Шестојануарска диктатура

Из Википедије, слободне енциклопедије

Шестојануарска диктатура је назив за период апсолутистичке владавине краља Александра I Карађорђевића у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца који је трајао од 6. јануара 1929. до 3. септембра 1931. године.

Дана 6. јануара 1929, краљ Александар I Карађорђевић је распустио Народну скупштину,[1] забранио рад свих политичких странака и синдиката, политичке скупове и увео цензуру. Шестојануарска диктатура је званично окончана доношењем Октроисаног устава.

Позадина[уреди]

Недовољно добро решено аграрно, национално и радничко питање изазвало је кризу и нестабилност Краљевине СХС. Користећи овакво стање, Сељачко-демократска коалиција коју су чиниле Хрватска сељачка странка Стјепана Радића и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића, тражила је ревизију Видовданског устава из 1921. године. Стварање Сељачко-демократске коалиције је заоштрило сукоб ове две странке са Народном радикалном странком. Дана 20. јуна 1928. радикалски посланик Пуниша Рачић је убио посланике Хрватске сељачке странке Павла Радића и Ђуру Басаричека и тешко ранио Стјепана Радића, који је умро од последица рањавања 8. августа 1928. године.[1] Народна скупштина се састала поново 1. августа, али посланици Сељачко-демократске странке су одбили да учествују.

Увођење диктатуре[уреди]

Искористивши смрт Стјепана Радића и блокаду рада Народне скупштине, краљ Александар је у краљевској прокламацији објављеној 6. јануара 1929. објавио да су „ти жалосни раздори и догађаји (...) поколебали код Народа веру у корисност те установе“ те да зато између краља и народа „не може и не сме бити више посредника“. Краљ је укинуо Видовдански устав и лично преузео законодавну и извршну власт, а за председника Министарског савјета је именовао генерала Петра Живковића. Такође су на неке друге цивилне дужности доведене војне особе, посебно у Хрватској и Старој Србији. Народна скупштина је распуштена, забрањен рад свих политичких странака, уведена строга цензура новина и књига, забрањени сви политички зборови, националне, синдикалне и верске организације, забрањена је употреба националних имена и амблема. Такође је проширен и допуњен Закон о заштити државе и уведен Државни суд за заштиту државе при Касационом суду у Београду.

Диктатуром је прокламована идеологија „интегралног југословенства“, а име државе је промијењено 3. октобра 1929. године у Краљевина Југославија. Земља је административно подељена у девет бановина које нису пратиле историјске границе, са изричитим циљем да се историјске покрајине разбију.[2]

  1. Вардарска бановина (Скопље);
  2. Моравска бановина (Ниш);
  3. Дунавска бановина (Нови Сад);
  4. Дринска бановина (Сарајево);
  5. Зетска бановина (Цетиње);
  6. Приморска бановина (Сплит);
  7. Врбаска бановина (Бања Лука);
  8. Савска бановина (Загреб);
  9. Дравска бановина (Љубљана).

Деловање је дозвољено новим и постојећим организацијама које су промовисале југословенство:

Политички обрачуни са радикалним групама[уреди]

Током диктатуре су биле ограничене политичке слободе, полиција је прогонила илегалне радикалне групе као што су хрватски и македонски националисти, албански и црногорски сепаратисти и комунисти, против којих је још 1920. била донесена Обзнана. Водство КПЈ се припремало за оружани устанак, па је око 400 чланова КПЈ и СКОЈ-а убијено је у периоду од 1929. до 1932. године. Овако великим жртвама придонијела је директива водства КПЈ за припрему оружаног устанка, подстакнута проценом Шестог конгреса Коминтерне о приближавању опште кризе капитализма. Влатко Мачек је у децембру 1929. ухапшен и дуго држан у затвору, али је пуштен без оптужбе. Потпредседник ХСС-а Јосип Предавац ухапшен је због слома Сељачке задружне банке и осуђен на 2 и по године затвора. Мачек у својим Мемоарима тврди да је пропаст банке заправо изазвала држава, која је преко Југословенске народне банке контролисала банскарски систем. Касније, у јулу 1933, Предавец је убијен.

Светозар Прибићевић је прво интерниран у Брус (Србија), а затим му је због лошег здравља допуштено да напусти земљу. [1] Умро је у Чехословачкој 1936. године. У емиграцију одлазе ХСС-ови прваци Јурај Крњевић и Аугуст Кошутић, као и радикални националисти Анте Павелић (посланик Народне скупштине из редова Хрватског блока), Густав Перчец, Бранимир Јелић и др.

Већина опозиционих српских политичара је примила увођење диктатуре без активног отпора. Српска опозиција се углавном нечујно повукла са политичке позорнице, „уплашена и деморалисана, повинујући се законским прописима о забрани и распуштању странака и удружења“. На удар власти је дошао Драгољуб Јовановић, вођа левог крила Савеза земљорадника, који је осуђен на годину дана затвора.

Усташе су покушале да подигну неуспешан Велебитски устанак 1932, који је међутим постигао снажан пропагандни учинак, посебно у фашистичкој Италији.

Подршка диктатури[уреди]

Краљ се у увођењу диктатуре ослањао на војне врхове и жандармерију, групу српских политичара везаних уз двор и на представнике крупног капитала којима је у интересу ред у земљи. Подршку је добио и у Словенији од словеначких либерала, као и од Антона Корошца, председника Словенске људске странке (СЛС), која је ушла у владу генерала Живковића. Међутим, Корошец и група вођа СЛС су 1933. интернирани, Корошец на Хвар, а остали у Босну.

У владу генерала Живковића ушла су и петорица Хрвата, представници крупног капитала, политички противници ХСС-а, од којих тројица држала кључне привредне ресоре: Славко Шврљуга, председник Загребачке берзе и потпредседник Удружења хрватских индустријалаца, постаје министар финансија; др Желимир Мажуранић, правни заступник великих предузећа, постао је министар трговине и индустрије; проф. др Ото Франгеш, пре Првог светског рата члан босанске владе, постао је министар пољопривреде. Влатко Мачек се надао да ће увођењем диктатуре моћи да почну директни преговори између краља и ХСС око статуса Хрватске, јер би се могла заобићи српска политичка елита. Ипак, краљева политика интегралног југословенства је осујетила ове планове.

Краљ се такође могао ослонити на подршку земаља које су у држави имале уложен знатан капитал, а посебно Француске и Чехословачке. Француској је такође била у интересу стабилност Краљевине Југославије у сукобу са Мусолинијевом Италијом (која је пружала помоћ усташама). Међутим, светска економска криза која је тада владала је задала катастрофалан ударац заосталој привреди Југославије, погоршала је положај становништва и изазвала је још веће незадовољство, што је довело до свакодневних протеста и сукоба са органима реда. Крупна буржоазија је тражила обнову парламентарног система. Инострани капиталисти су, из страха да им инвестиције и концесије не пропадну због оваквог стања у земљи, захтевали од краља да одустане од диктатуре, тако да су Француска и Чехословачка 1931. године вршиле притисак на краља да изврши ограничене реформе.

Краљ је могао рачунати и на одређену подршку нижих слојева, незадовољних јаловим препуцавањима политичара. Живковићева влада је обећала бригу режима за спровођење мера за санирање привреде и отклањање привредних и социјалних невоља народа.

Октроисани устав и крај диктатуре[уреди]

Краљ је 3. септембра 1931. године одустао од отворене диктатуре и донео је Октроисани устав. Спроведени су формални парламентарни избори на којима се појавила само једна странка, режимска Југословенско радничко-сељачка демократија, касније преименована у Југословенску националну странку.[3] Тиме је окончана Шестојануарска диктатура.

Диктатура је имала врло уску социјалну и политичку базу, а економски је била неуспешна.[4] Исте године кад је диктатура уведена, у свету је избила велика економска криза, која је погодила и Југославију. Диктатура је економски погодовала само крупним капиталистима, а идеологија уништења националних разлика изазвала је код свих народа супротан учинак.[4]

Страдали током Шестојануарске диктатуре[уреди]

Неке од најистакнутијих личности, страдалих током Шестојануарске дикатуре, су:

Лист „Пролетер“ је 1935. године објавио статистику на основи новинских података, дакле непотпуну, у којој је изнесен број преглед политичких процеса и осуда по закону о заштити државе, и то у раздобљу од 1929. до 1935. године.[5] У овој таблици не налазе се жртве које нису прошле кроз судски процес, односно оне особе које су убијане на лицу места у полицијским заседама и окршајима или од последица мучења по полицијским станицама.

политичка припадност број процеса број осуђених свеукупно година
и месеци робије
вечно на смрт опаска
комунисти 165 902 2,247 год. и 3 м. 6 осуђено
у одсуству
осуђени у усташким
процесима[6]
85 340 1,220 год. и 11 м. 12 18
хрватска опозиција, СДК 33 144 357 4 2
словеначка опозиција 11 27 14 год. и 4 м.
Земљорадници 3 5 2 год. и 8 м.
због сељачких побуна 5 160 85 год. и 8 м.
ВМРО 7 11 46 год. и 8 м. 4
социјалдемократе 1 2 3
разни 118 107 327 год. и 10 м. 1 1
укупно 428 1,698 4,301 год. и 52 м. 17 25 6

Референце[уреди]

  1. ^ а б в Парламентаризам у Србији, Приступљено 25. 4. 2013.
  2. ^ Петрановић (1988), стр. 190.
  3. ^ Петрановић (1988), стр. 207.
  4. ^ а б Петрановић (1988), стр. 192-193.
  5. ^ Иван Јелић. Комунистичка партија Хрватске 1937—1941. „Институт за хисторију радничког покрета Хрватске“, Загреб 1972, 349. стр.
  6. ^ Напомена: под осуђене у усташким процесима подразумевају се сви припадници хрватске политичке деснице, попут националиста, франковаца, усташа (од 1931/32), тзв. националних револуционара и осталих.

Литература[уреди]