Шћепан Мали

Из Википедије, слободне енциклопедије

Човјек непознатог поријекла, познат као цар Шћепан Мали, владао је Црном Гором од 1767. до 1773, представљајући се као руски цар Петар III Романов. Учврстио је централну власт, сузбијајући племенску неслогу. Успјешно је ратовао против Турске. Убио га је његов слуга, потплаћен од Турака.

„Руски цар” у Црној Гори[уреди]

Непознатог поријекла, данас се претпоставља да је био из Далмације или Босне, појавио се у Црној Гори 1766. године. Убрзо су се пронијеле вијести да је он руски цар Петар III, који се склонио међу Црногорце.

Цар Петар III био је свргнут и убијен 1762. у дворској завери коју је предводила његова супруга, царица Катарина II Велика. Донски козак Пугачов, који је подигао буну 1773, такође се прогласио Петром III.

У то доба Црном Гором влада остарјели владика Сава Петровић Његош (17351781), који води мирољубиву политику, ослањајући се на дипломатију у одбрани (привремени савези са разним великим силама, користећи њихове међусобне сукобе) и на свештенство у унутрашњој политици. Након смрти његовог савладара Василија Петровића Његоша (17501766), који је водио знатно ратоборнију политику и ослањао се на племенске старјешине, Шћепан преузима стварну власт у земљи.

На свенародном збору на Цетињу 17. октобра 1767. године бива изабран за господара народа и државе и проглашен за „цара“. За кратко време је раздвојио световну од црквене власти, што представља прекид у владавини династичке куће Петровић-Његоши.

За време његове владавине, септембра 1768. године одиграла се битка у Остружском кланцу. Турци су успели да натерају Црногорце на бежанију али нису успели да заузму Цетиње нити да ухвате Шћепана. Исте године Црногорци су се оглушили о захтјев Русије да јој се придруже у рату против Турске, због руског непријатељства према Шћепану.

Модернизација и јачање државне власти[уреди]

Радио је на модернизацији земље и стварању услова за централизацију власти. Успио је сузбити заваде међу црногорским племенима и строгим казнама потиснути крвну освету. Године 1771. формира први стални суд, састављен од 12 племенских старјешина. Формира први стални оружани одред (телесну стражу). Започео је градити путеве, те пописивати становништво и имовину. Уводи порез (у натури) и ради тога спроводи први попис у Црној Гори августа 1773. године.

Јачање централне власти у Црној Гори било је противно интересу свих великих сила: Аустрије, Русије, Турске и Млетачке републике. Године 1773. убио га је један његов слуга, по налогу скадарског паше Бушатлије. Сахрањен је у манастиру Доње Брчеле.

Његове реформе, иако сузбијене након његове смрти, биле су основа на којој је даље градио владика Петар I Петровић (17811830). Он је учврстио централну власт и успјешним ратовањем уздигао Црну Гору у значајну регионалну силу.

Неостварени сан лажнога цара је био шири национални покрет Срба на ослобођење и уједињење обновом српског царства на чијем би челу он био.

Дана 6. јануара 1769. године гроф де Катане пише о Шћепану Маломе:

Викицитати „Он је веома знао да том народу више одговара слобода него потчињеност. Осим тога када се отпор могао пружати било коме са одважним, поносним и тврдоглавим духом, увијек жељним да оживи стару српску Царевину.”
({{{2}}})

Италијанска монографија о Шћепану Малом из XVIII вијека:

Викицитати „А потом под управом његовом или неког другог војног старјешине могла би да послужи његова моћна војска православних Срба, подржана од стране венецијанске војске у одлучном рату против Турака, пошто је било неизводљиво да се његова војска споји са руском, јер би им Турци препријечили пут.”
({{{2}}})

Петар II Петровић Његош, у свом делу „Лажни цар Шћепан Мали“ тврди да са Шћепан презивао Раичевић:

Викицитати „Ја сам управ родом Далматинац, племеном се зовем Раичевић. Ако ово не буде истина, прост ви живот - ви ме каменујте. ”
({{{2}}})

Занимљивости[уреди]

Шћепан Мали је осим матерњег српског језика познавао и немачки, италијански и француски језик.

Један интересантан догађај је описао Шћепанов сапутник архимандрит црногорски Авакум 5. августа 1768. године. Шћепан је ишао у посјету млетачком Котору и на улазу на градским капијама уочио двоглавог орла који је назвао „грб српскога краља Стефана“, па су му се потом сузе салиле из емотивног родољубивог набоја.

Народна традиција и архивски материјал о Шћепану Малом послужили су владици и пјеснику Петру II Петровићу Његошу као подлога за пјесничко дјело Лажни цар Шћепан Мали.

Године 1955. снимљен је играни филм Лажни цар, док је 1979. снимљен фантазијски филм Човјек кога треба убити или легенда о лажном цару Шћепану Малом.

у 2.издању Руварчеве "Монтенегрине", из 1899. на стр.18. стоји да је Шћепан Мали био Петар Теодоровић.

Извори[уреди]

  • Општа енциклопедија ЈЛЗ, Загреб, 1977-1982. (Чланци Шћепан Мали, Црна Гора идр.)
  • Радован Самарџић: Југославенски народи под туђинском влашћу, XVI-XVIII век“, у: Општа енциклопедија Лароуссе“, 3. том, Београд: Вук Караџић, 1973, стр. 471-472.
  • „Лажни цар Шћепан Мали“, Петар II Петровић Његош (http://www.rastko.rs/rastko-cg/umjetnost/njegos-scepan_c.html)

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]