Шин Фејн

Из Википедије, слободне енциклопедије
Шин Фејн
Sinn Féin
Председник Џери Адамс
Оснивач Артур Грифит
Основана 1905. (1970)
Седиште Даблин
Држава Застава Републике Ирске Република Ирска
Број чланова (2012) 7,000[1]
Идеологија ирски републиканизам,
демократски социјализам,
евроскептицизам[2][3]
Политичка позиција левица, леви центар
Доњи дом
14 / 166
Горњи дом
3 / 60
Скупштина Северне Ирске
29 / 108
Локалне владе
138 / 582
Боје зелена
интернет страница

Шин Фејн (ир. Sinn Féin, [ʃɪnʲ fʲeːnʲ], Ми) је назив за неколико ирских националистичких покрета. Корени му се налазе у ирском културном препороду с краја 19. веку и порасту незадовољства покретом за уставну самоуправу Ирске у оквиру Британске империје. Основао га је Артур Грифит 1900. године. Он је био познат по томе што је 1899. године основао националистички лист Уједињени Ирци (енгл. The United Irishmen), у ком је заговарао национално самоопредељење. Покрет у почетку није био експлицитно политички, нити је заговарао насиље. Заговарао је пасивни отпор према свему што се сматрало енглеским и поновно увођење ирског језика у свакодневни говор Ираца.

Деловање[уреди]

Године 1905. Шин Фејн је организован као политички покрет, али је био слаб све до почетка Првог светског рата. Окрутно британско гушење Ускршњег устанка 1916. подстакло је његово јачање. Године 1917. више његових вођа, пуштених из затвора, се поново организовало под руководством Емона Де Валере. На изборима 1918. године Шин Фејн се кандидовао за сва посланичка места која су бирана у Ирској за Британски парламент, и освојио 73.

Међутим, због протеста против британске власти над Ирском, изабрани представници нису отишли у Вестминстер. Уместо тога су сазвали ирску скупштину у Даблину, звану Дајл Ејреан (ир. Dáil Éireann), која је прогласила независност Ирске. Убрзо након тога дошло је до Англо-Ирског рата, где су британске власти покушале да угуше побуну за независност под вођством Мајкла Колинса. За то су користили и паравојне формације као што су Блек енд Тенс. Окрутни однос британских власти омогућио је Шин Фејну да придобије још већу подршку.

Рат је завршен 1921. споразумом по ком је Ирска подељена на британски Алстер и Слободну Државу Ирску. Подели се противило милитатно крило Шин Фејна на челу с Де Валером, па је дошло до грађанског рата међу самим ирским националностима. Временом се већина Ираца прикључила влади, а сам Шин Фејн је почео да слаби, поготово када га је Де Валера напустио и 1927. ушао у скупштину.

Године 1938. се неколико покрета на традицији Шин Фејна спојило с Ирском републиканском армијом (ИРА), те тако постало политичко крило покрета који се залагао за уједињење Ирске силом. Године 1969. Шин Фејн се, као и ИРА, поделио на службено и привремено крило. Марксистички оријентисан Шин Фејн је с временом постао Радничка странка (ир. Páirtí na nOibrithe), док је привремено крило наставило да подржава ИРА-ин пројекат уједињења насилним путем. Џери Адамс је дошао на чело Шин Фејна 1983. Шин Фејн је 1986. прекинуо бојкот ирског парламента, а његови чланови су изабрани у њега први пут након 1922.

Крајем 1994. су се ИРА и протестантске милиције договориле о прекиду ватре и почетку процеса који је за циљ имао мирно решење сукоба у Северној Ирској. Међутим, процес је привремено прекинут прекидом примирја од стране ИРА-е 1996. Због тога је Шин Фејн привремено био искључен из преговора који су почели у јуну 1996. Након обновљеног прекида ватре у јулу 1997. године, Шин Фејн је од септембра исте године почео суделовати у преговорима.

Године 1998. је постигнут споразум о политичком преуређењу Северне Ирске којим би се омогућило протестантима и католицима да заједно владају преко демократски изабране скупштине. Чланови Шин Фејна су били изабрани и учествовали су у раду скупштине, али су умерене протестантске вође присилиле ИРА да се разоружа (што је започето у октобру 2001. године) као услов да Шин Фејн дугорочно учествује у влади.

Године 2002. чланови странке су ухапшени под оптужбом за шпијунажу, што је протестанте натерало да затраже избацивање Шин Фејна из владе, а северноирска аутономија је суспендована. На изборима у новембру 2003. Шин Фејн је постао највећа националистичка странка у скупштини, а самоуправа није обновљена. Године 2005. водећи чланови странке су оптужени учествовање у оружаним пљачкама у сврху финансирања ИРА-е. Крајем 2005. оптужбе за шпијунажу су одбачене. На изборима у марту 2007. Шин Фејн је остала најјача католичка странка, а касније је Јан Пејсли, вођа алстерских униониста, пристао да са њима дели власт.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Шин Фејн

Шин Фејн[уреди]

Остале везе[уреди]