Atomska apsorpciona spektroskopija

Из Википедије, слободне енциклопедије
Moderna atomska apsorpciona spektroskopija

Atomska apsorpciona spektroskopija (AAS) je spektroanalitička procedura za kvalitativno i kvantitativno određivanje hemijskih elementa koristeći apsorpciju optičke radijacije (svetlosti) slobodnim atomima u gasnom stanu. U analitičkoj hemiji ova tehnika se koristi za određivanje koncentracije pojedinog elementa (analita) u analiziranom uzorku. AAS se može koristiti za određivanje preko 70 različitih elemenata i rastvoru ili direktno u čvrstim uzorcima.

Atomska apsorpciona spektroskopija je prvi put korišćena kao analitička tehnika, i osnovni principi su uspostavljeni u drugoj polovini 19. veka od strane Roberta Vilhelma Bunsena i Gustava Roberta Kirhofa, koji su bili profesori na univerzitetu u Heidelbergu, Nemačka. Savremeni oblik AAS-a je u velikoj meri razvijen tokom 1950-ih godina od strane tima australijskih hemičara. Predvodio ih je ser Alen Volš sa CSIRO odeljenja za hemijskih fiziku, u Melburnu, Australija.

Principi[уреди]

Tehnika koristi apsorpcionu spektrometriju za procenu koncentracije analita u uzorku. Za to su neophodni standardi sa poznatim sadržajem analita da bi se ustanovio odnos između izmerene apsorbancije i koncentracije analita, kao i korišćenje Beer-Lambertovog zakona. Elektroni atoma uzorka u instrumentu se mogu potisnuti na više orbitale (u pobuđeno stanje) u toku kratkog vremena (nano sekundi) apsorbovanjem određene količine energije (zračenja date talasne dužine). Ova količina energije, odnosno talasna dužina, je specifična za određeni prelaz elektrona u određenom elementu. U principu, svakoj talasnoj dužini odgovara samo jedan element, a linija apsorpcije je samo nekoliko piko metara široka (pm), i to daje ovoj tehnici selektivnost. Fluks zračenja bez uzorka, i sa uzorkom u atomizeru, se meri pomoću detektora, i odnos između dve vrednosti (apsorbancije) se pretvara u koncentraciju analita ili masu koristeći Beer-Lambertov zakon.

Reference[уреди]

  • B. Welz, M. Sperling (1999), Atomic Absorption Spectrometry, Wiley-VCH, Weinheim, Germany, ISBN 3-527-28571-7.
  • A. Walsh (1955), The application of atomic absorption spectra to chemical analysis, Spectrochim. Acta 7: 108–117.
  • J.A.C. Broekaert (1998), Analytical Atomic Spectrometry with Flames and Plasmas, 3rd Edition, Wiley-VCH, Weinheim, Germany.
  • B.V. L’vov (1984), Twenty-five years of furnace atomic absorption spectroscopy, Spectrochim. Acta Part B, 39: 149–157.
  • B.V. L’vov (2005), Fifty years of atomic absorption spectrometry; J. Anal. Chem., 60: 382–392.
  • H. Massmann (1968), Vergleich von Atomabsorption und Atomfluoreszenz in der Graphitküvette, Spectrochim. Acta Part B, 23: 215–226.
  • W. Slavin, D.C. Manning, G.R. Carnrick (1981), The stabilized temperature platform furnace, At. Spectrosc. 2: 137–145.
  • B. Welz, H. Becker-Ross, S. Florek, U. Heitmann (2005), High-resolution Continuum Source AAS, Wiley-VCH, Weinheim, Germany, ISBN 3-527-30736-2.
  • H. Becker-Ross, S. Florek, U. Heitmann, R. Weisse (1996), Influence of the spectral bandwidth of the spectrometer on the sensitivity using continuum source AAS, Fresenius J. Anal. Chem. 355: 300–303.
  • J.M. Harnly (1986), Multielement atomic absorption with a continuum source, Anal. Chem. 58: 933A-943A.
  • F. Rouessac and A. Rouessac, Chemical Analysis – Modern Instrumental Methods and Techniques, John Wiley, Chichester, 2000.
  • D.A. Skoog and J.J. Leary, Principles of Instrumental Analysis, Sounders College Publishing, Fort Worth, 1992.
  • S Duckett and B. Gilbert, Foundations of Spectroscopy, Oxford University Press, 2000.
  • J.M. Brown, Molecular Spectroscopy, Oxford University Press, 1998.
  • L.M. Harwood and T.D.W. Claridge, Introduction to Organic Spectroscopy, Oxford University Press, 2000.