Auspuh

Из Википедије, слободне енциклопедије
Izduvna grana automobilskog motora
Zadnji izduvni lonac

Izduvni sistem motornog vozila ima ulogu odvođenja otrovnih gasova koji nastaju prilikom sagorevanja goriva u motoru sa unutrašnjim sagorevanjem, njihovog hlađenja i prigušivanja buke motora. [1] Najčešće se se sastoji od izduvne grane, izduvne cevi i jednog ili dva izduvna lonca, a kod modernijih vozila može imati još i katalitički konvertor. „Ve“ motori, pogotovo oni sa većim brojem cilindara, mogu imati dve izduvne grane i dvostruki izduvni sistem.

Nakon sagorevanja goriva u motoru, stvara se smeša gasova koja se sastoji uglavnom od ugljovodonika (nesagorelo gorivo), ugljen monoksida, ugljen dioksida, oksida azota, fosfora, tragova teških metala kao što su olovo ili molibden i drugih materija. Sve ove materije su u gasovitom stanju, pod visokim pritiskom i visokom temperaturom.

Izduvni gasovi ulaze direktno u izduvnu granu, koja ih iz više cilindara sprovodi u jednu izduvnu cev. Izduvna grana se iz razumljivih razloga mora praviti od materijala koji je sposoban da izdrži visok pritisak i temperaturu. Zato je kod automobila najčešće izrađena od livenog gvožđa, čelika ili otpornih legura, a u novije vreme i od posebnih plastičnih masa.

Kod novijih automobila, odmah nakon izlaska iz motora, gasovi sagorevanja ulaze u katalitički konvertor. Katalitički konvertor je komora sa velikim brojem mrežica izrađenih pomoću keramičkih kalupa, prevučenih raznim metalima kao što su platina, paladijum, rodijum i zlato koji služe kao katalizatori u procesu sagorevanja. Za izradu se koristi keramika, jer je njena specifična površina veoma velika, a površina unutrašnjosti katalitičkog konvertora se može uporediti sa veličinom aerodromske piste. Katalitički konvertor deluje tako što vrši katalitičko sagorevanje prestalih ugljovodonika, a okside azota redukuje na elementarni azot. Nakon katalizatora, izduvni gasovi prolaze kroz izduvni lonac u kome se hlade i ispuštaju u atmosferu.

Reference[уреди]

Literatura[уреди]

  • Wilfried Staudt: Handbuch Fahrzeugtechnik Band 1. 1. Auflage, Bildungsverlag EINS, Troisdorf, 2005, ISBN 3-427-04520-X
  • Peter Gerigk, Detlev Bruhn, Dietmar Danner: Kraftfahrzeugtechnik. 3. Auflage, Westermann Schulbuchverlag GmbH, Braunschweig, 2000, ISBN 3-14-221500-X
  • Max Bohner, Richard Fischer, Rolf Gscheidle: Fachkunde Kraftfahrzeugtechnik. 27.Auflage, Verlag Europa-Lehrmittel, Haan-Gruiten, 2001, ISBN 3-8085-2067-1
  • Peter A. Wellers, Hermann Strobel, Erich Auch-Schwelk: Fachkunde Fahrzeugtechnik. 5. Auflage, Holland+Josenhans Verlag, Stuttgart, 1997, ISBN 3-7782-3520-6

Spoljašnje veze[уреди]