Gajica

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Abeceda)

Abeceda ili Gajevica, po stvaraocu Ljudevitu Gaju je latiničko pismo koje predstavlja jedno od dva pisma srpskog jezika. Ovo pismo takođe koriste i hrvatski, bošnjački i crnogorski jezik.

Razvoj pisma[уреди]

Abeceda je objavljena 1830. godine u Zagrebu. Razvio ju je Ljudevit Gaj. Po ugledu na češku latinicu on je u latinicu uveo slova C, S, Z i Č, Š, Ž. Takođe je iz češkog preuzeo Ň i iz slovačkog Ľ koja su kasnije zamenjena sa NJ i LJ. Po ugledu na poljsku latinicu je uveo i glas za slovo Ǧ koje je kasnije zamenjeno u DŽ. Češko slovo Ť Gaj je na početku zamenio sa TJ, a kasnije se umesto toga koristilo Ć. Umesto češkog Ď koje je Gaj prepoznao kao slovo između DJ i GJ, 1892. godine zamenjuje se za slovo Đ koje se i danas koristi. Gaj je video da hrvatski dijalekti imaju različit glas jata (ije, i, e) pa je umesto navedenih glasova nameravao da uvede jedinstveno slovo Ě po ugledu na prethodnika Ivana Belosteneca. Međutim, to slovo nije prihvaćeno i nazivali su ga podrugljivo „rogato E“. Dan danas mnogi misle da je Gaj sredio abecedu samostalno svojim radom, ali to nije bila izvorno njegova ideja, već je prije njega Pavao Vitezović predložio da se svaki glas beleži samo jednim znakom i uvijek istim znakom, a za digrame je predložio da se zamene dijakritičnim znacima, što je Gaj i uradio (ne u potpunosti). Pavao Vitezović je stoga zaslužan što Hrvati danas imaju abecedu u ovom obliku.[1]

Abeceda[уреди]

Latinica se zvanično zove „abeceda“ po prva četiri slova (a, be, ce, de). U abecedi ima 30 slova, a svako slovo označava jedan glas. Slova se izgovaraju određenim redom :

  • A (čita se: a)
  • B (čita se: be)
  • C (čita se: ce)
  • Č (čita se: če)
  • Ć (čita se: će)
  • D (čita se: de)
  • Dž (čita se: dže)
  • Đ (čita se: đe)
  • E (čita se: e)
  • F (čita se: ef)
  • G (čita se: ge)
  • H (čita se: ha)
  • I (čita se: i)
  • J (čita se: je)
  • K (čita se: ka)
  • L (čita se: el)
  • Lj (čita se: elj)
  • M (čita se: em)
  • N (čita se: en)
  • Nj (čita se: enj)
  • O (čita se: o)
  • P (čita se: pe)
  • R (čita se: er)
  • S (čita se: es)
  • Š (čita se: eš)
  • T (čita se: te)
  • U (čita se: u)
  • V (čita se: ve)
  • Z (čita se: ze)
  • Ž (čita se: že)

To su ujedno i nazivi velikih i malih, štampanih i pisanih slova hrvatske abecede. Od 30 slova, 27 ih se piše pomoću jednoga znaka (jednoslovi), a 3 pomoću dva znaka (dvoslovi) i to dž, lj i nj. Dvoslovi imaju dva velika oblika: Dž i DŽ, Lj i LJ, Nj i NJ. Prvi se koristi kada se samo prvo slovo u reči piše veliko, drugi kad je cela reč napisana velikim slovima (LJERKA, ne LjERKA) i u pisanju složenih skraćenica.

Pitanjima u vezi sa abecedom u užem smislu bave se lingvisti koji proučavaju pravopis, a u širem smislu i oni koji proučavaju gramatiku.

Reference[уреди]

Literatura[уреди]

  1. Stjepan Babić, Božidar Finka, Milan Moguš. Hrvatski pravopis. Školska knjiga, Zagreb, 2000.
  2. Lada Badurina, Ivan Marković, Krešimir Mićanović. Hrvatski pravopis. Matica hrvatska, Zagreb, 2007. (ISBN 978-953-150-815-5)