Ahmad ibn Fadlan

Из Википедије, слободне енциклопедије

Ahmad ibn Fadlān ibn al-Abbās ibn Rāšid ibn Hammād (arap. أحمد بن فضلان بن العباس بن راشد بن حماد‎) je bio arapski hroničar i putopisac iz 10. veka. Bio je ambasador Abasidskog kalifata (koje je svoj centar imalo u Bagdadu) među Bulgarima (proto-bugarima) na Volgi. Njegov rad je poznat po opisu sahrane za koje do danas postoje spekulacije da li se radi o Slovenima ili Vikinzima (Varjazima).

Manuskript[уреди]

Dugo je rad Ahmeda ibn Fadlana bio poznat samo u fragmentima. Tek je 1923. godine je manuskript pronašao turski naučnik Zeki Velidi Togan. Manuskript MS 5229 potiče iz 13. veka i sadrži 420 stranica.

Diplomatska misija[уреди]

Ahmed ibn Faldan je otišao iz Bagdada 21. juna 921. godine da služi kao sekretar ambasadora u vazalskom kraljevstvu Bugara Volge. Diplomatska misija je trebala da obezbedi plaćanje poreza Abasidskom kalifatu od strane Bugara Volge. Na ovoj misiji je Faldan zapisivao događaje, način razmene između Bugara i finskih i slovenskih plemena Kijevske Rusije.

Rus[уреди]

Dobar deo Ibn Fadlanovog rada odnosi se na narod koji on naziva Rus روس ili Rūsiyyah. Još uvek u nauci se spore oko toga ko je zapravo ovaj narod. Postoji normanska škola koja tvrdi da narod koji je ibn Fadlan opisao su zapravo Vikinzi, ili finska plemena. Druga škola govori u prilog da se radi o Slovenima, odnosno Rusima. Narod koji je on opisao je pripadao državi koja se danas naziva Kijevska Rusija i koja je predstavljala savez Slovenskih i Vikinških (Varjaških) plemena.

Opis sahrane[уреди]

Ibn Fadlan priča da je i on prisustvovao sahrani jednog Slovena. Krek iznosi ceo taj dugi opis Fadlanov, u kojem se opisuje sva ceremonija pri pogrebu Slovena. Ovaj bi opis rezimiran glasno: Sloveni su najpre nad odrom pokojnika stavljali neki krov, koji je nad njim stojao sve dotle dok se odelo za pokojnika ne sašije. Pokojnika stavljaju u čamac; ako je bogat imanje mu podele na tri dela: jedan deo pripada familiji, sa drugim kupe za pokojnika mrtvačko odelo, a za treći deo nabave piće za ovu svečanost. U ovim zgodama se oni opijaju do besvesti, a po neki na ovim svečanostima od pića i umru. Fadlan zatim priča, kako se i dete kakvog mogućnika (obično devojčica) svojevoljno rešavalo da umre zajedno s ocem, i toga dana kad je trebalo da bude s ocem spaljeno, vrlo je mnogo to dete pilo i bilo je neobično veselo.

Na sam dan kad će se pokojnik spaliti zajedno sa devojčicom, izvuku čamac, u kome će biti pokojnik spaljen, na obalu, pa ga zatim dignu na lomaču, a svet ide oko lomače i sve nešto govori. Jedna žena, koju zovu anđeo smrti, stara se o odelu pokojnika kao i o svemu drugom, šta je potrebno za ceremonijal ovog pogreba; ona i devojčicu ubija. Ibn Fadlan veli da je ta žena bila pravi đavo: ružna, podmukla pakosna izgleda.

Kada je sve ovo gotovo tek onda vade mrtvaca iz groba, u kom je pod onom nastrešnicom ležao, i oblače ga, zatim ga metnu u čamac, a kraj njega stavljaju ponude; položivši ga u čamac, bacaju u nj jedno pseto koje su prethodno na dvoje presekli, zatim dovode dva konja i teraju ih dok se ne zapene, pa ih onda njegovom sabljom ubiju, a meso im opet u čamac bacaju; sa dva vola, koja odmah posle konja dovode, isto učine. Stanovnici toga kraja kazuju onoj devojčici: "Kaži tvome gospodaru: Samo iz ljubavi prema tebi činim to". – Jednoj kokoški takođe odseku glavu i bacaju je u čamac. Devojčica ona triput ide na lomaču i sa lomače: prvi put veli: "Gle! ovde su mi otac i majka"; drugi put veli: "Gle! sad vidim sve moje pokojnike gde zajedno sede"; treći put veli: "Gle! tamo je moj gospodar. On sedi u raju. Raj je tako lep i zelen, u njemu su ljudi i dečaci, on me zove; odvedite me k njemu". Ona se zatim svuče, popije nekoliko čaša pića opraštajući se od života, a i zato da bi mogla otići tamo, gde joj je gospodar. Sad nastupa grozna smrt devojčice. Vežu joj konopac oko vrata i stežu dok ne umre, a "anđeo smrti" joj međutim, zarije nož između rebara. Zapale lomaču i svaki od prisutnih dodaje na lomaču po jedno upaljeno drvo; čamac zaplamti i pokojnik i devojčica i sve šta je u njemu. Tada jedan Rus reče Fadlanu: "Vi, Arapi, vi ste jedan glup narod; vi zakopavate čoveka u zemlju, gde ga razdiru životinje i rvi; a mi, mi ga začas spalimo, da bi odmah otišao u raj". Za nepun sat sve se ovo pretvorilo u pepeo. Na mestu, gde su čamac izvukli naprave humku podignu spomenik od bukova drveta, beležeći ime pokojnikovo kraj careva.

Fikcija[уреди]

Ibn Fadlanova putovanja su privukla pažnju mnogih pisaca. Majkl Krikton (Michael Crichton) u knjizi Jedači mrtvih (Eaters of the Dead) stavlja arapskog ambasadora u ulogu ratnika koji ide dalje na sever u avanture inspirisane britankom legendom o Bevulfu. Ova knjiga je kasnije adaptirana u holivudskom filmu Trinaesti ratnik sa Antoniom Banderasom kao Ibn Fadlanom.

Reference[уреди]

  • Ibn Faḍlān, Aḥmad; Frähn, Christian Martin (1823) (на German). Ibn Foszląn's und anderer Araber Berichte über die Russen älterer Zeit. Text und Übersetzung mit kritisch-philologischen Ammerkungen. Nebst drei Breilagen über sogenannte Russen-Stämme und Kiew, die Warenger und das Warenger-Meer, und das Land Wisu, ebenfalls nach arabischen Schriftstellern. Von C. M. Frähn. Saint-Petersburg: aus der Buchdruckerei der Akademie. OCLC 457333793. 
  • Ibn-Faḍlān, Ahmad (1988) (на French). Voyage chez les Bulgares de la Volga. trad. Canard, Marius; Miquel, Andre. Paris: Sindbad. OCLC 255663160. 
  • al-Faqih, Ibn; Aḥmad ibn Muḥammad, Aḥmad Ibn Faḍlān, Misʻar Ibn Muhalhil Abū Dulaf al-Khazrajī, Fuat Sezgin, M. Amawi, A. Jokhosha, and E. Neubauer (1987). Collection of Geographical Works: Reproduced from MS 5229 Riḍawīya Library, Mashhad. Frankfurt am Main: I. H. A. I. S. at the Johann Wolfgang Goethe University. OCLC 469349123. 

Литература[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]