Cikloheksimid

Циклохексамид
Nazivi
	IUPAC naziv 4-[(2R)-2-[(1S,3S,5S)-3,5-Dimetil-2-oksocikloheksil]-2-hidroksietil]piperidin-2,6-dion
	Drugi nazivi нарамицин a, хизароцин; актидион, актиспреј; какен, U-4527
Identifikacija
CAS broj	66-81-9 ;
3D model (Jmol)	interaktivna slika;
ChEBI	CHEBI:27641 ;
ChemSpider	5962 ;
ECHA InfoCard	100.000.578
KEGG	C06685 ;
PubChem C ID	6197;
RTECS	MA4375000
UNII	98600C0908 ;
	SMILES O=C2NC(=O)CC(C[C@@H](O)[C@H]1C(=O)[C@@H](C)C[C@H](C)C1)C2; ; ; ; ; ;
Svojstva
Hemijska formula	C15H23NO4
Molarna masa	281,35 g/mol
Agregatno stanje	bezbojni kristali
Tačka topljenja	119,5–121 °C
Opasnosti
Bezbednost prilikom rukovanja	Oxford MSDS
EU klasifikacija (DSD)	Toksičan (T)
R-oznake	R26 R27 R28
	Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
	verifikuj (šta je ?)
	Reference infokutije

Циклохексамид је инхибитор биосинтезе протеина у еукариотским организмима, који производи бактерија Streptomyces griseus. Циклохексимид испољава своје дејство путем ометања транслокационог корака протеинске синтезе (кретање два тРНК молекула и иРНК у односу на рибозом), чиме се блокира транслациона елонгација.^[4] Циклохексимид је у широкој употреби у биомедицинским истраживањима као инхибитор протеинске синтезе еукариотских ћелија у in vitro студијама.^[5] Он није скуп и брзо делује. Његово дејство се може брзо поништити његовим одстрањивањем из медијума за узгој културе.

Reference[уреди | уреди извор]

^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.
^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди
^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^ Davis, Hasker P.; Squire, Larry R. (1984). „Protein synthesis and memory: A review”. Psychological Bulletin. 96: 518—559. doi:10.1037/0033-2909.96.3.518.
^ Guang-Peng Li; Kenneth L. White & Thomas D. Bunch. (2004). „Review of Enucleation Methods and Procedures Used in Animal Cloning: State of the Art”. Cloning and Stem Cells. 6: 5—13. doi:10.1089/15362300460743781.

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

[1] Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.

[2] Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди

[3] Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.

[4] Davis, Hasker P.; Squire, Larry R. (1984). „Protein synthesis and memory: A review”. Psychological Bulletin. 96: 518—559. doi:10.1037/0033-2909.96.3.518.

[5] Guang-Peng Li; Kenneth L. White & Thomas D. Bunch. (2004). „Review of Enucleation Methods and Procedures Used in Animal Cloning: State of the Art”. Cloning and Stem Cells. 6: 5—13. doi:10.1089/15362300460743781.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]