Врло значајну улогу имали су у ратним походима у којима су учествовали ратници Дренове и Шарана. Кнез Милош Обреновић је, с обзиром на важну улогу коњаника, издао наредбу, 1836. године, да се у селима ограђују пашњаци и да се у њима гаје коњи. На простране пашњаке у Шаранима довођени су на испашу коњи из Горњих Бањана и других села.

Магарци се нису гајили у Дренови и Шаранима. Ако их је и било, овде су доспели са досељеницима из Херцеговине и црногорског приморја.[41]

Гајење говеди[уреди]

Говеда су, уз овце и свиње, гајена у скоро сваком домаћинству Дренове и Шарана. До краја Првог светског рата претежно је гајена ситна брдска „буша“, коју су касније замењивала колубарска говеда, а у новије време сименталска и мутафонска раса.

Млеко од крава, оваца и коза давало је велики асортиман млечних производа: кајмак, млади и преврели сир, качкаваљ, сок, јогурт, кисело млеко. Млечни и месни производи били су основни садржај исхране народа.

Волови су до половине 20. века били основна теглећа снага за вучење плуга при орању, за дрљање и сејање њива, за вучу кола или саоница за превоз разноврсног терета. У сиромашнијим породицама за обављање ових послова користили су краве. Бикови се у селима овог краја данас гаје само ради производње меса, односно продаје.[42]

Воћарство[уреди]

Гајење воћа[уреди]

Воћарство у привреди села заузима значајно место. Оно се нарочито развило у другој половини 19. века кад је почео извоз сувих шљива, пекмеза и ракије.

Шљиве маџарка и ранка су, по народном предању, гајене од давнина на овом подручју. То је утицало на турску власт да међу бројне дажбине покореној раји уведе и „порез на бурад“. Горња Дренова је 1525. године плаћала 25 акчи, Средња Дренова 30, а Шарани 35 акчи пореза на бурад.

Шљива је била најважнија воћка и после другог српског устанка када су у селима грађене бројне сушаре за сушење шљива и набављани казани за печење ракије. Од 27 домаћинстава Дренове у 1833. години, пет домаћинстава имало је казан за печење ракије. У Шаранима је исте године било 30 домаћинстава од којих је шест домаћинстава поседовало казан за печење ракије. У воћњацима се могу наћи и друге врсте шљива: дреновка, округлица, џенарика, белошљива, стенлеј и друге. Поједини пољопривредници су имали засаде од по неколико хектара.

Јабука је, поред шљива, сађена око сваке куће од давнина. Од старих сорти јабука гајене су: будимка, кожара, зеленика, восковача, колачара, вајлика, шећерлија, тврдаја, кисељаја и друге. У новије време набављане су саднице нових сорти јабука, које су се истицале величином, бојом и сочношћу зрелих плодова.

Крушка је, такође, вековима гајења у двориштима и воћњацима. Сачуване су старе сорте крушака: лончара, зечица, такиша, рањац, медник, лојовача, лубеничарка, водењаја, видовача, иличања, караманка и друге. Већина ових сорти ретко се сади у већем броју јер су замењене новим сортама увезеним из других земаља или произведеним у нашим вићарским расадницима.

У Шаранима је 1934. године засађен највећи воћњак јабука и крушака у широј околини. Седам земљорадника удружило је око 11 хектара својих парцела и засадило саднице јабука: златне парменке, белоцветке и друге, као и крушке: калуђерке, дилове масловке и друге сорте. Овај воћњак развијао се и рађао лепе плодове јабука и крушака, све до 1960. године, када је почело крчење воћњака. Неке парцеле су претворене у њиве, на другима су засађене шљиве, а на осталима су формирана економска дворишта или саграђене викенд–куће.

У Шаранима и Дренови крајем прошлог века подизани су воћњаци кајсија, нових сорти јабука, крушака, вишања, трешања и других воћака. На овом подручју успевају и све остале врсте воћака: ораси, брескве, дуње, мушмуле, дудови и друге. Било је покушаја гајења јагодичастог воћа: малина, купина, рибизли, јагода, али није дошло до веће производње, па се свело само на кућне потребе.

Прерада воћа[уреди]

Прерада воћа у прошлости била је доста примитивна. Шљиве су сушене ради домаће исхране и продаје. Поступак сушења шљива у почетку је био врло једноставан. Правиле су се лесе од прућа и на њих разастирале крупније и здраве шљиве. Леса се стављала изнад ширег рова у којем се ложила ватра. Дим и топлота су загревали и сушили шљиве, које су повремено мешане дрвеном лопатом да се не потпале. Касније су се градиле сушаре или „мишане“, како их у овом крају зову. Сушаре су, према величини зграде, биле са по 6, 12 или 24 лесе. После Првог светског рата цветао је извоз шљива, па је у овом крају било више откупљивача сирове шљиве, коју су, потом, сушили или кували пекмез за продају на велико. Међу откупљивачима били су Милутин и Душан Миловановић из Шарана, који су организовали откуп шљива и јабука на простору од Такова до Пожеге.

После Другог светског рата неке државне фирме одређивале су места на којима су откупљивале шљиву, вршиле сушење шљива, кување пекмеза и печење ракије.

Домаћинства су, осим шљиве, сушила за своју употребу крушке и јабуке. Од кајсија су кували џем, а од вишања, купина и малина цедили сок или правили слатко.

Ракија се прво „пекла“ у уским и дубљим казанима, тако да се у току дана могло испећи само два–три казана ракије. Ове казане су заменили плићи и шири казани, звани лампеци, у којима је процес кувања трајао око три сата. Тиме се доста штедело у времену и у потрошњи дрва за ложење испод казана. Лампеци су у употреби и данас. Ракија се „пече“ као мека шљивовица и љута препеченица. Ракија чини значајан извор прихода домаћинстава у селу.[43]

Виноградарство[уреди]

Виноградарство је у овом крају било развијено у средњем веку. Десетина од произведене шре давала се феудалним господарима, а у турском периоду десетина од процењене производње давала се као порез у готовом новцу.

У Дренови се велики потес на падини Дреновачког брда зове Виногради. На њему се данас налази доње дреновачко гробље. Назив потеса подсећа нас на винограде, који су се некада ту гајили. У Шаранима су, такође, гајени виногради на Шеринцу, Гариштима, Доловима и другим потесима. Цела јужна страна Трештеника била је виноград, а у турско време присвојио га је спахија Мехмед Капрић – Карафезлија.

Средња Дренова је 1516. године за 41 медру[a] шире платила порез од 328 акчи[b], а Горња Дренова за 19 медри 152 акче. Шарани су у истој години за 8 медри платили 64 акче. Изгледа да су ова пореска задужења била врло висока за виноградаре Дренове, па су неки од њих смањили површине винограда и приносе грожђа. Око 1560. године Средња Дренова пријавила је 18 медри шире и платила 270 акчи, а Горња Дренова имала је 20 медри шире. Шарани су имали 16 медри и платили 240 акчи пореза.

Десетина од вина плаћана је и Аустријанцима. Према њиховом попису из 1732. године, веће парцеле са виновом лозом у Дренови су имали: Мата Радичев 400 чокота, Михаило Остоић 300 чокота, Милутин 330 чокота, Костадин 665 чокота и Лука Јовичић 330 чокота. За време велике сеобе Срба одселили су се многи виноградари у Срем и Банат, а после њих су дошли, углавном, сточари из Босне, Херцеговине, Санџака и Црне Горе. Досељеници су били вични гајењу стоке, а о гајењу винове лозе мало су знали. Староседеоци су, ипак, утицали да се продужи са гајењем винограда и после ослобођења Србије од Турака.

У Дренови су око 1835. године имали своје винограде: Маринко Милосављевић, Драган Илић, Вујадин Лазаревић, Марко Ђаковић, Милован Марић, Нико Осаћанин, Обрад Десимировић, Дамњан Јанковић и Вићентије Радисављевић. У Шаранима су у истом времену имали своје винограде: Симеун Баралић, Ђорђе Баралић, Милутин Баралић, Ђорђе Јелић, Ристо Марјановић, Стеван Мимовић, Дамљан Боришић, Милоје Мимовић, Јован Јочић, Сретен Матковић, Ђорђе Маркељић, Мијаило Маркељић, Василије Живановић и Никола Јелић.

Попис пољопривредних обрадивих површина из 1991. године показује да у Дренови и Шаранима нема ни једне парцеле под виноградом. Само потес „Виногради“ у Дренови подсећа да се на овом простору гајила винова лоза, да су постојали виногради, брало се грожђе и производило домаће вино. Данас се још само у понеком дворишту може видети „вињага“ која даје хладовину и мало грожђа и подсећа да овде, као и у другим крајевима, грожђе рађа.

За грушење убраног грожђа и прављење вина употребљаване су дрвене пресе (грушачи), а вино је чувано у дрвеним вучијама, које су се разликовале од буради по своме издуженом елипсастом облику.[44]

Трговина пољопривредним производима[уреди]

Сељак се у периодима своје богате историје трудио да што више произведе и одгаји, а потом на тржишту оствари добит која би му омогућила да испуни пореске обавезе и да купи робу која му је била потребна у домаћинству. Била му је нарочито потребна кухињска со, разне врсте суђа, текстил, оруђе и оружје и друге ствари.

Сељаци су на пијацама, домаћим и иностраним, продавали сами, или преко трговаца, овце, говеда, коње, свиње, коже домаћих и дивљих животиња, свеже и суво месо, сланину, маст, лој, сир, мед, восак, вуну, конопљу, жито брашно и друге производе.

Сељани Дренове и Шарана су се у прошлости највише бавили сточарством, па је стока дуго била главни извор њихових прихода. Главни купци стоке у 19. веку били су Милан Обреновић из Бруснице и Никола Милићевић из Луњевице, а потом и други домаћи трговци. Одгајивачи стоке су и сами терали своја сточна грла на сточне вашаре у ближој и даљој околини. Најчешће су ишли на сточну пијацу у Брусници, а од 1902. године на сточни вашар у Такову, који се одржавао сваке године на Пантелијевдан, 9. августа. Због боље цене ишли су на удаљеније пијаце у Чачку, Пожеги и другим местима. Панађур у Пожеги био је прилично удаљен, али су на њему често били домаћини из Дренове и Шарана. На овом вашару су 29. јуна (12. јула) 1834. године продали своја сточна грла Ђорђе Баралић из Шарана, коња ђогата, Петар Радовановић из Дренове, коња кулаша, а Јован Јевтовић (Белаковић) из Шарана пар волова.[45] Највише стоке продавано је на сточној пијаци у Брусници. На Спасовдан 1849. године у Брусници је продато 225 волова по цени од 250 до 730 гроша и 352 коња по цени од 100 до 550 гроша. Купци су долазили из Турске, Аустрије, Босне и оближњих градова.

Трговина дрветом није била развијена до краја 19. века, јер је дрвета било на располагању колико је коме било потребно. Путописац Ото Дубислав Пирх је 1829. године забележио: „Цела је Србија тако богата шумама да дрво нема никакве вредности“.

Пољопривредници из Дренове и Шарана на пијаце су износили вишкове житарица, пасуља, кромпира, поврћа и воћа, а нарочито суве шљиве, ракију и пекмез. Осим тога, продавали су и производе сеоског занатства и домаће радиности.

Организовану набавку и продају робе и откуп производа на селу од почетка 20. века преузеле су земљорадничке набављачко–продајне задруге. У почетку је била само проста размена производа које је набављала задруга за производе које су нудили земљорадници. Ова размена одржала се до краја 20. века, мада се већим делом 20. века примењивао новчани однос.

Сељаци из златиборских села долазили су у ове крајеве и на коњима доносили боров луч, катран, земљане лонце и црепуље и замењивали их за жито, пасуљ и друге производе.

Произвођачи из Шарана су између два рата одвозили своје производе на пијаце у Горњем Милановцу, Чачку и другим местима. Запрежним колима ишли су чак до Београда. Путовало се по неколико дана. Власник кола удруживао се са другим произвођачима из фамилије или села зато што није имао своју робу да напуни кола и што су могле да искрсну разне опасности на далеком путу. Уз свака кола ишла су најмање по тројица одраслих мушкараца. Путовање у друштву и разговору било је пријатније, а лакше су отклањани евентуални кварови на колима. Са ових путовања осим новца и робе, доносили су и приче о доживљајима на путу од села до Београда и натраг. Било је озбиљних прича о сусретима са људима лоших намера, а било је и шаљивих прича.

На Савинцу данас ради продавница предузећа „Пролетер“ из Горњег Милановца.[46]

Знаменитости[уреди]

Најпознатији део села је „Савинац“ - заселак села Шарани, који се помиње још у средњем веку, за време владавине Немањића, а име је добио по Св. Сави Немањићу који је по предању боравио у манастиру који се налазио на брду изнад садашње цркве. Изградња данашње цркве Светог Саве почела је 1819. године[47], а завршена у новембру 1820. Њену изградњу наложио је кнез Милош Обреновић и ова црква је његова прва задужбина. Изградњу је водио неимар Милутин Гођевац. Године 1860. кнез Милош је обновио цркву, изграђена је нова дрвена звонара, а послове обнове водио је Настас Ђорђевић, познати неимар из Горњег Милановца.[48] Том приликом изнад врата на јужној фасади постављена је плоча на којој је уклесан натпис:

„КЊАЗ СРБСКИЈ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ I-виј ПОДИЖЕ ХРАМ ОВАЈ ГОДИНЕ 1819 А ОБНОVIГА 1860 ЗА ПОКОЈ ДУШЕ СВОЕ БЛАЖЕНОПОЧИВШЕ СУПРУГЕ БЛАГОВЈЕРНЕ КЊАГИЊЕ СРБСКЕ ЉУБИЦЕ“.[49]

Црква је 1905. поново дограђена, овог пута доградњу је финансирала Милева Алимпић (рођена Вукомановић) и том приликом у цркви је направљена породична гробница.[50] Читава црква је у ствари крипта у којој се налазе мошти чланова угледних српских породица 19. века, Вукомановића и Обреновића. У крипти цркве налазе се мошти Мине Караџић Вукомановић, ћерке Вука Караџића, као и мошти њеног мужа Алексе Вукомановића, братанца кнегиње Љубице и њиховог детета Јанка Вукомановића. Ту су мошти и родитеља кнегиње Љубице као и мошти Обрена Мартиновића из Бруснице, првог мужа мајке кнеза Милоша (у народу позната као Баба - Вишња), по коме Обреновићи носе презиме. У склопу цркве је и породична гробница дунавског бана Добрице Матковића, звоник из доба кнеза Милоша и његов чардак.

Спремање гулаша поред реке Дичине.

На педесетак метара испод цркве, протиче река Дичина. Чиста речица, богата рибом, на неколико места преграђена како би се могло купати у вировима. На буку (водопаду) испод цркве, налазе се два топла извораСветиња и Млачац. По легенди, Свети Сава је долазио овде у канонску посету манастиру, чији темељи постоје недалеко на брду Главица, и том приликом освештао изворе топле воде, који извиру у само речном кориту Дичине. Поред извора „Светиња“ налази се и место звано „Копите“ — удубљење у камену у облику коњских копита. По легенди је на том месту коњ Светог Саве пио воду и тако су остали трагови копита. Балнеолошки институт из Београда је доказао лековитост воде са ових извора.

Још једна занимљивост је да се у овом месту снимао део филма Мирко и Славко. У филму се појављује воденица, а најзанимљивији детаљ је када немачки камион експлодира и слеће са моста у реку. Дрвени мост из филма је касније замењен новом металном конструкцијом.

На 4 километра од Савинца налази се Таково.

Манифестације[уреди]

Савиначки дани“ – средином јула – организује се такмичење у кувању ловачког гулаша. Место је такође популарна дестинација током првомајског уранка.

Туризам[уреди]

Најпознатије кафане у селу су „Мићова кафана“ и „Ада“. Околина моста је популарна за прављење роштиља и излете. За дуге шетње је погодна рута Савинац – Крвавац – Трештеник – Савинац, у дужини од око 5 километара. Такође је планирана и изградња антистрес центра. Велики утицај на туризам ће имати планирани ауто-пут Е763, такозвани коридор 11, који ће проћи кроз место на само пар стотина метара од савиначке цркве и лековитих извора воде.

Демографија[уреди]

У насељу Шарани живи 296 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 49,2 година (48,4 код мушкараца и 50,0 код жена). У насељу има 136 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,53.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

Савиначки дани 2012. године.
График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 823 [51]
1953. 807
1961. 697
1971. 560
1981. 460
1991. 342 334
2002. 344 344
2011. 241
Етнички састав према попису из 2002.[52]
Срби
  
336 97,67%
Југословени
  
4 1,16%
Хрвати
  
1 0,29%
непознато
  
1 0,29%


Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Медра је мера за течност, односно, вино, а износи 12 до 44 оке, како у ком крају.
  2. ^ Акча или аспра је била основна турска сребрена новчана јединица у употреби до 18. века, када ју је заменио грош.

Референце[уреди]

  1. ^ а б Миловановић (1995), стр. 21.
  2. ^ Миловановић (1995), стр. 22.
  3. ^ Михаило Кале Миловановић, Римско сребрно посуђе из Бранетића - Таковске новине бр. 1019, pp. 9, Горњи Милановац, 4. јун 1992.
  4. ^ Миловановић (1995), стр. 36.
  5. ^ Стево Чутурило, Цртице из породичне историје стародревног племена Вукомановића - , pp. 15, Нови Сад, 1907.
  6. ^ Миловановић (1995), стр. 37–38.
  7. ^ Миловановић (1995), стр. 38–39.
  8. ^ Миловановић (1995), стр. 39.
  9. ^ Димитрије Руварац, Митрополија београдска око 1735. године - споменик СКА, XLII, књ. 37, pp. 104-204, Београд 1905.
  10. ^ Миловановић (1995), стр. 40.
  11. ^ Миловановић (1995), стр. 41–42.
  12. ^ Миловановић (1995), стр. 42.
  13. ^ Миловановић (1995), стр. 43.
  14. ^ Миловановић (1995), стр. 43–44.
  15. ^ Миловановић (1995), стр. 44.
  16. ^ Миловановић (1995), стр. 47.
  17. ^ Миловановић (1995), стр. 47–48.
  18. ^ Велики рат Србије... књига XI: Трећи период 1915 - Опште одступање српске војске - Прва фаза, Београд 1926. г.
  19. ^ Миловановић (1995), стр. 48.
  20. ^ Миловановић (1995), стр. 15.
  21. ^ Миловановић (1995), стр. 23–24.
  22. ^ Миловановић (1995), стр. 24–26.
  23. ^ Миловановић (1995), стр. 27.
  24. ^ а б Миловановић (1995), стр. 29.
  25. ^ Миловановић (1995), стр. 30.
  26. ^ „Клима“ Приступљено 9. 10. 2012.. 
  27. ^ Миловановић (1995), стр. 16–17.
  28. ^ „Биљни и животињски свет“ Приступљено 9. 10. 2012.. 
  29. ^ Миловановић (1995), стр. 17–20.
  30. ^ Миловановић (1995), стр. 19–21.
  31. ^ „Хидрографија“ Приступљено 9. 10. 2012.. 
  32. ^ Миловановић (1995), стр. 167.
  33. ^ Турски катастарски пописи неких подручја западне Србије 15. и 16. века - књ. 1, pp. 450, 451 и 467.
  34. ^ АС МФ ЗТ – Бр. 451: Протокол прихода спахијских у храни о године 1834. у капетанији црногорској, округ руднички. Ока је стара турска мера за тежину и запремину, и износи 1,28 кг.
  35. ^ Миловановић (1995), стр. 167–169.
  36. ^ Миловановић (1995), стр. 170–173.
  37. ^ Миловановић (1995), стр. 174–177.
  38. ^ Миловановић (1995), стр. 177.
  39. ^ АС МФ ЗТ – Бр. 279: Тефтер Чибука нахије рудничке из 1823. год.
  40. ^ Миловановић (1995), стр. 177,178.
  41. ^ Миловановић (1995), стр. 178,179.
  42. ^ Миловановић (1995), стр. 179.
  43. ^ Миловановић (1995), стр. 179–181.
  44. ^ Миловановић (1995), стр. 181,182.
  45. ^ АС ПО:52 – Приход од продате стоке на вашару у Пожеги, 29. јуна 1834. године.
  46. ^ Миловановић (1995), стр. 182,183.
  47. ^ Прва Милошева задужбина, Таковске новине бр. 1846, 18. март 2010.
  48. ^ Миловановић (1995), стр. 80.
  49. ^ Миловановић (1995), стр. 73.
  50. ^ Миловановић (1995), стр. 81–84.
  51. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  52. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  53. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Литература[уреди]

  • Миловановић, Михаило (1995). Савинац у таковском крају: село Шарани и село Дренова. Београд: Одбор за проучавање села САНУ. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


Сјајни чланак Чланак Шарани (Горњи Милановац) је пример међу сјајним чланцима.
Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.