Шпански језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
шпански језик
Español, Castellano
Изговор /espaˈɲol/, /kasteˈʎano/ - /kasteˈʝano/
Државе Шпанија, Мексико, већем делу Централне Америке, у већини земаља Јужне Америке - говори га више од 50% становништва овог континента, говори га већински део становништва Кариба. Овим језиком говори велики број Андораца, становника Екваторијалне Гвинеје и Белизеа. У Сједињеним америчким државама Шпански је матерњи за 37. милиона становника (12% укупног броја становника *).
Број говорника 329 милиона (матерњи), више од 500 милиона укупно
Ранг 2. или 3. (матерњи) 3. (укупно)
Породица индоевропски
Писмо латиница (шпанска варијанта)
Статус
Службени 21 држава
Flag of the United Nations Уједињене нације
Flag of Europe Европска унија

Организација америчких држава
Афричка унија
Латинска унија
Карибска заједница
Северноамеричка зона слободној трговини
Систем антарктичке повеље.

Регулише Асоцијација академија шпанског језика (Asociación de Academias de la Lengua Española)
Језички кодови
ИСО 639-1 es
ИСО 639-2 spaнема
ИСО 639-3
Map-Hispanophone World.png

██ Државе у којима има службени статус. ██ Државе САД где шпански нема службени статус али говори 25% или више становништва. ██ Државе САД где шпански нема службени статус али говори 10-25% становништва. ██ Државе САД где шпански нема службени статус али говори 5-9,9 % становништва.

Шпански или кастиљански је иберијски романски језик, и четврти је по броју говорника у свету. Шпански је матерњи језик 352.000.000 људи, а говори га и разуме укупно 417.000.000 људи (Према проценама из 1999. године). Осим Шпаније, говори се и у Хиспаноамерици. Према последњим истраживањима овај језик има највећу стопу пораста броја говорника и сматра се да ће у догледно време престићи и енглески језик.

Шпански или кастиљански?[уреди]

У основи, кастиљански и шпански су синоними. Синоним кастиљански се веже за регију у којој је настао језик, тј. Кастиљу и старији је од синонима шпански. Синоним шпански се примењује од XVI века, нарочито када Шпанија постаје колонијална земља, почев од доласка на престо Карла V Хабзбуршког.

У Шпанији синоним шпански се користи за разликовање од страних језика, док се користи кастиљански за разликовање од осталих језика који се говоре на простору данашње државе Шпаније.

Неки од аутора који се баве језиком и лингвистиком сматрају да би сви Шпанци требало да користе име шпански језик, док би се кастиљански односио само на дијалект који се говори у Кастиљи. Ти аутори користе као пример за свој аргумент, да се у Немачкој говори немачки, у Француској француски, итд.

Преферирани назив језика у разним земљама ██ шпански ██ шпански ██ кастиљански

Други супротно томе тврде, да иако је кастиљански био под утицајем, током свог развоја, осталих језика који су се говорили (и данас се говоре) на пиринејском полуострву (баскијског на пример), да је много коректнија деноминација кастиљански, пошто је језик настао у Кастиљи те се после проширио на остале делове територије данашње Шпаније. Томе је умногоме помогла надмоћност Краљевине Кастиље над осталим тадашњим краљевинама, које су се развијале у Шпанији. Ови аутори користе као пример Уједињено Краљевство и друге земље у којима је енглески језик службени језик, а не веже се за име нације.

Историја[уреди]

Шпански језик је настао у југозападној Европи, на пиринејском полуострву, тада познатом као Иберија. Развио се из вулгарног латинског, уз утицаје баскијског на северу и арапског на крајњем југу Пиринејског полуострва.

Порекло језика[уреди]

Страница Поеме о Сиду (шп. Cantar de Mio Cid}) написана на средњовековном кастиљанском - шпанском језику

Крајем VI века п. н. е., Ибери, који су били први становници региона, почели су да се мешају са Келтима, номадским и ратничким племенима који се насељавају на подручје данашње Галиције у VII веку п. н. е. Те две групе формирају један народ, назван Келтибери и развијају језик који је једна врста келтског, али ипак раздвојеног, зависно од племена и подручја где се говори. Тако да се до доласка Римљана, који започињу освајање Пиринејског полуострва 218. п. н. е., још увек не може говорити о једној лингвистичкој форми.

Под римском влашћу полуострво добија име Хиспанија. Становници долазе у контакт са римским трговцима, војницима и државним службеницима и на тај начин уче латински. Како класични латински, језик образованих, у целом римском царству почиње да се меша са језиком староседелаца; у овом случају, Келта и Ибера, при чему настаје нови језик назван вулгарни латински који користи основни модел класичног латинског, али се и даље поприлично служи речима из језика аутохтоног становништва.

Арапски утицај[уреди]

Латински остаје језик управе и културе и након упада Визигота у V веку, племена с истока данашње Немачке, па све до 711. године када Арапи са севера Африке - Маври (шп. Moros) освајају скоро цело полуострво, осим дела Галиције. Тако арапски језик, тј. мозарапски дијалект и култура почињу да се користе у исламској Хиспанији - Ал-Андалуз, док на хришћанском северу вулгарни латински остаје и даље народни језик, којег Арапи називају „лисан ал ауам“, што у преводу значи страни језик. Арапски је након латинског имао највећи утицај на развој шпанског језика. Процењује се да у модерном шпанском око 4.000 речи потиче из арапског језика.

Године 1492. године хришћанска краљевства са севера, преузимају потпуну војну и политичку контролу над целим подручјем полуострва, заузимањем последњег града у арапском поседу - Гранаде. Након тога долази до насељавања хришћанског становништва па се тако и вулгарни латински враћа као доминантни језик.

Стандардизација језика[уреди]

Прва етапа стардардизованог шпанског језика базираног на кастиљанском дијалекту почиње 1200. године када краљ Кастиље и Леона Алфонсо X Мудри, познат и као краљ ерудит (лат. учењак), даје задатак језикословцима са свог двора да преведу Библију те дела из астрономије, историје и права.

Други значајнији тренутак у развоју језика који се претвара у књижевни, десио се 1492. године која је означила шпанску историју, како Колумбовим открићем Америке и преузимањем Гранаде, тако и издавањем прве граматике кастиљанског језика чији је аутор био Елио Антонио де Небриха (шп. Elio Antonio de Nebrija), хуманиста са универзитета у Саламанки који је, такође и аутор кастиљанско-латинског речника садржаног у два свеза, названог Вокабуларијум (шп. Vocabularium).

Географска распрострањеност[уреди]

Азбучни редослед Редослед према броју говорника
  1. Андора (40,000)
  2. Аргентина (41,248,000)
  3. Аустралија (150,000)
  4. Белизе (130,000)
  5. Боливија (7,010,000)
  6. Бразил (19,700,000)
  7. Венецуела (26,021,000)
  8. Гватемала (8,163,000)
  9. Доминиканска Република (8,850,000)
  10. Еквадор (10,946,000)
  11. Екваторијална Гвинеја (447,000)
  12. Западна Сахара (341,000)
  13. Израел (160,000)
  14. Италија (455,000)
  15. Јапан (500,000)
  16. Јужна Кореја (90,000)
  17. Канада (272,000)
  18. Кина (250,000)
  19. Колумбија (45,600,000)
  20. Коста Рика (4,220,000)
  21. Куба (11,285,000)
  22. Либан (2,300)
  23. Мароко (86,000)
  24. Мексико (106,255,000)
  25. Немачка (410,000)
  26. Никарагва (5,503,000)
  27. Панама (3,108,000)
  28. Парагвај (4,737,000)
  29. Перу (26,152,265)
  30. Порто Рико (4,017,000)
  31. Румунија (7,000)
  32. Русија (1,200,000)
  33. Салвадор (6,859,000)
  34. САД (41,000,000)
  35. Турска (29,500)
  36. Уједињено Краљевство (900,000)
  37. Уругвај (3,442,000)
  38. Филипини (2,900,000)
  39. Финска (17,200)
  40. Француска (2,100,000)
  41. Хондурас (7,267,000)
  42. Чиле (15,795,000)
  43. Шведска (39,700)
  44. Шпанија (44,400,000)
  1. Мексико (106,255,000)
  2. Колумбија (45,600,000)
  3. Шпанија (44,400,000)
  4. Аргентина (41,248,000)
  5. САД (41,000,000)
  6. Перу (26,152,265)
  7. Венецуела (26,021,000)
  8. Бразил (19,700,000)
  9. Чиле (15,795,000)
  10. Куба (11,285,000)
  11. Еквадор (10,946,000)
  12. Доминиканска Република (8,850,000)
  13. Гватемала (8,163,000)
  14. Хондурас (7,267,000)
  15. Боливија (7,010,000)
  16. Салвадор (6,859,000)
  17. Никарагва (5,503,000)
  18. Парагвај (4,737,000)
  19. Коста Рика (4,220,000)
  20. Порто Рико (4,017,000)
  21. Уругвај (3,442,000)
  22. Панама (3,108,000)
  23. Филипини (2,900,000)
  24. Француска (2,100,000)
  25. Русија (1,200,000)
  26. Уједињено Краљевство (900,000)
  27. Јапан (500,000)
  28. Италија (455,000)
  29. Екваторијална Гвинеја (447,000)
  30. Немачка (410,000)
  31. Западна Сахара (341,000)
  32. Канада (272,000)
  33. Кина (250,000)
  34. Израел (160,000)
  35. Аустралија (150,000)
  36. Белизе (130,000)
  37. Јужна Кореја (90,000)
  38. Мароко (86,000)
  39. Андора (40,000)
  40. Шведска (39,700)
  41. Турска (29,500)
  42. Финска (17,200)
  43. Румунија (7,000)
  44. Либан (2,300)
Тешко је тачно одредити број говорника шпанског јер га, у државама у којима је шпански званичан језик, сви не говоре. У САД велики број људи који говори шпански говори и енглески.

Речници[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Шпански језик