Azotasta kiselina

Из Википедије, слободне енциклопедије
Azotasta kiselina
Naziv po klasifikaciji Hidroksidooksidoazot
Identifikacija
CAS registarski broj 7782-77-6 YesY
PubChem[1][2] 24529 YesY
ChemSpider[3] 22936 YesY
EINECS broj 231-963-7
KEGG[4] C00088
MeSH Nitrous+acid
ChEBI 25567
ChEMBL[5] CHEMBL1161681 YesY
Gmelin Referenca 983
3DMet B00022
Jmol-3D slike Slika 1
Svojstva
Molekulska formula HNO2
Molarna masa 47.013 g/mol
Agregatno stanje bledo plavi rastvor
Gustina Aproksimativno 1 g/ml
Tačka topljenja

Poznata je samo u rastvoru

pKa 3.398
Opasnost
EU-indeks nije na listi
Tačka paljenja nije zapaljiva
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni Azotna kiselina
Drugi katjoni Natrijum nitrit
Kalijum nitrit
Amonijum nitrit
Srodna jedinjenja Diazot trioksid

 YesY (šta je ovo?)   (verifikuj)

Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje (25 °C, 100 kPa) materijala

Infobox references

Azotasta kiselina (nitritna kiselina) je jedinjenje sa molekulskom formulom HNO2). Ona je slaba i monobazina kiselina koja je poznata samo u rastvoru i u obliku nitritnih soli.[6][7]

Azotasta kiselina se koristi za pravljenje diazida iz amina. Do toga dolazi nukleofilnim napadom amina na nitrit, reprotonacijom uz pomoć rastvarača, i dvostrukom eliminacijom u vodi. Diazid se zatim oslobađa i daje karben ili karbenoid.

Struktura[уреди]

U gasovitoj fazi, planarni molekul azotaste kiseline može da poprimi cis i trans formu. Trans forma je predominatna na sobnoj temperaturi, i IR merenja ukazuju da je stabilnija za oko 2.3 kJ mol−1.[8]

Trans-nitrous-acid-2D-dimensions.png
Trans-nitrous-acid-3D-balls.png
Cis-nitrous-acid-3D-balls.png
dimenzije trans forme
(sa mikrotalanog spektra)
trans forma
cis forma

Priprema[уреди]

Azotasta kiselina se pravi opreznom zakišeljavanjem hladnih razblaženih rastvora nitritnog jona, NO2. Slobodna azotasta kiselina je nestabilna i brzo se razlaže.

Razlaganje[уреди]

Osim u veoma razblaženim, hladnim rastvorima, azotasta kiselina se brzo razlaže u azot dioksid, azot monoksid, i vodu:

2 HNO2 → NO2 + NO + H2O

Azot dioksid se disproporcioniše u azotnu kiselinu i azotastu kiselinu u vodenom rastvoru:[9]

2 NO2 + H2O → HNO3 + HNO2

U toplim ili koncentrisanim rastvorima, sveukupna reakcija dovodi do formiranja azotne kiseline, vode, i azot oksida:

3 HNO2 → HNO3 + 2 NO + H2O

Reference[уреди]

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.“. Drug Discov Today 15 (23-24): 1052-7. DOI:10.1016/j.drudis.2010.10.003. PMID 20970519.  edit
  2. ^ Evan E. Bolton, Yanli Wang, Paul A. Thiessen, Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities“. Annual Reports in Computational Chemistry 4: 217-241. DOI:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Hettne KM, Williams AJ, van Mulligen EM, Kleinjans J, Tkachenko V, Kors JA. (2010). „Automatic vs. manual curation of a multi-source chemical dictionary: the impact on text mining“. J Cheminform 2 (1): 3. DOI:10.1186/1758-2946-2-3. PMID 20331846.  edit
  4. ^ Joanne Wixon, Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG“. Yeast 17 (1): 48–55. DOI:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H. 
  5. ^ Gaulton A, Bellis LJ, Bento AP, Chambers J, Davies M, Hersey A, Light Y, McGlinchey S, Michalovich D, Al-Lazikani B, Overington JP. (2012). „ChEMBL: a large-scale bioactivity database for drug discovery“. Nucleic Acids Res 40 (Database issue): D1100-7. DOI:10.1093/nar/gkr777. PMID 21948594.  edit
  6. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  7. ^ Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. 2005. 
  8. ^ Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (2nd ed.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419. 
  9. ^ Kameoka Yohji, Pigford Robert (February 1977). „Absorption of Nitrogen Dioxide into Water, Sulfuric Acid, Sodium Hydroxide, and Alkaline Sodium Sulfite Aqueous“. Ind. Eng. Chem. Fundamen. 16 (1): 163–169. DOI:10.1021/i160061a031. 

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]