Штокавско наречје

Из Википедије, слободне енциклопедије


западнојужнословенски
језици, наречја и изговори
стандардни национални језици
српски · хрватски · словеначки
бошњачки · црногорски
раније: српскохрватски
наречја
штокавско · кајкавско
чакавско · торлачко
изговори
екавски · ијекавски · икавски
Источно штокавски дијалекти
шумадијско-војвођански
источнохерцеговачки
зетско-јужносанџачки
косовско-ресавски
(смедеревско-вршачки)
призренско-тимочки
(призренско-јужноморавски
сврљишко-заплањски
тимочко-лужнички)
Западно штокавски дијалекти
источнобосански
млађи икавски
славонски
локални говори,
социолекти, жаргон и остало

нашински · ужички · црнотравски · шатровачки
англосрпски · ромско-српски
буњевачки · шокачки
п  р  у
Штокавски дијалекти пре југословенских ратова.
Штокавски дијалекти пре југословенских ратова.
Распрострањеност штокавских поддијалеката пре миграција из 16. века.

Штокавско наречје је једно од наречја централнојужнословенског дијасистема, на чијој основи су стандардизовани српски, хрватски, српскохрватски и бошњачки језик, као и предложени црногорски језик.

Историјски приказ[уреди]

Прво је раздобље, које траје до краја 12. века, доба спорих језичких промена, углавном на гласословном плану. Због невеликог броја текстова (повеља Кулина бана, Михановићеви фрагменти) стање се углавном реконструише методама историјско-поредбеног језикословља.

Простирање штокавице у предмиграцијско доба[уреди]

По хрватском језикословцу Јосипу Лисцу, штокавско подручје било је подељено на западну и источну штокавицу.

Западна и источна штокавица[уреди]

Западна штокавица граничила је пре великих сеоба (углавном 16. и 17. век) с кајкавским и чакавским наречјем те с источном штокавицом. Према кајкавцима граница је ишла приближно од ушћа Уне у Саву према североистоку прилично источније од данашње Вировитице и даље у данашњу Мађарску. Чакавско-западноштокавска граница очито није била оштра, али се као њено простирање може узети подручје незнатно источно од Уне, затим Динара, уз избијање на море источно од Цетине. Острва су била чакавска, обала западноштокавска, али западни Пељешац, Корчула и Ластово су чакавски, источни Пељешац, Мљет и острва пред Дубровником западноштокавски.

Граница између две штокавице најверојатније је ишла Дунавом па затим до подручја нешто западно од Дрине и даље недалеко од данашње Фоче. Одатле је граница ишла према Неретви, али тако да је Неретва с околином била у западној штокавици; затим је одвојила западноштокавско Дубровачко приморје од залеђа и излази на море у Боки которској. Бокељски католици вероватно су имали говор западноштокавскога типа, православци у Боки говор источноштокавске физиономије.

Источна штокавица простирала се од подручја западне штокавице до подручја торлачког нарјечја, то јест до зоне од Албаније преко Косова и данашњег Сталаћа до данашњег Доњег Милановца на Дунаву. У наведеном тексту је изостављено противсловље које вероватно нисам аутор није приметио: у истој се реченици говор бокељских Хрвата проглашава западноштокавским, као и најзападнијим источноштокавским.)

У другом периоду, 13.-14. век, долази до већег броја промена гласова и облика, што на крају има за последицу редукцију броја гласова из фонемског инвентара староцрквенославенскога језика. Треће раздобље, у 14. и 15. веку, сведок је мешања дијалеката, већих миграција због османске најезде, нестанка посебних облика западне и источне штокавице и стварања новоштокавских дијалеката који остају супостојати с старовоштокавскима.

Подела штокавског наречја[уреди]

Штокавско наречје се класификује према два правила: ради ли се о новоштокавском или староштокавском (каткад названом староштокавском) дијалекту, те о рефлексу прасловенског фонема јат, што се често у латиници бележи као ě.

Староштокавски[уреди]

Славонски[уреди]

Славонским дијалектом се говори у деловима Славоније. Мешаног рефлекса јата, икавско/екавско/ијекавски, у славонском дијалекту превладава икавски рефлекс јата. Изворни говорници су углавном Хрвати Шокци.

Источнобосански[уреди]

Источнобосански или шћакавско-ијекавски је стари босански дијелект којим се говори на ширем подручју које укључује Сарајево, Тузлу, део Посавине и говори у поречју Фојнице, затим у босанско-хрватским исељеничким оазама око Вировитице, Хрватске Костајнице и неким хрватским насељима у Мађарској. Углавном је ијекавски, уз појединачне икавске и екавске рефлексе јата. Карактеристика им је изговорна група –шћа уместо –шта у новоштокавици (клијешћа/клешта). Изворни говорници су углавном Бошњаци и Хрвати, затим мањи део Срба на подручју планине Озрен.

Косовско-ресавски[уреди]

Староштокавски екавски или косовско-ресавски говори се на подручју дела севернога Косова и североисточне Србије. Задржао је и неке архаичне облике у морфологији, највише у променама по падежима. Изворни говорници су у великој већини Срби.

Зетско-јужносанџачки[уреди]

Староштокавски ијекавски или зетско-јужносанџачки говори се у источном делу Црне Горе и југозападном делу Србије, историјској Рашкој која је за доба турске владавине добила име Санџак. Једна од специфичности је и доста често секундарно јотовање (нпр. ђевојка), често уз појаву нових фонема (/ś/, /ź/). Изворни говорници су углавном Црногорци, Бошњаци и Срби.

Новоштокавски[уреди]

Босанско-далматински или новоштокавски икавски[уреди]

Дубровачки дијалект[уреди]

Некад је овај дијалект био посебан, а данас је део ијекавског новоштокавског дијалекта (чланак Јосипа Лисца у „Вијенцу“ Матице хрватске).

Источнохерцеговачки или новоштокавско (и)јекавски[уреди]

Источнохерцеговачки дијалекат је млађи штокавски дијалекат ијекавског изговора. Њиме се говори у источној Херцеговини, западној Србији, као и у Хрватској. У Хрватској источнохерцеговачки дијалекат је матерњи говор готово свим Србима, као и осталим националностима у пределима са изразито јаким српским имиграцијама (Војна крајина, делом Славонија и Дубровачко приморје). Овом дијалекту припада и већина штокавских говора Босне. Простире се на запад све до Чакавског и Кајкавског наречја, а на север све до Мађарске.

Војвођанско-шумадијски или новоштокавски екавски[уреди]

Војвођанско-шумадијски дијалекат припада групи млађих штокавских дијалеката. Заступљен је у највећем делу северозападне Србије, у Срему, Шумадији, Београду, највећем делу Бачке и Баната. Овим дијалектом говоре и Срби у Мађарској и Румунији.

Опште особине штокавскога наречја[уреди]

Име потиче од упитне заменице што/шта. Најраспрострањеније је наречје тзв. средњојужнословенскога дијасистема чије се подручје у време миграција изазваних османским освајањем хрватских земаља (од 15. века) знатно проширило на штету чакавског и кајкавског наречја.

Главне особине већине штокавских говора су:

  • заменица што
  • прелазак /ǫ/ у /у/ (вук, сунце)
  • замена слоготворног /л/ с /о/ на крају речи или слога (писал/писао, говорил/говорио)
  • у неким крајевима /х/ (’оћу,’ајде)
  • нагласак »помакнут« са последњега слога
  • ненаглашене дужине и друго.

У делу штокавских говора, отприлике од 16. века развиле су се карактеристике због који се ти говори називају новоштокавскима. Главне су новоштокавске особине:

  • ново акцентовање
    • четвороакценатски систем
    • на унутрашњим слоговима само узлазни акценти
    • последњи слог без акцента
    • ненаглашена дужина само иза акцента
  • уметање -ов-/-ев- у деклинацији дела именица мушкога рода (крајеви/путови; такозвана дуга множина)
  • изједначавање падежа у множини (на пример датив множина селима, локатив (о) селима, инструментал селима).

Најстарији споменици[уреди]

Најстарији језични споменици штокавштине садрже помешани онодобни штокавски вернакулар и староцрквенословенски језик. Највећи део отпада на дипломатске и трговачке уговоре, а мањи део на верске обреднике и у камену клесану епиграфику. Део лингвиста сматра да је један од првих штокавских текстова на вернакулару повеља Кулина бана из 1189, док су други мишљења да се ради о староцрквенословенско-штокавској мешавини. До османске инвазије у 15. веку, већина раноштокавских текстова — са различитим уделом црквенословенскога — потиче из подручја садашњега Дубровника и јужне Далмације, већега дела Босне и Херцеговине (историјски Босна, Хум, Завршје, Доњи Краји,..), јужне и западне Србије, Косова и већега дела Црне Горе. Славоније је једно од штокавских подручја из којих нема текстова из раздобља пре турске инвазије.

Раноштокавски се споменици не могу једноставно и једнозначно поделити по савременом националном »кључу«: иако је део неоспорно српски, као правни прописи српских владара у 14. и 15. веку, а део исто тако неспорно хрватски (нпр. дубровачки верски обредници из 14. века), велик се део старијих текстова, напосе босанске и хумске правне повеље, те преписка Дубровника са босанском и српском државом, веома често класификују као заједнична хрватска, српска, црногорска и бошњачка језично-културна баштина. Степен и профил припадности некој културној сфери зависи о низу фактора за које језикословци још нису усугласили критеријуме. Након турске инвазије и изразитије етно-конфесионалне диференцијације што је послужила као темељ модернима нацијама, хрватски штокавски текстови долазе из Дубровника, копнене Далмације, Босне, те, од 18. века, Славоније и Срема. Српски и црногорски списи на штокавском вернакулару потиснути су реафирмацијом црквенословенскога у верској служби и другим подручјима живота, но, први се текстови — изузмемо ли део кореспонденције разних српских владара и угледника у 16. и 17. веку — на народном језику појављују у првој половини 18. века. Бошњачко-муслиманска аџамијска (алхамијадо, аљамиадо) књижевност на народном језику, писана модификованим арапским писмом, почиње у 16. веку и траје, промењива интензитета, до средине 19. века.

Спољашње везе[уреди]