Шахнаме

С Википедије, слободне енциклопедије
Илустрација из Књиге краљева

Шахнаме или Књига краљева (перс. شاهنامه; Šāhnāmah) је епска песма коју је написао персијски песник Абдул Касим Фердоси између 977. и 1010. године и која представља национални еп Великог Ирана. Оно се састоји од више од 50.000 стихова, што је два пута више од Хомерових епова, и што га чини најдужом епском песмом коју је писао један песник.[1] Дело пре свега описује митолошку и донекле историјску прошлост Персијског царства од постанка света па све до муслиманског освајања Персије у 7. веку. Поред Ирана, државе попут Азербејџана, Авганистана и регије под утицајем персијске културе попут Грузије, Јерменије, Турске и Дагестана славе овај национални еп.

Дело је од велике важности за персијску културу и персијски језик и сматра се књижевним ремек-делом, и основом за културни идентитет Ирана. Исто тако, важно је за савремене следбенике зороастризма, пошто прати историјске везе од почетка религије и смрти последњег Сасанидског владара Персије током исламске експанзије која је донела слабљење утицаја зороастризма у Ирану.[2]

Илустроване копије[уреди | уреди извор]

Слика илуструје парабола о броду вере из Хотонове Шахнаме (Музеј Метрополитен)

Илустроване копије дела су међу најраскошнијим примерима персијског минијатурног сликарства. Неколико копија је остало нетакнуто, иако су две од најпознатијих, Хотонове Шахнаме и Велике монголске Шахнаме, биле расклопљене на листове ради засебне продаје у 20. веку. Појединачна страна потоњег издања је продата за £904.000 2006. године.[3] Бајсонгорове Шахнаме, копија илуминираних рукописа дела (Голестанска палата, Иран), је уврштена у Унесков регистар Памћење света предмета културне баштине.[4]

Могулски владари Ирана су оживели и подстакли покровитељство Шахнаме у њеном рукописном облику.[5][6][7][8][9][10][11][12][13][14][15] „Велики Монгол” или Демотске Шахнаме, издање које је настало током владавине илканатског султана Абу Саида, једна је од највише илустрованих и најважнијих копија Шахнаме.[16]

Тимуриди су наставили традицију продукције рукописа. У њихово време, сматрало се de rigueur за чланове фамилије имају личне копије ове епске поеме.[17] Консеквентно, од три Тамерланова унука — Бајсонгор, Ебранхим султан, и Мохамед Јуки — сваки је наручио такав рукопис.[17] Међу њима, Бајсонгорове Шахнаме рукопис направљен под Бајсонгоровим покровитељсвом је један од најобимнијих и уметнички најсавршених копија Шахнаме.[18]

Продукција илустрованих рукописа Шахнаме у 15. веку је и даље била изобилна[17] током Кара Којунлу или Црна овца (1380–1468) и Ак Којунлу или Бела овца (1378–1508) туркмански династија.[17] Многи од постојећих илустрованих примерака, са више од седамдесет или више слика, се могу приписати Табризу, Ширазу и Багдаду почевши од периода око 1450–60 и настављају се до краја века.[17]

Сафавидска ера је довела до поновног оживљавања продукције Шахнаме.[17] Шах Исмаил I је користио еп за пропагандне сврхе: као гест персијског патриотизма, као прославу обновљене персијске владавине, и као поновно успостављање персијске краљевске власти.[17] Сафавиди су спонзирали детаљне копије Шахнаме као вид подршке њиховог легитимитета.[19][20] Међу врхунцима илустрација Шахнаме била је серија од 250 минијатура коју је поручио шах Исмаил за манускрипт његовог сина, звана Шахнаме шаха Тахмаспа.[21] Два слична круга илустрација из средине 17. века, Рашидове Шахнаме и Виндзорове Шахнаме, потичу из задњег великог периода персијске минијатуре.

У част миленијумске годишњице Шахнаме, године 2010. је Фицвилијамов музеј у Кембриџу одржао велику изложбу, под насловом „Епови персијских краљева: Уметност Фердосијеве Шахнаме”, која је трајала од септембра 2010. до јануара 2011. године.[22] Галерија Артура М. Саклера из Смитсонијанског института у Вашингтону, је исто тако одржала изложбу књига великог формата из периода од 14. до 16. века, под називом „Шахнаме: 1000 година персијске књиге краљева”, од октобра 2010 до априла 2011.[23]

Године 2013 Хамад Рахманијан је илустровао нови енглески превод Шахнаме (преводиоца Ахмада Садрија) користећи снимке низа различитих слика из старих рукописа књиге како би створио нову колекцију слика.[24][25]

Модерна издања[уреди | уреди извор]

Илустрација из Шахнаме

Школска издања[уреди | уреди извор]

Школска издања Шахнаме су била припремљена. Једно рано издање је припремио Т. Макан 1829. године у Индији. Оно је било базирано на поређењену 17 копија манускрипата. Између 1838. и 1878. године, једно издање које се појавило у Паризу је био припремио француски научник Ж. Мохл, који је свој рад базирао на поређењу 30 манускрипата. У оба издања су недостајали неки од критичних сегмената, и она су била заснована на секундарним рукописима произведеним након 15. века; знатно касније од оригиналног рада. Између 1877. и 1884, немачки научник Ј. А. Фулерс је припремио збирни текст Макановог и Мохловог издања, али су само три од очекиваних девет томова била објављена. Фулерсово издање су касније завршили у Техерану ирански научници С. Нафиси, Икбали и M. Минови за потребе миленијумског јубилеја Фердосија, који је обележен између 1934. и 1936. године

Прво модерно критичко издање Шахнаме је припремио руски тим предвођен Е. Е. Бертелсом, користећи најстарије познате манускрипте из тог времена, који су датирали из 13. и 14. века, уз знатно ослањање на манускрипт из 1276. године из Британског музеја и лењинградски манускрипт из 1333. године, каснији од којих је сматран секундарним манускриптом. Осим тога, два друга манускрипта кориштена у овом издању су исто тако била демовисана. Ово издање је објављњено у Москви у покровитељству Иститута за оријенталне студије Руске академије наука у девет томова издатих у периоду између 1960 и 1971.[26]

Током дугог низа година је московско издање било стандардни текст. Године 1977, један рани манускрип из 1217. године је био поново откривен у Фиренци. Флорентински манускрипт из 1217. године је један од најранијих познатих копија Шахнаме. Он потиче из времена пре Могулске инвазије и уништавања важних библиотека и збирки рукописа која су следела. Користећи тај манускрипт као главни текст, Џалал Калеги-Мотлаг је почео припрему новог критичног издања 1990. Број рукописа који су консултовани током припреме Калеги-Мотлаговог издања превазилази све што било обухваћено радом московског тима. Критичан аспект је била опширност, те је велики број варијанти многих делова поеме био забележен. Задњи том је објављен 2008. године, чиме је дело завршено. Према речима Дика Дејвиса, професора персијског језика на Охајском државном универзитету, то је „далеко најбоље доступно издање Шахнаме, и оно ће вероватно задржати тај статус јако дуго”.[27]

Арапски превод[уреди | уреди извор]

Једини арапски превод Шахнаме је урађен око 1220. године заслугом ел-Фат бин Али ел-Бондарија, персијског научника из Исфахана на захтев ајубидског владара Дамаска Муазама. Превод је Nathr (без риме) и био је углавном заборављен док није поновно објављен у потпуности у Египту 1932. године, заслугом историчара Абделвахаба Азама. Ово модерно издање је базирано на некомплетним и углавном непрецизно фрагментираним копијама пронађеним у Кембриџу, Паризу, Астани, Каиру и Берлину. На овој последњој локацији је постојала најкомплетнија, најмање нетачна и добро очувана арапска верзија оригиналног превода ел-Бондарија.

Енглески преводи[уреди | уреди извор]

Постоје бројни преводи на енглески језик, од којих су готово сви скраћене верзије. Џејмс Аткинсон из медицинске службе Британске источноиндијске компаније предузео је превод на енглески у својој публикацији из 1832. године за Оријентални фонд превода Велике Британије и Ирске, који је сада део Краљевског азијатског друштва. У периоду између 1905. и 1925, браћа Артур и Едмонд Ворнер објавили су превод комплетног рада у девет томова. Постоје исто тако модерни некомплетни преводи Шахнаме: Рубен Левијева прозна верзија из 1967. године (коју је касније ревидирао Амин Банани), и још један превод Дика Дејвиса у виду мешавине поезије и прозе који се појавио 2006. године.[28] Нови превод на енглески у виду прозне књиге је објавио Ахмед Сандри 2013. године.[29]

Изабране илустрације[уреди | уреди извор]

  • Борба Иранаца против Туранаца
    Борба Иранаца против Туранаца
  • Фарамарз жали смрт свог оца Рустема и стрица
    Фарамарз жали смрт свог оца Рустема и стрица
  • Састанак са краљем Ардаширом
    Састанак са краљем Ардаширом
  • Велики везир Бозормерг изазива индијског посланика на партију шаха
    Велики везир Бозормерг изазива индијског посланика на партију шаха

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Lalani, Farah (13. 5. 2010). „A thousand years of Firdawsi’s Shahnama is celebrated”. The Ismaili. Архивирано из оригинала 05. 08. 2013. г. Приступљено 24. 5. 2010. 
  2. ^ Ashraf, Ahmad (30. 3. 2012). „Iranian Identity iii. Medieval Islamic Period”. Encyclopædia Iranica. Приступљено 1. 1. 2010. 
  3. ^ „Ten Most Expensive Books of 2006”. Fine Books & Collections. Архивирано из оригинала 03. 08. 2020. г. Приступљено 03. 11. 2018. 
  4. ^ „"Bayasanghori Shâhnâmeh" (Prince Bayasanghor’s Book of the Kings)”. UNESCO. Приступљено 28. 5. 2012. 
  5. ^ Lawrence, Lee (6. 12. 2013). „Politics and the Persian Language”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 17. 11. 2015. г. 
  6. ^ Simpson, Marianna Shreve (21. 4. 2009). „ŠĀH-NĀMA iv. Illustrations”. iranicaonline.org. Encyclopædia Iranica. 
  7. ^ Eduljee, K. E. „Ferdowsi Shahnameh Manuscripts”. www.heritageinstitute.com. Приступљено 22. 8. 2016. 
  8. ^ Burgan, Michael (2009). Empire of the Mongols. Infobase Publishing. стр. 129. ISBN 978-1-60413-163-5. 
  9. ^ Foot, Sarah; Robinson, Chase F. (2012). The Oxford History of Historical Writing: Volume 2: 400-1400. Oxford: Oxford University Press. стр. 271. ISBN 978-0-19-163693-6. 
  10. ^ Adamjee, Authors: Stefano Carboni, Qamar. „The Art of the Book in the Ilkhanid Period - Essay - Heilbrunn Timeline of Art History - The Metropolitan Museum of Art”. The Met’s Heilbrunn Timeline of Art History. 
  11. ^ Komaroff, Authors: Suzan Yalman, Linda. „The Art of the Ilkhanid Period (1256–1353) - Essay - Heilbrunn Timeline of Art History - The Metropolitan Museum of Art”. The Met’s Heilbrunn Timeline of Art History. 
  12. ^ Lukonin, Vladimir; Ivanov, Anatoly (2012). Persian Art. Parkstone International. стр. 65. ISBN 978-1-78042-893-2. 
  13. ^ „Bahram Gur in a Peasant’s House, Ilkhanid Dynasty”. Khan Academy. 
  14. ^ „Leaf from the Shahnama (Book of Kings) « Islamic Arts and Architecture”. Архивирано из оригинала 03. 11. 2018. г. Приступљено 03. 11. 2018. 
  15. ^ „Style in Islamic Art (1250 - 1500 A.D) « Islamic Arts and Architecture”. Архивирано из оригинала 03. 11. 2018. г. Приступљено 03. 11. 2018. 
  16. ^ Blair, Sheila S. "Rewriting the History of the Great Mongol Shahnama". In Shahnama: The Visual Language of the Persian Book of Kings, ed. Robert Hillenbrand. Ashgate Publishing, Ltd. 2004. ISBN 978-0-7546-3367-9. стр. 35.
  17. ^ а б в г д ђ е Simpson, Marianna Shreve Simpson (7. 5. 2012). „Šāh-nāma iv. Illustrations”. Encyclopædia Iranica. 
  18. ^ Motlagh, Khaleghi; Lentz, T. (15. 12. 1989). „Bāysonḡorī Šāh-nāma”. Encyclopædia Iranica. 
  19. ^ John L. Esposito, ур. (1999). The Oxford History of Islam. New York: Oxford University Press. стр. 364. ISBN 978-0-19-510799-9. „To support their legitimacy, the Safavid dynasty of Iran (1501–1732) devoted a cultural policy to establish their regime as the reconstruction of the historic Iranian monarchy. To the end, they commissioned elaborate copies of the Shahnameh, the Iranian national epic, such as this one made for Tahmasp in the 1520s.” 
  20. ^ Lapidus, Ira Marvin (2002). A History of Islamic Societies (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. стр. 445. ISBN 978-0-521-77933-3. „To bolster the prestige of the state, the Safavid dynasty sponsored an Iran-Islamic style of culture concentrating on court poetry, painting, and monumental architecture that symbolized not only the Islamic credentials of the state but also the glory of the ancient Persian traditions.” 
  21. ^ Ahmed, Akbar S. (2002). Discovering Islam: Making Sense of Muslim History and Society (2nd изд.). London: Psychology Press. стр. 70. ISBN 978-0-415-28525-4. „Perhaps the high point was the series of 250 miniatures which illustrated the Shah Nama commissioned by Shah Ismail for his son Tahmasp.” 
  22. ^ „Exhibition: Epic of the Persian Kings: The Art of Ferdowsi’s Shahnameh”. The Fitzwilliam Museum. Архивирано из оригинала 11. 4. 2012. г. Приступљено 29. 5. 2012. 
  23. ^ „Shahnama: 1000 Years of the Persian Book of Kings”. Freer and Sackler Galleries. Архивирано из оригинала 25. 06. 2012. г. Приступљено 29. 5. 2012. 
  24. ^ Fassihi, Farnaz (23. 5. 2013). „Shahnameh, a Persian Masterpiece, Still Relevant Today”. The Wall Street Journal. IRAN. 
  25. ^ „Shahnameh : The Epic of the Persian Kings by Sheila Canby, Ahmad Sadri and Abolqasem Ferdowsi (2013, Hardcover) - eBay”. www.ebay.com. 
  26. ^ Osmanov, M. N. O. „Ferdowsi, Abul Qasim”. TheFreeDictionary.com. Приступљено 11. 9. 2010. 
  27. ^ Davis, Dick (август 1995). „Review: The Shahnameh by Abul-Qasem Ferdowsi, Djalal Khaleghi-Motlagh”. International Journal of Middle East Studies. Cambridge University Press. 27 (3): 393—395. JSTOR 176284. 
  28. ^ Loloi, Parvin (2014). „Šāh-Nāma Translations iii. Into English”. Encyclopedia Iranica. Приступљено 8. 10. 2015. 
  29. ^ Lyden, Jacki. „'Heart' Of Iranian Identity Reimagined For A New Generation”. NPR. Приступљено 27. 3. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • John L. Esposito, ур. (1999). The Oxford History of Islam. New York: Oxford University Press. стр. 364. ISBN 978-0-19-510799-9. „To support their legitimacy, the Safavid dynasty of Iran (1501–1732) devoted a cultural policy to establish their regime as the reconstruction of the historic Iranian monarchy. To the end, they commissioned elaborate copies of the Shahnameh, the Iranian national epic, such as this one made for Tahmasp in the 1520s.” 
  • Lukonin, Vladimir; Ivanov, Anatoly (2012). Persian Art. Parkstone International. стр. 65. ISBN 978-1-78042-893-2. 
  • Foot, Sarah; Robinson, Chase F. (2012). The Oxford History of Historical Writing: Volume 2: 400-1400. Oxford: Oxford University Press. стр. 271. ISBN 978-0-19-163693-6. 
  • Burgan, Michael (2009). Empire of the Mongols. Infobase Publishing. стр. 129. ISBN 978-1-60413-163-5. 
  • ‘Azīz Mahdī, Imperviousness in Shāhnāmeh and Mahābhārata, Quarterly Naqd-O-Taḥqīq, ISSN 2454-2563, Editor: S. Naqi Abbas (Kaify), Volume 1, Issue I, pp. 80-87, Jan-Feb-Mar. 2015, New Delhi (in Persian)
  • ‘Azīz Mahdī, ‘Fire Trial’ in Rāmāyana and Shāhnāmeh, Quarterly Naqd-O-Taḥqīq, ISSN 2454-2563, Editor: S. Naqi Abbas (Kaify), Volume 1, Issue II, pp. 147-158, Jan-Feb-Mar. 2015, New Delhi (in Persian)
  • Owahedur Zaman, Ḥāfiẓ Maḥmūd Shīrānī’s Contribution to Shāhnāmeh Studies and Indo-Persian Literature, Quarterly Naqd-O-Taḥqīq, ISSN 2454-2563, Editor: S. Naqi Abbas (Kaify), Volume 1, Issue I, pp. 95-102, Jan-Feb-Mar. 2015, New Delhi (in Persian)
  • Poet Moniruddin Yusuf (1919–1987) translated the full version of Shahnameh into the Bengali Language (1963–1981). It was published by the National Organisation of Bangladesh Bangla Academy, in six volumes, in February 1991.
  • Borjian, Habib and Maryam Borjian. 2005–2006. The Story of Rostam and the White Demon in Māzandarāni. Nāme-ye Irān-e Bāstān 5/1-2 (ser. nos. 9 & 10), pp. 107–116.
  • Shirzad Aghaee, Imazh-ha-ye mehr va mah dar Shahnama-ye Ferdousi (Sun and Moon in the Shahnama of Ferdousi, Spånga, Sweden, (. 1997. ISBN 978-91-630-5369-6.)
  • Shirzad Aghaee, Nam-e kasan va ja'i-ha dar Shahnama-ye Ferdousi (Personalities and Places in the Shahnama of Ferdousi, Nyköping, Sweden, (. 1993. ISBN 978-91-630-1959-3.)
  • Eleanor Sims. 1992. The Illustrated Manuscripts of Firdausī's "shāhnāma" Commissioned by Princes of the House of Tīmūr. Ars Orientalis 22. The Smithsonian Institution: 43–68. https://www.jstor.org/stable/4629424.

Персијски текстови[уреди | уреди извор]

  • A. E. Bertels (editor), Shax-nāme: Kriticheskij Tekst, nine volumes (Moscow: Izdatel'stvo Nauka, 1960–71) (scholarly Persian text)
  • Jalal Khāleghi Motlagh (editor), The Shahnameh, in 12 volumes consisting of eight volumes of text and four volumes of explanatory notes. (Bibliotheca Persica, 1988–2009) (scholarly Persian text). See: Center for Iranian Studies, Columbia University.

Адаптације[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Шахнаме на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шахнаме&oldid=27554753”