Биологија

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Biologija)
Разнорсност живота је предмет изучавања биологије

Биологија је, најшире речено, комплекс наука̂ о животу[1]. Биологија обухвата широк спектар наука и научних дисциплина, које проучавају жива бића, њихову структуру, животне функције и манифестације, понашање и еколошке односе, као и читаву биосферу. Биолошке науке се међусобно разликују по специфичној методологији, или по нивоу организације и групама организама које су предмет изучавања. У основи савремене биологије леже пет основних аксиоматских принципа, који описују универзалност живота: ћелијска теорија, еволуција, теорија гена, енергија и хомеостаза[2].

Садржај

Назив биологија [уреди]

Ламарк

Назив биологија потиче од грчких речи βιος (живот) и λογος (наука). Реч је први пут употребио 1800. године Карл Фридрих Бурдах (Karl Friedrich Burdach, 1776—1847) означавајући истраживања човека (антропологију) кроз упоредне перпективе морфологије и физиологије.

Термину биологија су 1802. године Готфдрид Тревиранус (Gottfried Treviranus, 1776—1837) и Жан-Баптист Ламарк (Jean-Baptiste Lamarck, 1744—1829) дали ширу дефиницију и већи значај. Тревиранусове студије, назване Biologie (1802—1822) дефинисале су биологију као „науку о животу“. Ламарк је у својој Hydrogéologie (1802) дефинисао биологију као дисциплину „терестричне физике“ која укључује „све што је у вези са живим телима“.

Тревиранус и Ламарк су мислили да су употребом новог термина идентификовали ново поље истраживања, а не да су само дали име старом. Обојица су се противила преокупираности природњака XVIII века праксом каталогизације различитих животиња, биљака и минерала у природи. Нова биологија је требало да се бави феноменом живота, тј. функционисањем живих бића.

Историја биологије [уреди]

Хукова скица плуте под микроскопом

Назив и концепција биологије као науке су релативно млади у односу на почетак људске свести о живом свету око њега. Прва формална понашања везана за изучавање живота и природе могу се описати традицијама медицине и природњаштва. Ова два поља људског деловања постојала су још у Старом Египту, Месопотамији и Кини, но класичне доприносе њиховом развоју донели су Стари Грци и Римљани[3]. И савремена биологија се великим делом заснива на овим пољима истраживања – традиционалну медицину чине анатомија и физиологија; док су из природњаштва израсле бројне специфичне области микробиологије, ботанике и зоологије, екологија и еволуциона биологија[4].

У класичном периоду цивилизације, најзначајнији „биолози“ су били Гален (у пољу медицине) и Аристотел и Теофан (као истраживачи логике природе и разноврсности организама) [3][4][5]. Рад класичних мислилаца и „научника“ надограђен је у средњем веку првенствено на територији исламских држава, радовима Авицене, Авензоара, ал-Џахиза, Ибн ал-Баитара, Ибн ал-Нафиса и др.[4][5]

Током ренесансе и почетком Новог века, велика географска открића и развој филозофије омогућила су у биолошкој мисли малу револуцију[4] – обнављањем интересовања научника за емпиризам и описом многобројних нових врста. На пољу медицине (анатомије и физиологије) истакнути су експериментални радови Везалијуса и Харвија. Откриће микроскопа, са друге стране, омогућило је истраживања дотад непознатог света микроорганизама, као и касније постављање ћелијске теорије.

гроф Жорж-Луј Леклерк де Буфон

Праву револуцију у биолошкој мисли доноси XVIII век у лику Линеа и Буфона, великих природњака различитих ставова[4]. Лине је својим делима класификовао дотад познате врсте организама и у биологију увео биномијалну номенклатуру. Буфон[6] је сматрао врсте вештачким категоријама, претпостављао заједничко порекло свих организама и тиме започео модерну еволуциону мисао. Почетком XIX века, биологија је добила своје име, а потом је уследио развој њених значајнијих и главних области[4]. Најважнија имена овог доба су Ламарк, Александар фон Хумболт, Ернст Хекел, Чарлс Дарвин, Луј Пастер.

У модерно доба, почетком XX века, биолози откривају дела Грегора Мендела и зачиње се генетика. Развој генетике и биохемије омогућио је Вотсону и Крику да утврде грађу наследног материјала[7] и започну еру молекуларне биологије. Паралелно, дешавају се уједињавања генетике са теоријом еволуције (стварање модерне синтезе), као и са екологијом (развој популационе биологије) [4].

Крај претходног и почетак XXI века доносе нова обједињена поља истраживања, као и све већи корпус знања у свим областима биологије о свим нивоима организације живота. Неке од актуелних нових области су ево-дево, биоинформатика, геномика, протеомика, молекуларна екологија, конзервациона биологија.

Биологија као наука [уреди]

Развој научног метода од Старе Грчке до данас био је праћен његовом имплементацијом у наукама. Развој самих наука био је ограничен могућностима које одговарајући научни метод пружа. Од Аристотеловог уочавања дефиниције и индукције као битних обележја науке (тиме и биологије[8]), до Дарвиновог препознавања еволуције као основне биолошке концепције прошло је око 2100 година. Но и са развојем савременог научног метода, биологија је дуго била дескриптивна, те јединствена научна област чије формулације и теорије о различитим аспектима живих система нису имале ширину и објашњавалачку снагу других наука[9].

Описни метод у биологији [уреди]

Описивање (дескрипција) је најстарији и основни метод за научно откривање природе. Описне методе могу бити непосредне (директне) и посредне (индиректне). Непосредно посматрање подразумева да биолог својим чулима проучава објекат или догађај – опис обухвата информације које су директно установљене. Иако даје јасне податке, овај метод може бити подложан субјективности, услед индивидуалних разлика међу истраживачима у осетљивости чула. Посредне методе су оне које помажу истраживачу да детаљније установи (посматра) и опише објекат или догађај – микроскопирање, бојење, ултразвук, рентген. Субјективност истраживача је минимизирана, а тачност добијених података ограничена границом грешке методе.

Компаративни метод у биологији [уреди]

Линеов систем класификације биљака по броју прашника

Компаративни (упоредни) метод подразумева упоређивање одређене карактеристике међу групом организама (попут облика предњих удова код кичмењака, или карактеристика понашања). Компаративни метод је често коришћен у пракси класификовања организама, када су организми (врсте) које су сличније груписане у заједничке категорије. Користећи се компаративним методом, упоређујући број прашника и тучкова, Лине је дао своју класификацију биљака[10].

Експериментали метод у биологији [уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Експеримент

Експериментални (индуктивни) метод Франсиса Бејкона може се посматрати као својеврстан увод у савремени научни метод. Увођење експеримента у биологију омогућило је одређивање узрока одређеним појавама у живом свету, као и одређеним реакцијама живих организама на промене у животној средини. Први Бејконов следбеник био је лекар Томас Браун, који је оповргао многа дотадашња схватања о природи[11]

Хипотетичко-дедуктивни метод [уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Хипотетичко-дедуктивна теорија

Савремени научни метод (хипотетичко-дедуктивни)[12] има неколико основних делова[13], који се доследно примењују у савременој биологији:

  1. карактеризацију: емпиријско посматрање феномена – прикупљање чињеница;
  2. постављање хипотеза ради објашњавања феномена;
  3. очекивање: дедукција закључака који следе из хипотеза; ови закључци се узимају за очекиване резултате експеримента осмишљеног да провери хипотезу;
  4. постављање контролисаног експеримента и очитавање резултата; на основу резултата, хипотеза се прихвата или одбацује.

Биолошке науке и дисциплине [уреди]

Морске силикатне алге
Микроскопски препарат ткива

Извори [уреди]

  1. ^ Janković M. 1973. Biologija. U: Enciklopedijski leksikon Mozaik znanja — Biologija. Interpres: Beograd.
  2. ^ Vernon A.L. 1995. Biology: Investigating life on earth. Boston: Jones and Bartlett. pp. 11–18. ISBN 0-86720-942-9
  3. ^ а б Magner, Lois N. 2002. A History of the Life Sciences, 3rd edition. Marcel Dekker, Inc.: New York. ISBN 0-8247-0824-5
  4. ^ а б в г д ђ е Mayr E. 1998. This is biology: the science of the living world. Harvard University Press. ISBN 0-674-88469-8
  5. ^ а б Mayr E. 1982. The Growth of Biological Thought: Diversity, Evolution, and Inheritance. The Belknap Press of Harvard University Press: Cambridge, Massachusetts, USA. ISBN 0-674-36445-7
  6. ^ Comte de Buffon, G.L.L. 1749–1788. Histoire naturelle, générale et particulière, Vol 1–36.
  7. ^ Watson JD, Crick FH. 1953. Molecular structure of nucleic acids; a structure for deoxyribose nucleic acid. Nature 171 (4356): 737–738.
  8. ^ Cook J. 1877. Biology, with Preludes on Current Events, 23th Ed. (2009) BiblioBazaar ISBN 1-110-19970-8
  9. ^ Tucić N. 2003. Evoluciona biologija. NNK International: Beograd. ISBN 86-83635-24-4
  10. ^ Linnaeus C. 1779. Systema Plantarum.
  11. ^ Browne Th. 1646. Pseudodoxia Epidemica or Enquries into very many received tenets and commonly presumed truths.
  12. ^ Popper K.R. 2002. Conjectures and Refutations, 2nd ed. Routledge. ISBN 0-415-28594-1
  13. ^ Godfrey-Smith P. 2003. Theory and Reality. University of Chicago Press, Chicago, USA. p. 236. ISBN 0-226-30062-5

Спољашње везе [уреди]

P biology.svg Портал Биологија

Са других Викимедијиних пројеката :


- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Биологија&oldid=7015713“